Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Dosije

Francuski pukovnik Žag Ogar: Britanci su ratovali za Albance, mi smo se borili protiv OVK

Povodom godišnjice pogroma 17. marta 2004. godine, objavljujemo ceo tekst razgovora sa Žakom Ogarom, čovekom koji je pet godina ranije, na kraju bombardovanja 1999, komandovao francuskim jedinicima koje su branile srpske manastire od Albanaca
Datum: 17/03/2017

Francuski pukovnik Žag Ogar: Britanci su ratovali za Albance, mi smo se borili protiv OVK

Foto Igor Pavićević

Žak Ogar je imao tek pet ili šest godina kada je u kući svoje bake stajao ispred stare, u bakarni ram uramljene, crno-bele fotografije na kojoj je bio brat njegove bake. Deda-ujak koji se isto zvao Žak. Na slici su bila ispisana vojna odlikovanja (Ratni krst i Legija časti) koje je dobio, gde je ratovao i godina smrti - 1917. Kao potporučnik 51-og Kolonijalnog pešadijskog puka bio je pripadnik takozvane Istočne vojske. Slavno je poginuo na pložajima ispred Kenalija, na pet kilometara od Bitolja. Sa druge strane nišana bile su nemačko-bugarske snage. Uz njega su bili srpski vojnici.

Malom Žaku nešto tu nije bilo jasno. Šta je to Istočna vojska? Za njega su istok bili Kina i Japan. Tada su mu objasnili. Istočna vojska se borila na Solunskom frontu, zajedno sa hrabrim srpskim vojnicima. Ispričali su mu sve o proboju fronta, o razbijanju nemačke vosjke, ko su i šta su bili Geprat i Saraj.

Njegovi baba i deda - a i Žakov deda je, baš kao i Žakov otac, bio francuski oficir - živeli su u blizini vojnog groblja i muzeja. Voleo je sa dedom da ide u taj muzej, koji je ubrzo napamet naučio. A u tom muzeju koji je napamet znao, jedna cela sala je bila posvećena Solunskom frontu. Znao je već tada Žak Ogar da će biti francuski oficir. Znao je sve o srpsko-francuskom prijateljstvu, da je Srbija "sestra" Francuske. Jedino nije mogao da zna da će jednog dana - ratovati protiv Srbije.

Žak Ogar, francuski pukovnik, rođen 1955. godine, u vojnoj službi od 1974. do 2000. godine, službovao je uglavnom na prostorima Afrike - Čad, Džibuti, Somalija, Ruanda. Kada je 1998. godine dobio u ruke "Dosije Kosovo", trebao je da se spremi za misiju u Makedoniji. Tamo su se grupisale NATO snage za eventualnu intervenciju u južnu srpsku pokrajinu. Tada se Žak Ogar setio priča iz detinjstva.

"Otišao sam da o tome razgovaram sa svojim ocem, jer je moj deda već bio mrtav. Otac mi je takođe bio general u penziji, i u to vreme je umirao od raka. On mi je rekao: 'Ako odeš tamo, ne budi preterano grub prema Srbima'. Rekao mi je i: 'Ne smemo da dovedemo u pitanje budućnost, tako što ćemo da zaboravimo našu prošlost'. Imali smo jako dug razgovor. Podsetio me je na istoriju srpsko-francuskih odnosa - bio je obrazovan čovek - znao je sve o Jeleni Anžujskoj koja je bila udata za kralja Uroša, o Kosovom polju 1389. godine, o Milošu Obiliću... Kada mi je sve to ispričao, razmišljao sam da jednostavno ne odem u Makedoniju, da odem u neku operaciju u Afriku, da izbegnem taj susret sa istorijom. To sam lako mogao da uradim. Ali, otac mi je tada rekao: 'Svakako nemoj to da radiš, idi tamo, obavezan si da ideš. Ako si odabran, verovatno postoji dobar razlog za to. Ako neko drugi bude išao, a naći će lako nekog da te zameniti, taj neće imati isto shvatanje situacije kao ti'. I tako sam otišao", počinje ispovest za Nedeljnik Žak Ogar, komadant francuskih specijalnih operativnih snaga u sastavu NATO-a, koja je 1999. imala zadatak da obezbedi ulazak glavnice zapadnih snaga na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.

