Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Zdravlje

Depresija: Istine i zablude

"Depresivci ne povređuju druge. Depresija nije patološko, već neurotsko stanje. Poremećaj raspoloženja, a ne poremećaj ličnosti. Molim vas, guglajte, učite i čitajte"
Piše Zorica Marković
Datum: 13/11/2017

Depresija: Istine i zablude

Foto: Profimedia

Govore mi da će sve biti u redu, a ja ne znam šta biti u redu u stvari znači. Kad je Bob Dilan ovo napisao, prolazio je kroz traumatičan razvod i najgoru stvaralačku krizu iz koje je isplivao istorijskim albumom "Time Out of Mind". U stvari, sve je bila posledica depresije koja ga je, kažu neki biografi, godinama držala van scene. Zvuči nestvarno, ali to je čovek koji je svoje pravo lice krio od sveta. I ne bi bio prvi koji je uspeo da vas zavara da je s njegovom dušom baš sve u redu.

Nije baš za poređenje, ali izgleda da baš niko od ljudi iz okruženja, ili oni koji su ga viđali češće nego lekari, nisu primećivali ili nisu reagovali na simptome koje je sada već u istoriji zapisan - kako je i sam želeo - nemački kopilot Andreas Lubic, pokazivao pre nego što je odlučio da umre s 150 apsolutno nepoznatih i nevinih ljudi. Šta su pravi razlozi? Hoćemo li ikad znati jer i da je moguće uraditi autopsiju, kako se radi autopsija uma, kao u CSI?

Prva dijagnoza je da je lud i depresivan. Tj. jedno te isto. Jer, što bismo u eri u kojoj je nemoguće da nešto ne znate, znali da to nije baš isto. Nimalo isto. I dok se svi utrkuju da kopilotu prilepe šifru, provale koje to profesije privlače najviše psihopata, oni sa pravom šifrom F32.1 osetili su još jednom kako im neko protresa dušu. Jer, oni su u društvu Andreasa Lubica, koji im, kako će se pokazati, nimalo ne pripada.

A ne u društvu, recimo, Boba Dilana. Ili Bajrona, Tolstoja, Ficdžeralda, Alana Poa, Dikensa. Hemingveja, princeze Dajane, Ruzvelta, Čerčila, Niksona, Linkolna.. Stivena Hokinga, Iv Sen Lorana... Van Goga, Mikelanđela, Monea, Selešove, Lindzi Von... Svi oni, pa i Betoven, Alanis Moriset, Robin Vilijams, Elton Džon, Sting, Merilin Monro, Vudi Alen, Alan Alda, Dru Barimor, Elen Dedženeris, Džim Keri, Bruk Šilds, Isak Njutn... imali su isti problem, čuvenu šifru u obliku slova koje izgleda kao kad vam se mama podboči.

Kažu da čudovišta postoje i da su ona u našoj glavi, pitanje je šta ih oslobodi. Ali, tako malo razumemo one koji se sa njima bore. "Sve je u tvojoj glavi", "sve će proći", "ma kakva depresija"... svaki put kad to izgovorite, samo pogoršavate stanje. Depresija ne mora uvek da znači da ste "pomalo tužni". To može da znači da ne osećate ništa. Oni koji najviše žele da umru su oni koji bi najviše voleli da budu spaseni sopstvenih misli. Depresija nije znak slabosti, već da ste previše dugo bili jaki.

Kad u Srbiji pokušate da pronađete jednu depresivnu osobu, malo je onih koji će vam to priznati. "Depresivan sam danas" kao poštapalica da, ali kao stanje duše nikako. Očekivalo bi se da svoje zapadne kolege prate i srpske zvezde, koje mogu da onanišu u rijalitiju, ali ne i da ikada priznaju da su patile od depresije, čast izuzecima. Milorad Čavić nije protiv sebe imao štopericu i Majkla Felpsa, već i sopstvene demone. Braneći Felpsa od priča o njegovom lošem psihičkom stanju i sam je pre godinu dana otkrio da mu je "depresija u krvi", objasnivši da mu se deda ubio, a da je i sam jedva izlazio na kraj sa sopstvenim teškim mislima. "Uspeo sam da se izborim s tim na konstruktivan način".

Ali, žena koja je pobedila i sebe i druge u trenutku kad se depresija izjednačava sa postupcima nemačkog pilota, Jovana Gligorijević, pomoćnik glavnog urednika Vremena, zapalila je društvene mreže progovorivši u ime svih onih koji imaju tu, kako kaže, čuvenu šifru F32.1, optuženu da je opasnija nego što smo mislili.

