Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Despacito kao otklon od Trampa, Putina i džihadista

Za planetu umornu od Trampa i Putina, od klimatskih promena i džihadista, od novopečenih, presvučenih i staromodnih autokrata, za sve one koji se ne plaše imigranata ni slobodne ljubavi, "Despacito" i drugi puleni latino-popa predstavljaju perfektni otklon
Piše: Marko Prelević
Datum: 09/08/2017

Despacito kao otklon od Trampa, Putina i džihadista

Ispašće da sam stalno u kontri, ali samo se tako desilo da ultimativni letnji hit čujem prvi put pre dvadesetak dana, i to namenski ("E baš da vidim..."). Za moje kasno kačenje na muzički bandwagon ima koloplet razloga: ostarilo se, pa počelo da džangriza o "novoj muzici"; đavolja se kutija nikad nije rabila u mojoj familiji, pa nikada nisam stekao naviku da slušam radio (mada neki mnogo dobri ljudi rade na Radio Beogradu!); ali ponajviše je krivac bolna činjenica koje će se setiti tuce vernih čitalaca ove stranice, ona skaska o prisilnoj apstinenciji autora, usled čega je moj socijalni život sveden na minimum, a time i sve šanse da se očešem o "pasito a pasito"...

Ali onda sam otišao na odmor i ta pesma je bila tu, svuda, kao vazduh i voda, provlačila se ispod pragova apartmana i soba, plesala po bonaci Boke, uspavljivala umiljate kotorske mačke, pela se po skalinama i mrdala debele gluteuse i, o istom trošku, tanke lepeze turista.

"Despacito", čudo autorskog, već skoro sredovečnog portorikanskog tandema Luis Fonsi-Daddy Yankee prošle je nedelje prebacio pet milijardi "strimova", tri milijarde pregleda na YouTubeu, sedamdeset zemalja u kojima je na prvom mestu top-liste, i verovatno milionitog imitatora (postoji čak i verzija na čembalu! Još nam samo gusle fale...)

Nesažvakani podaci kažu da je broj turista u krizom pogođenom Portoriku, zemlji koja još nije načisto da li je američka kolonija ili može da bude američka država, porastao ove godine nekoliko puta, sve zahvaljujući četvorominutnom pesmičuljku sa prilično nezanimljivim spotom.

U čemu je prokleta tajna prve pesme na španskom jeziku koja je zavladala chartovima još od 1996, kada su svi poblesavili uz "Makarenu"?

"Despacito" je školski, savršeni melanž latino-popa, regetona, tradicionalnog R&B-ja i nečega što se, valjda, naziva urban. Pop-Kolumbovo jaje ima teške bitove, ima visoke lokale, ima brzometan tekst, ima španske gitare, ima one melodije koje se preklapaju...

Pesminoj popularnosti možda je i presudno doprineo Džastin Biber, koji se u maju pojavio na jednom remiksu, a dodatno reklamirao pesmu na svojim nastupima. (Mada je njegovo "Ne znam španski pa samo govorim burito, ne znam reči pa ću samo pevati dorito" naišlo na oštru reakciju social justice warriorsa, koji su u tome videli ponižavanje latino-kulture i Hispanoamerikanaca.)

Ali racio ne može uvek da objasni neke stvari, ponajmanje muziku i strast: da li je nešto catchy odlučuje amigdala, a ne razum.

"Despacito" je crv koji ti se ugnezdi u mozak, i tera te da misliš na vrelinu, grašku znoja na slanoj koži, pijani seks pored koktela kraj bazena i duuugački zalazak sunca iznad neke plaže. Bilo da se spremaš na put ili se post festum kuvaš u kancelariji.

Takav, "Despacito" je možda idealni saundtrek leta godine 2017, u kojoj je čovečanstvo opet odlučilo da se ne aka previše, već da udari brigu na veselje. Poređenja sa "Makarenom" nameću se sama: devedesete su, ma šta o tome mi mislili, za većinu (normalnog?) sveta bile decenija blagostanja, povezivanja i poslednjeg osvajanja raznih sloboda, a "Makarena" je, čak i ako tada nije bilo Google Translatea da ukapiramo o čemu to one debeljuce, sažela bezbrižnost u bizarnom plesu. Ditto za "Mambo No 5" i "The Cup of Life".

Slično tome, "Gangnam Style", prethodni šampion YouTubea, oslikao je period tumaranja i nesnađenosti, porasta populizma i nestanka vere u institucije, kada je moglo da se zapati samo nešto potpuno šizofreno.

Fonsi i Daddy Yankee (uviđate li genijalnost i prst-u-oko njegovog umetničkog alijasa?) nisu usamljeni, već samo vesnici čitave najezde ljubavnih latino-pop songića koji nikako da nam dosade. Za planetu umornu od Trampa i Putina, od klimatskih promena i džihadista, od novopečenih, presvučenih i staromodnih autokrata, za sve one koji se ne plaše imigranata ni slobodne ljubavi, "Despacito" & co. predstavljaju perfektni otklon, muzičku surf-dasku na novom talasu optimizma.

Politika je morala umešati svoje prste, čak i pre nego što su Njuzovci plasirali srpsku, "Vučićevu" verziju globalnog hita. Predsednik Srbije još nije zastvarno našao načina da se okoristi o popularnost pesme, no njegov kolega Nikolas Maduro, nedostojni naslednik Uga Čaveza, iskoristio je melodiju da promoviše svoj (pokradeni) referendum o ustavnim promenama. Daddy Yankee je u pismu o zloupotrebi nazvao Madurov "diktatorski režim uvredom za sve građane Venecuele i čitav svet".

A to je umetnost jača čak i od stihova o disanju u njen vrat.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.