 

Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima - a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca - pozvao sam jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici. Podigao sam helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao me britanski general Mejson, i pitao ga da li je moguće da puca po njegovim ljudima. Odgovorio sam: "Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima". Mejson je ćutao


Bio je jedan od prvih zapadnih oficira koji je ušao na teritoriju Srbije. I tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala ne odgovaraju istini. Tamo je video da se ne radi o humanitarnom ratu, na terenu je shvatio da su OVK vojnici sve vreme bili pod kontrolom nemačkih i britanskih vojnih službi.

Na Kosovu, u reonu Sever sa centrom u Kosovskoj Mitrovici, proveo je nepune tri nedelje. Događaji koji su usledili doveli su do toga da postane kamen u cipeli Britanaca (kojima je NATO dodelio komandnu ulogu u ulasku na Kosovo), neprijatelj OVK i da se u duhu francuske vojne tradicije iskaže kao prijatelj Srba. Njegova jedinica, uglavnom se suprostvljala bahatim albanskim teroristima, koji su interregnum posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma iskoristili da se iživljavaju na srpskim civilima i bogomoljama.

Ogar je objavio knjigu "Evropa je skončala u Prištini", koju je započeo Miteranovim citatom "Dok god sam živ, Francuska neće ratovati protiv Srbije". U knjizi je objavio svoja sećanja sa Kosova. I gde su opisani događaji koji ga danas čine jednim od najvećih prijatelja srpskog naroda.

Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima - a Ogar nam kaže da je taj napad sproveden uz podršku Britanaca - Ogar je pozvao jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici, a Ogar je podigao helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije zvao ga je britanski general Mejson, inače glavnokomandujući zapadnim snagama, i pitao ga da li je moguće da puca po njegovim ljudima. Ogar je odgovorio: Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima". Mejson je ćutao.

Britancima je, kako svedoči, stao na žulj i kada zaustavio vozila britanske oklopne brigade sa albanskim vojnicima koji su pokušali da uđu u Mitrovicu pre nego što bi došla glavnina francuskih snaga.

Ipak, jedan događaj će posebno obeležiti njegovo delovanje na Kosovu, događaj koji je pokazao da je njegov otac bio u pravu - da, postojao je razlog zašto je on poslat na Kosovo. Radi se o odbrani manastira Devič, zbog čega je pukovnik Ogar odlikovan Ordenom Svetog Save Srpske pravoslavne crkve. U ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, Žak Ogar govori o svojim iskustvima sa Kosova i o svojim razočarenjima francuskom i evropskom politikom, ali i kako će ga istorija pamtiti kao čoveka koji iscrtao još jednu granicu na Balkanu, onu na Ibru.

 

Kako se dogodilo da kao komandant jedinice u sastavu NATO komandujete u okršaju protiv OVK?

Ako se dobro sećam, to se dogodilo dan nakon našeg dolaska u Mitrovicu. Bio sam na čelu grupe specijalnih francuskih snaga. To nije bila brojna jedinica, bilo nas je samo 150, a radili smo po timovima od šest ljudi. Kada smo došli, dočekale su nas srpske vlasti, Albanaca nije bilo nigde, sakrili su se. Srpska vlast nam je predložila da se smestimo u jedan stari vojni dom, u južnom delu grada, koji je bio blizu kasarne "Stefan Nemanja". Mom komadnom štabu je to odgovaralo.

