Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Gresi kralja Aleksandra od Jugoslavije

Zašto niko je može da preživi dva puta istu počinjenu grešku
Piše: Veljko Lalić
Datum: 10/10/2018

Gresi kralja Aleksandra od Jugoslavije

"Aleksandar od Jugoslavije" je najbolja knjiga Vuka Draškovića, makar što se mene tiče, od Molitve do danas. Ili od njegovog ulaska u politiku. Pričao sam s njim u nekoliko navrata o ovoj knjizi, radili smo i prvi intervju na tu temu, večerali kada je sa Darkom Hudelistom vratio kralja u zagrebački Globus, ali ovo nisam očekivao od njega.

Čak me je i poruka na naslovnoj obeshrabrila: „Nije Ju goslavija greška. Greška smo mi svi, ovakvi kakvi smo sada..."

I taman kada sam pomislio da će napraviti novu „Noć đenerala", ili neku apologetsku priču o kralju ujedinite lju, meni kao pavlovcu, kako me je krstio Peđa Marković (a ima tu osnove), otkrio je sve što me je zbunjivalo u vezi sa kraljem Aleksandrom, a nisam znao šta je to.

Meni su bile čudne njegove godine, 26 kad počinje Prvi svetski rat, 24 kad je Prvi balkanski, ili samo 30 kad pra vi Jugoslaviju.

Ko sa 30 godina može da napravi državu? I to tako kom plikovanu...

Vuk je, ipak, sve maestralno postavio kroz izmi šljeni lik novinara Luke Mesečine, koji je stalno bio uz kra lja, kao danas neki novinari pripadnici Dvora.

Napisao je poštenu knjigu. Knjigu o jednom zanesenja ku. Megalomanu. Pobedniku dva balkanska rata. Jednom od najvećih pobednika najvećeg rata u istoriji. Sandru! I zato ga Vuk toliko i voli, a ja kao pavlovac pronalazim kod njega tu nedoraslost situaciji, kojoj ne treba veći dokaz od depeše britanskog ambasadora tridesetih: „U ovoj zemlji postoje dva Jugoslovena. Jedan je kralj Aleksandar, drugi sam ja", ili poslednjih reči Nikole Pašića pred smrt: „Onaj Crnogorac".

Vuk ništa nije sakrio. Ni atentate, ni komuniste, ni nje govu raskalašnu prirodu i temperament. Mržnju među na rodima. Ogrešenje o dedu Nikolu zbog kojeg kada je obi lazio Jugoslaviju jedino nije smeo da se pojavi u Nikšiću.

No, neke čijnice su neumoljive, A do njih sam do šao narednih dana slažući knjigu u svojoj glavi.

Mi smo odbili Londonski ugovor, za koji nas niko nije ni pitao, i proglasili kao cilj stvaranje Jugoslavije, pre sve ga kako bismo u beznadežnom položaju Hrvate i Sloven ce pridobili na svoju stranu. Lukav je bio Pašić, ali još lu kaviji Hrvati. Oni su od početka želeli nezavisnu državu, Stjepan Radić nije ni priznavao dinastiju, dok su zvanično tražili dvojnu monarhiju, u koju bi oni uneli sve ono što je pre rata bila Austrougarska, a mi Srbiju i Crnu Goru. Koli ko su bili uspešni dokazuje da su uspeli čak i Srbe prečane da okrenu protiv Srbije.

Svetozar Pribićević je na Markovom trgu u Zagrebu re kao, a ne Hrvati kako im se imputira, „Aleksandre, javi nam koliko košta vaša krv prosuta na Kajmakčalanu i So lunskom frontu, pa da vam je platimo i da ućutite".

Kralja pobednika u Versaju niko nije primio sa počastima jer je bez dogovora stvorio mutant državu. Ne priznatu. I lažnu. Najvažnije, izigrana je Italija, velika po bednica svetskog rata. Tu postoji nekoliko teza o krahu Versajskog ugovora koji je doveo do Drugog svetskog rata, ali je najvažnija da verovatno ne bi ni bilo Musolinija, a mo žda kasnije ni Hitlera, da je Italija dobila ono što joj je obe ćano 1915. Dakle Dalmaciju.

