Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Drug za kafu, mnogo priča a ništa ne radi": Lider desnog centra koji će da amerikanizuje Švedsku

Lider desnog centra Ulf Kristerson želi kompletno da promeni švedski model socijalne države kako bi spasao njenu suštinu
Piše: Željko Pantelić
Datum: 15/09/2018

"Drug za kafu, mnogo priča a ništa ne radi": Lider desnog centra koji će da amerikanizuje Švedsku

Tanjug/AP

Švedska bi mogla, posle nedeljnih izbora, da krene putem Austrije i Italije. Kao što je Silvio Berluskoni otvorio vrata postfašističkom Nacionalnom savezu a Volfgang Šisel i Sebastijan Kurc Jergu Hajderu odnosno Hajncu Kristijanu Štraheu, tako bi lider švedskog desnog centra Ulf Kristerson mogao da „emancipuje“ Švedske demokrate Jimija Okesona. Lider švedskih suverenista i nacionalpopulista već je stavio do znanja da je spreman za veliki korak i izlazak iz tzv. političkog sanitarnog kordona: „Ko prvi shvati da može da priča sa mnom, lako će moći da formira vladu.“

Okesonove demokrate su sa 62 mesta u Riksdagu jezičak na vagi između koalicija levog i desnog centra koje su praktično osvojile isti broj poslaničkih mesta. Imajući u vidu animozitet koji vlada između Kristersona i Stefana Lefvena, odlazećeg premijera, i najlošiji rezultat Švedske socijaldemokratske partije, teško je poverovati da bismo u Stokholmu mogli da vidimo po nemačkom receptu „Grosse Koalition“.

Stavovi koje je Kristerson izneo u svojoj knjizi „Non Working Generation“ u direktnoj su koliziji sa pozicijama dosadašnje vladajuće koalicije. Uprkos tome što Lefvenova vlada ostavlja u savršenom redu švedske finansije i ekonomiju – nezaposlenost je na istorijskom minimumu, privredni rast je veći nego u Nemačkoj, preko tri odsto – Kristerson je ubeđen da Švedska mora da promeni svoju politiku.

Kristerson želi da promeni kompletno švedski model socijalne države kako bi spasao njenu suštinu. Te reforme predviđaju drastično kresanje fondova za welfare i poreze s ciljem da primoraju osobe koje žive od socijalne pomoći, posebno migrante, da pronađu posao. Kristerson je u svojoj knjizi oštro kritikovao generacije mladih Šveđana i migranata koji žive „na državnim jaslama“ i rigidna pravila za poslodavce.

Ideje 54-godišnjeg lidera švedskog desnog centra nisu nove. Zasnivaju se na iskustvu SAD. Gledano sa istorijske tačke gledišta, moguće je konstruisati darežljiva socijalna društva u kojima su svi zaštićeni, ali samo dok su ona nacionalno i klasno homogena. Socijalna davanja i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva u Americi dostigli su vrhunac između mandata Franklina Ruzvelta i Džona Kenedija, odnosno kroz „New Deal“ i „Great Society“. Istoričari smatraju da je to jedina epizoda u povesti u kojoj je Amerika imala obrise socijalizma. Ali cena te „darežljivosti“ bila je izuzetno rigidna imigraciona politika. Tokom tog perioda udeo stranaca u stanovništvu SAD pao je na istorijski minimum ispod pet odsto.

Čim je Lindon Džonson uveo „Zelenu kartu“ i ukinuo nacionalne kvote, SAD su ponovo počele da primaju veliki broj stranaca ali i progresivno da krešu sva socijalna davanja. Drugim rečima: što je više strane radne snage, to je „welfare“ slabiji.

Švedska je samo u 2015. godini primila 163.000 migranata koji su svi dobili iste uslove i socijalna davanja koja koriste „manje srećni“ švedski državljani. Svaki punoletni migrant košta godišnje preko 8.000 evra švedske poreske obveznike. Broj stranaca u skandinavskoj kraljevini je dostigao petinu stanovništva, u velikim gradovima formirala su se geta sa muslimanskim zajednicama u koje ni policija ne zalazi.

Lista prioriteta švedskih građana otkriva zašto Okesonovi nacionalpopulisti nisu osvojili više glasova na nedeljnim izborima. Na prvom mestu je zdravstvena zaštita, slede obrazovanje, jednakost polova, klima, porast cene nekretnina i stanarina. Pitanje izbeglica i migranata je tek na osmom mestu, a izlazak Švedske iz EU na poslednjem. Više od 70 odsto Šveđana se izjašnjava „snažno proevropski“.

Sve u svemu, idealan scenario za ulazak na glavnu pozornicu političara poput Kristersona koji se uvek smeje, nikada ne podiže glas, ni u pregovorima ni u televizijskim tok-šou programima. Oponenti ga definišu kao klasičnog druga za kafu koji mnogo priča a ništa ne radi, dok njegovi sledbenici veruju da bi mogao da amerikanizuje Švedsku i tako reši pitanje migranata.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.