U toj priči je važna i jedna francuska zastava. Kada smo krenuli iz Francuske zaboravili smo da ponesemo zastavu, pa smo ukrali jednu koju smo videli u prolazu. Bila je to zastava sa zgrade jedne opštine u Francuskoj. Kasnije sam se, naravno, izvinjavao predsedniku te opštine.

Ta zastava je važna za ovu priču, jer smo nju okačili na vojni dom, pošto ljudi još uvek nisu znali da su Francuzi došli u grad. I videli smo kako nam prilazi jedan mali auto, jugo, iz kog je izašla monahinja. Bila je to mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Tražila je da me vidi. Rekla nam je da je videla francusku zastavu i da se nada da se neko od nas još uvek seća francusko-srpskog prijateljstva. Vraćala se iz Prištine, gde je pokušala da razgovara sa pripadnicima britanskog štaba. Bila je zabrinuta za stanje u manastiru Devič. Pokušavala je nekoliko dana telefonom da dobije manastir. A pošto je Devič u Drenici, a znate da je tamo izuzetno nebezbedno, nije smela da ode sama. Tražila je pomoć od Britanaca, ali oni nisu reagovali.

Bilo je predveče kada smo razgovarali, i nisam imao nijedan tim na raspolaganju, svi su bili na terenu. Rekao sam da mogu da uradim nešto, ali tek sutra ujutru. I sutra ujutru u zoru, oko pet ujutru poslao sam dva tima sa po šest ljudi u četiri borbena vozila. Poslao sam i jedan helikopter za vazdušnu podršku. Krenuli su u Devič sa mati Makarijom sa kojom sam preko naše radio-veze održavao kontakt. Konstatovala mi je sva nedela koja su se tamo desila u prethodna tri dana.

 

Šta se dešavalo?

Manastir je bio porušen, relikvije svetog Joanikija su takođe bile polomljene, bilo je ugravirano UČK na njima i slične stvari. Bilo je strašnih izveštaja kako su se banditi ophodili prema sestrinstvu manastira, bilo je tu fizičkog nasilja, ponižavanja. Ne mogu da govorim o tome. Ostavljam vam samo da zamislite.

 

Tada ste odlučili da se suprostavite albanskim snagama?

Naš prvi zadatak je bio da sprečimo nasilje. Mi smo sestrinstvu manastira pružili svu potrebnu pomoć. Poslao sam drugi helikopter sa jednim lekarom. Moj šef odeljenja koji je bio na licu mesta rekao mi je da će se oni sigurno vratiti. Naredio sam da ih sačekaju, pohvataju i razoružaju, pa da posle vidimo šta ćemo s njima. Naravno, ako budu pružali otpor moji vojnici su dobili odobrenje da reaguju. Tako se i dogodilo. Oni su se vratili, imali su na sebi nemačke uniforme, verovatno im je to dao BND. Moji vojnici su im naredili da se zaustave i da odlože oružje. Albanci su počeli da pucaju. A onda su shvatili da da je ozbiljna vojska ispred njih, i da moji vojnici imaju dozvolu da uzvrate. Banda se ubrzo povukla pod našom vatrom, noseći ranjene i mrtve. Bežali su od manastira pema putu, što je oko dva kilometra udaljenosti, a jedan naš helikopter se podigao i na tom putu ih ispratio rafalnom paljbom.

 

Da li ste imali problema zbog te akcije?

Sutradan je kod mene došla delegacija šefova UČK, koje do tada još nisam sreo, iako sam hteo. Danima sam pokušavao, ali su ignorisali pozive. Sada su došli i protestovali zbog reakcije francuske jedinice. Pitao sam ih: "Nemojte mi reći da ste vi na čelu ovih bandita koji su se manijakalno ophodili prema sestrinstvu manastira tri dana, da li znate koliko je to ozbiljna stvar?" Nisu dalje insistirali, samo su izašli napolje. To je bio moj prvi kontakt sa UČK. Bilo ih je kasnije još. Nisam bio baš njihov najbolji prijatelj. I znam da su bili zadovoljni kada sam otišao. I to je priča o Deviču.