I Turska je u Versaju izgubila Bosfor i Dardanele, a u Evropu se vratila napadom na Grčku, koju je obećao da će da brani, ali nije, kralj Aleksandar. Zbog Bosne i Jugo slavije.

No, ipak, da nije ubijen u Marselju, gotovo izvesno ne bi bilo 27. marta, pa samim tim ni komunizma, ako ništa drugo jer vojska ne bi pokrenula puč protiv komandanta koji ih je vodio na Kajmakčalanu.

Naša istorija prepuna je propuštenih šansi. Francuski generali predlagali su 1918. bezuslovnu kapitu laciju Nemačke, kakva je učinjena posle Drugog svetskog rata, i podelu Nemačke na četiri okupacione zone - ame ričku, englesku, francusku i srpsku.

Kako to danas deluje nenormalno!

Sve što je usledilo mladom kralju nacrtao je Vu dro Vilson koji nam je i dao državu, uprkos protivljenju Evrope, a koji mu je rekao da će uspeti jedino ukoliko Ju goslaviju bude napravio kao konfederaciju i zemlju Jugo slovena, u kojoj bi živeli Jugosloveni Srbi, Jugosloveni Hr vati, Albanci i tako dalje.

I zato je moj zaključak posle čitanja ove odlične knjige bio da funkcionalnu Jugoslaviju nisu mogli da stvore ni kralj Aleksandar ni Tito, već - paradoksalno - Milošević i Tuđman, kada su u oktobru 1991. na mirovnoj konferen ciji u Hagu dobili plan o konfederaciji lorda Karingtona.

Niko ne može da preživi dva puta počinjenu istu grešku. 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



Mihailo Obrenovic
14.10.2018 - 08:52
Strategija a ne zanesenost
Poslednjih meseci sve je cesca pompa oko toga da je Aleksandar bio naivan mlad i zanesen.Pitam se kome odgovara ovakva slika clana porodice koja je organizovala ubistvo poslednjeg srpskog diplomate stratega i politicara vladara monarha koji je podigao sabornu crkvu i narodno pozoriste.Porodice ciji clan Djordje prvi sacekao Tita.Englezi su sve svoje ciljeve ostvarili kroz dinastiju karadjordjevica a srbi su to platili sa 1 100 000 poginulih.Englezi su dobili golfski zaliv razbili austrougarsku oslabili rusiju i oslabili srbiju.Danas o naivnosti Aleksandra prvog Agenta Engleskog moze da prica samo jos jedan agent Vuk Draskovic....a u tome da ga prate ostali agenti...
Ostap Bender
17.10.2018 - 23:00
Mačak
Za kralja Aleksandra i njegovu ambiciju da bude kralj "na veliku državu" mogu samo da citiram narodnu izreku: Previše mačku govedja glava. A gospodin Drašković , slučajno ili namerno , nije naveo tri opcije koje je pred Srbe i Hrvate stavio Vudrou Vilson: 1. Da Hrvati i Slovenci postanu deo Austrijske federacije 2. Da oforme samostalnu državu 3. Srbija kao samostalna država na prostorima Bosne i Dalmacije od Zadra do Albanije i da se na severu graniči sa Italijom kojoj bi pripala Istra i deo Dalmacije ,sa otocima... (Svetozar Pribićević)
Dejan
01.11.2018 - 11:07
Kraljevina
Nadam se da će stavove i dileme iznete u kolumni ispratiti i bar jedna naslovnica u Nedeljniku. Bilo da se radi o spomeniku sa inspirativnim nazivom ali i sa simboličnom etničkom pripadnošću samog autora koja spaja i tako nepomirljive krajnosti Srba i Hrvata - Neznanom junaku ili slikom Kralja Aleksandra... Možda mali omaž na putu zatvaranja kruga u kome kako je nekad Petar I abdicirao u korist Aleksandra, pa na kraju ove sada već vekovne golgote, možda treba ili mora, Aleksandar II prepusti prava, onomad kod Karađorđevog parka mladom i nevinom dečaku povratniku--prognaniku, Petru III. Uostalom te trojke su nam uvek bile usud i vertikala - od Iskona do Takova, ali i Tesle, Soluna, Ravne gore pa do Trga slobode i Noleta...