Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Deset evropskih godina je prošlo kao tren: Zašto je Srbija još uvek u 2007?

Nesposobnost srpskih vlasti da blagovremeno i efikasno reše pitanje odnosa sa Crnom Gorom, zatim saradnje sa Haškim tribunalom i na kraju pitanje Kosova, bili su permanentni kamen o vratu zbog kojeg je Srbija napredovala kao puž ka članstvu u EU i zbog kog je propustila najpovoljniji period za proširenje
Piše: Željko Pantelić
Datum: 17/05/2017

Deset evropskih godina je prošlo kao tren: Zašto je Srbija još uvek u 2007?

Jedan od razloga za povampirenje ideja iz poslednje decenije prethodnog veka je taj što je Srbija danas tamo gde je trebalo da bude 2007. godine. Sve postpetooktobarske vlade, od Đinđićeve, Živkovićeve, Koštuničine, preko dve Tadićeve (Dačićeve i Cvetkovićeve) i do Vučićevih, akumulirale su barem deset godina zakašnjenja u procesu evropskih integracija. Paradoksalno, bez obzira na uvreženo mišljenje u srpskom javnom mnjenju, odgovornost za to zakašnjenje je gotovo isključivo na strani Beograda.

Nesposobnost srpskih vlasti da blagovremeno i efikasno reše pitanje odnosa sa Crnom Gorom, zatim saradnje sa Haškim tribunalom i na kraju pitanje Kosova, bili su permanentni kamen o vratu zbog kojeg je Srbija napredovala kao puž ka članstvu u EU.

Pažljivi posmatrači su gledali kako Srbija propušta priliku za prilikom da ubrza put svojih evropskih integracija dok su se prepreke na putu ka članstvu u EU umnožavale i postajale sve teže. Takozvane proevropske političke partije i nevladine organizacije, koje su mahale zastavom EU, svojim su ponašanjem i rezultatima učinili mnogo više da Srbiju udalje od Evrope i približe je Rusiji, nego armija poštovalaca lika i dela predsednika Vladimira Putina, duboko ukorenjenih u gotovo svim porama društva.

Vlada Zorana Đinđić je potrošila skoro dve godine na stvaranje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja će trajati tek malo duže od vremena koje je utrošeno u pregovorima za njeno stvaranje. Kada je konačno stupio na snagu Beogradski sporazum, na kojem se zasnivala tzv. "Solanija", vlade Zorana Živkovića, a zatim i Vojislava Koštunice, počele su da se nadmudruju sa Podgoricom oko carinskih tarifa i na koliko koloseka bi trabalo da se odvijaju pregovori o članstvu u EU. Jedan od ključnih uslova da bi se dobila "studija o izvoljivosti" za članstvo u EU su jedinstvene carinske tarife, a one, pre svega zbog dažbina na cigarete i drugu akciznu robu, nikako nisu mogle da budu usaglašene između dve članice državne zajednice. Tako je izgubljeno još godinu i po dana. Tako je Srbija proćerdala najveći deo najpovoljnijeg perioda za proširenje EU. Umesto potpisanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i dobijanja statusa kandidata, mi nismo imali ni studiju izvodljivosti. Za to nije niko bio kriv do tadašnje vlasti.

Zatim je u Holandiji i Francuskoj, na referendumima, oboren Ustav EU što je bila prva posledica velikog proširenja iz 2004. godine i početak radikalnijeg raspoloženja u zapadnoevropskim državama prema širenju EU. Vlada Vojislava Koštunice, a zatim i Tadićeve vlade, umesto da eliminišu izgovor Holandije koja je zaustavila pregovore o SSP zbog (ne)saradnje sa Haškim tribunalom, durile su se zbog izlaska Crne Gore i koncetrisale gotovo svu pažnju na pregovore o statusu Kosova.

U međuvremenu su u EU ušle Rumunija i Bugarska, čije je članstvo, odnosno iskustvo EU članica sa Bukureštom i Sofijom, imalo za posledicu sve rigidniji odnos Nemačke prema procesu proširenja. Nesaradnja sa Haškim tribunalom vlasti u Beogradu dala je odličan izgovor Holanđanima i Nemcima, zemljama u kojima je potpuno ispario entuzijazam za proširenje s početka veka, da blokiraju Srbiju. Tako je zbog nespremnosti, nesposobnosti ili odsustva političke volje vlasti u Beogrdu da sarađuje sa Haškim tribunalom izgubljeno još četiri do pet godina.

Paralelno, kako je problem saradnje sa Haškim tribunalom opadao tako je rasla sledeća velika prepreka na evropskom putu Srbije - Kosovo. Do sada smo zbog, uslovno rečeno, Prištine bacili u vazduh još dve do tri godine i danas je teško predvideti koliko će zakašnjenje na kraju iznositi. Takođe, to što smo pregovore o članstvu u EU počeli deset godina kasnije plaćamo mnogo dužim i minucioznijim procesom. Zbog iskustva sa deset zemalja koje su ušle 2004. godine, i pre svega Bugarske i Rumunije, EU je značajno pooštrila proceduru i kontrolu realizovanih rezultata, ne samo za zatvaranje već i otvaranje poglavlja.

Srbija i njeni građani plaćaju i platiće ko zna koliko visoku cenu što njihova polička vođstva nisu imala nekada hrabrost, nekada odlučnost, nekada viziju, nekada razboritost, nekada pragmatičnost, nekada sposobnost da čitaju i interpretiraju političke trendove i pomeranja u EU. Da je Srbija napredovala ka EU kako je mogla i da je počela pregovore o članstvu u EU krajem 2005. ili najkasnije 2006. godine, ne samo da bi već bila članica EU, već bi imali i rešeno pitanje Kosova, budući da bi položaj Srbije bio mnogo komotniji da je proglašenje nezavisnosti Prištine dočekala u odmakloj fazi pregovora o članstvu.

Takvoj Srbiji Evropa bi imala šta da ponudi i građani bi zaista imali mogućnost da biraju između zemaljske i nebeske Srbije.

 

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Šumadinac
22.05.2017 - 00:02
Ma u pravu si
Ma upravi si 100\%.Treba da se što pre rasturi država da bi se možda malo brže možda ušlo u EU? Odma ćemo. Treba da se isporuče srpski najviši vojni i politički zvaničnici sudu koji je očigledno pristrasan na našu štetu da bi se možda malo brže možda ušlo u EU? Odma ćemo. Treba da se da legitimitet otimačini naše zemlje, uzurpaciji imovine, uništavanju groblja i svetinja na Kosovu jer ćemo možda malo brže možda u EU? Ma mi smo krivi 100\% Šta ćemo morati u budućnosti da uradimo? Da idemo kolektivno na proslavu oluje i bljeska u Knin i da se veselimo? Da plaćamo ratnu odštetu Hrvatskoj koja je prognala na stotine hiljada Srba? Samo vi kvazi intelektualci recite, evo mi ćemo odma. Sve za EU.

Sva izdanja