 

Kasnije ste dobili priznanje Srpske pravoslavne crkve, dakle vaši strahovi da ćete biti neprijatelj Srba su bili neosnovani?

Za taj slučaj se saznalo tako što je mati Makarija ispričala u jednoj knjižici koja je izdata u Francuskoj. Interesantno je da ja tada nisam bio u Deviču, pošto sam komandovao akcijom iz Mitrovice. I tek sam 2008. zasta video Devič, koji je u međuvremenu još jednom razrušen u pogromu 2004. Mati Makarija mi je u međuvremenu postala velika prijateljica. Radi se o ženi velike energije i jakog osećaja patriotizma.

 

Kažete da komdanti OVK nisu voleli što ste vi tamo, a da li ste imali pritisak u vašoj komandnoj hijerarhiji?

Ne. Moja francuska hijerarhija, barem zvanična, podržala me je. I nije mogla drugačije, naravno. U francuskoj vojsci, koja zaista neguje istinske vrednosti i koja radi profesionalno, niko nije mogao da me kritikuje što sam pomogao monahinjama koje su bile žrtve terorista. A odnosi sa drugom stranom, NATO stranom, najbolje reći britanskom stranom, bili su malo komplikovaniji, jer je bilo još nekoliko incidenata. Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS-a su zapravo bili angažovbani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkrtetnim situacijama na terenu.

 

Kada sam stigao u Mitrovicu video sam da je Ibar prirodna demarkaciona linija koja je bila neophodna da se uspostavi između dve zajednice. Moj prvi zadatak je bio da se izbegne svako nasilje. I u tom smislu je to bila možda ne savršena, ali prirodna linija koja je omogućavala da se održi red. Zašto kažem da nije savršena linija? Zato što je južno od Ibra bila pravoslavna crkva, koja je nažalost bila porušena i zapaljena 

 

Malo je poznato da ste vi iscrtali demarkacionu liniju na Ibru koja je kasnije postala granica Severnog Kosova? Da li je to bilo planski urađeno?

Ne, to nije strategijska ideja. To je vrlo praktična ideja, proistekla iz onoga što smo videli na terenu. Severni deo je nastanen velikom većinom Srbima, dok su u južnom delu bili skoro isključivo Albanci. Kada sam stigao u Mitrovicu video sam da je Ibar prirodna demarkaciona linija koja je bila neophodna da se uspostavi između dve zajednice. Moj prvi zadatak je bio da se izbegne svako nasilje. I u tom smislu je to bila možda ne savršena, ali prirodna linija koja je omogućavala da se održi red. Zašto kažem da nije savršena linija? Zato što je južno od Ibra bila pravoslavna crkva, koja je nažalost bila porušena i zapaljena. Na severu grada je bila gradska bolnica gde smo takođe vozili povređene Albance.

 

Tvrdite da su Britanci, Nemci i Amerikanci bili patroni OVK? A kakva je bila pozicija francuske vojske?

Dan pred bombardovanje mislio sam da je najava bombardovanja čist blef. Mislio sam da je to samo manevar da Milošević uradi to što se od njega tražilo. Tog jutra kada sam čuo avione kako poleću bio sam više nego iznenađen. Mogao sam da razumem da postoji politička igra, i koliko sam to mogao da razumem toliko sam bio šokiran da ćemo, a naročito mi Francuska, učestvovati u ratu protiv Srbije. I to u ratu za koji nismo bili izazvani. Srbija, odnosno SR Jugoslavija je pokušavala u okviru svojih granica da reši problem sa vojnom pobunom. U glavi sam napravio paralelu sa onim što bi sutra moglo da se desi sa Francuskom. To je bilo moje osećanje, mojih oficira, mojih ljudi. Često sam viđao francuskog generala Valentana koji je kasnije komandovao francuskim jedinicima, a njega je posle zamenio jedan moj rođak. Mi smo tamo svi radili naš vojnički posao, bili smo tu jer nas je politika naše zemlje tu stavila. Ali smo ubrzo razumeli ogroman stepen dezinformacija oko onoga što se stvarno dešava, i da je medijski rat bio mnogo važniji od samog NATO bombardovanja.

 

Francuski vojnici su ostavili utisak da su se prema lokalnom srpskom stanovništvu bolje ponašali od drugih? Ako ste razočarani kako se država Francuska postavila, da li su vojnici bar odbranili čast o kojoj ste govorili?

To je najmanje što smo mogli da uradimo. I nisu to bili samo Francuzi, čini mi se da su i španski i italijanski kontigent korektno odradili svoj deo posla. Naročito oni koji su štitili enklave i manastire. Na kraju, moje najveće razočarenje je to što smo bili deo koalicije 1998. i 1999. godine koja je učestovala u kršenju povelje UN, pa potom rezolucije 1244, koja jasno kaže da je Kosovo integralni deo Srbije. Kada je Sarkozijeva Francuska priznala takozvanu nezavisnost Kosova, to je zaista za mene bio kao ubod noža u srce.

 

Kada kažete Sarkozijeva Francuska, da li to znači da vaša i njegova Francuska nisu isto?

Nisu isto. Uostalom ni Olandova Francuska nije isto što i moja Francuska. Ja sam više desničar, što je i poznato. Poslednji pravi državnik kojeg smo imali u Francuskoj je Fransoa Miteran, to kažem iako je on socijalista. Ali, on je imao stav državnika. I ja tražim nešto slično kod njegovih naslednika, ali to nikako ne vidim.

 

Rekli ste jednom da cenite de Gola, iako niste degolista, i da ne možete da mu oprostite što se odrekao Alžira?

Tačno je da disam degolista, i samo iz jednog razloga, a to je francuski Alžir. Ne ljuti me to što smo dali nezavisnost Alžiru, već način na koji smo to učinili. Ja znam da je politika često cinična, ali ne smete jednog dana da obećavate čitavoj tamošnjoj populaciji, pri tom pomešanoj evropskoj i muslimanskoj, da su Francuzi za vjek i vjekova sa istim pravima i obavezama kao i svi građani Francuske, ne smete da pustite francusku vojsku da utroši ogromnu energiju u pacifikaciju tog prostora, da bi na kraju svega toga dali vlast neprijateljima. To je jedina zamerka koju imam prema de Golu. De Gol je veliki čovek, pravi državnik, veliki Francuz. To što mu zameram ostaje kao mrlja koja bledi vremenom. Tako da ponekad žalim za vremenom kada je de Gol bio na vlasti.

 

Da li može da se napravi paralela između fransukog Alžira i srpskog Kosova ili tu paralelu treba tražiti sa Alzasom i Lorenom?

Ne mogu da se porede Kosovo i Alžir. Jer, Kosovo je istorija Srbije, najdavnija i nadublja istorija i duhovno srce vašeg naroda. Miloš Obilić i 1389. godina se nisu dogodile juče. Alžir je u Francuskoj istoriji od 1833. godine. Francuska armija je uložila dosta energije, Francuska je kao država dosta dala za Alžir, da se tamo napravi razvijena zemlju. Tamo pre Francuske nije bilo ničega, Alžir nije ni postojao, niti je postojala nacionalna svest Alžiraca. Ali, to je istorijska slučajnsot za Francusku. Da nije bilo Alžira, Francuska ne bi drugačije izgledala. Ako već treba da se napravi paralela ja bih je napravio sa Lorenom. Ja sam iz lorenske porodice. Od 1870. do 1917. moja porodica je morala da napusti Loren. Ali, vratili smo se. I još uvek smo u Lorenu.

 

To vas pitam, jer se često izvlači paralela Kosova i Alžira, iz koje proizilazi da je Srbiji potreban de Gol koji će umeti da reši taj problem?

Aližir je za Francusku kao ranica na koži, ona ne ugrožava organizam. Kosovo je srce Srbije.

 

A zašto je Zapad toliko naklonjen Abancima na Kosovu?

Zbog pritiska Amerike koja, kreirajući islamske države, stvara celine koje ne mogu da se asimiliraju u Evropu, i na taj način je oslabljuju. I smeta mi što je Francusku zahvatilo neshvatljivo prilagođavanje američkoj politici bez ikakvog kritičkog duha.

 

Vi ujedinjenu Evropu vidite kao zajednicu hrišćanskog identiteta?

Tu ne bi trebalo da bude nikakve rasprave, Evropa jeste hrišćanska. Kada ostavimo po strani sve razlike, to je ono što nas povezuje i to je ono što treba da bude temelj Evrope, to što delimo zajedničke hrišćanske vrednosti. I tako je od Bristola do Vladivostoka i od Helsinkija do Kanarskih ostrva. Ta Evropa treba da se sagradi na pragmatičnim osnovama, da bi se konstruisala prava evropska dinamika, a ne samo ono što bi general de Gol nazvao "stvarčicom" iz Brisela.

On je o UN govorio kao o "stvarčici", siguran sam da bi sada rekao da je EU "super-stvarčica" iz Brisela. Evropska Unija je za mene jedna mala grupa ljudi bez ikakvog demokratskog legitmiteta, grupica tehnokrata koji sebi uzimaju za pravo da vode Evropsku uniju. Meni to deluje potpuno besmisleno, da oni recimo odlučuju da li mi u Francuskoj smemo da idemo u lov na patke, ili kako ce Slovačka da flašira svoju vodu. Malo karikiram, ali samo malo.

 

Pošto ste desničar, kako tumačite rast popularnosti Marin le Pen?

To je zanimljiv fenomen. Ne bih davao vrednosne sudove. Mislim da Francuzi imaju osećaj da ih tradicionalne stranke lažu, da su korumpirane, da ih je novac pokvario. I na levici, i na desnici i na centru. I onda se pojavila ona sa poptuno različitom retorikom. Nisam siguran da je njena retorika u potpunosti koherentna, ali može da bude prihvatljiva i privlačna Francuzima, čak i levičarima, kojima je potrebno da im se govore zdravorazumske stvari. Kada kažete ljudima da je normalno da volite svoju porodicu, da treba da budu ponosni na svoju zemlju, da treba da rade da bi nešto zaradili, da pokušaju da se suzdrže od štrajkovanja svaki put kada im neka sitnica zasmeta, onda to prolazi. Jer, ljudi razumeju te stvari. Ona budi nešto u svakome, i čini mi se da budi nadu. Kada dođemo na teren islamske imigracije u Francuskoj, kada se postavi pitanje nezaposlenoisti koja je prilično velika, Francuska izgleda kao brod koju vodi pijan kapetan. Ide malo levo, malo desno, a u stvari ni sam ne zna koja mu je putanja. Deluje kao da nemamo više svoju spoljnu politiku, da smo izgubili nezavisnost, da se o svemu odlučuje u Briselu, a zapravo u Njujorku i Vašingtonu.

U tom kontekstu mi se čini da francuski narod prepoznaje nešto u njenom govoru, nešto logično i smisleno. Neko to naziva populizmom. To je možda način da ti koji to govore prikriju sopstvene slabosti. Naravno, bez obzira na sve ovo što sam rekao, ima slabosti u tom uzletu Marin le Pen, a prevashodno to kažem zbog odsustva koherentnosti njenih ideja i njenog programa. To će biti njen najveć problem ako bude izabrana na izborima.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Lazo Lazarevic
19.03.2017 - 15:21
Zahvalnost
Srpski narod bice vjecno zahvalan gospodinu Ogaru. Po prvi put nam je slikovito objasnjen korijen USA politike prema islamskim drzavama. Steta da se ovaj glas daleko ne cuje.