"Ja sam osoba koja se već godinu i četiri meseca leči od depresije. Depresija nikoga ne može da navede da pobije 150 ljudi. Taj čovek, ako je i bio depresivan, sigurno je imao još neki mentalni poremećaj. Depresivci ne povređuju druge.

Depresija nije patološko, već neurotsko stanje. Poremećaj raspoloženja, a ne poremećaj ličnosti. Molim vas, guglajte, učite i čitajte.

Juče mi je jedan pametan čovek, ne znajući da imam tu čarobnu F32.1 dijagnozu, rekao: "depresivan, lud, to ti je isto".

Učite i pazite šta pričate da ne biste nenamerno povređivali ljude oko sebe. Velika je šansa da pored vas sedi neko poput mene".

Za takav FB post je trebalo hrabrosti, ali je uradila.

"Broj ljudi koji su reagovali pozitivno i koji su pitali za pomoć potpuno me zapanjio", kaže Jovana Gligorijević za Nedeljnik. "Svaki lekar ili psiholog reći će vam da se prolazno neraspoloženje i depresija razlikuju po dužini trajanja. Ako ste duže od mesec dana zabrinuti, uplašeni, melanholični, vreme je da potražite pomoć. Zvuči kao fraza da smo svi različiti, ali kad je o depresiji reč, to je stvarno istina. Čak i ne umem da odredim kad je kod mene počelo. Nije me snašla nikakva velika tragedija, buran raskid, ili nešto slično. Biće da se samo mnogo toga iz svakodnevne borbe za preživljavanje nataložilo. Trenutak kad sam shvatila da nešto ozbiljno nije u redu pamtim odlično. Karijera mi je išla uzlazno, lepo sam zarađivala (radeći kao konj, zato sam valjda i pregorela), pozvana sam u jednu vrlo gledanu političku emisiju, išla sam da kupim haljinu za taj nastup, a jedna vrlo važna javna ličnost našla je moj broj i pozvala me da mi čestita na tekstu u poslednjem broju Vremena. Svako bi pevao od sreće, ali ja sam, čekajući tramvaj kod Hajata, stavila naočare za sunce i plakala kao kiša. Za druge sam bila mlada novinarka koja obećava, za prijatelje jedna od najboljih ljudi koje znaju, za sebe - beznadežno netalentovani slučaj, užasan čovek, zla žena... Narednih meseci sam uspešno gajila takve misli o sebi, hranila ih nalazeći svuda oko sebe dokaze da sam najgora na svetu. Pomoć sam potražila tek kad sam se od nagomilane napetosti ukočila, a lekari nisu našli nijedan fiziološki uzrok za to".

Godinu dana Jovana je lečena potpuno pogrešno, od "samo male anksioznosti", i to u privatnoj ordinaciji, naravno, potpuno pogrešnim antidepresivima i sedativima. Srećom, odlasci na psihoterapiju, u njenom slučaju REBT, koji se bavi rešenjem a ne uzrokom problema, i psihotestovi pokazali su da pati od "umerene depresivne epizode i paničnog poremećaja".

"Četiri meseca po prestanku uzimanja antidepresiva, moji simptomi su se vratili. Doduše, ne u istom obliku, jer sam mnogo naučila na REBT-u, ali znala sam da je to opet to. Još jedan krug, idemo iz početka. Moj tadašnji psihijatar je tvrdio da samo treba da nastavim da se kljukam sedativima, oblačno je, jesen, tmurno vreme, pa tmurna i ja. Izašla sam iz te privatne ordinacije rešena da se više nikad ne vratim. Pravu pomoć našla sam u državnom Domu zdravlja, i to van Beograda. Moj prvi psihijatar, onaj privatni, sa mnom nikad nije razgovarao duže od pet minuta. Ovaj državni pustio me je da pričam sat vremena, a onda mi detaljno objasnio. Onaj me je propitivao budalaštine, tipa 'Imaš li dečka?'. Ovaj mi je rekao: 'Molim te da se ne ustručavaš, ova ordinacija i groblje su jedina dva mesta na svetu gde možeš da plačeš koliko hoćeš, a da te niko ne osuđuje.' Promenio mi je antidepresiv, skinuo me sa sedativa i evo, četiri meseca kasnije, polako postajem ona stara, koja se samoj sebi dopadala, radovala se kad ima mnogo posla, pokazivala ljudima oko sebe da ih volim i da su mi važni..."

"Reagovala sam na Fejsbuku kad se pojavila informacija da je kopilot Džermanvingsa namerno srušio avion jer je bio depresivan. Mi, depresivci, smo mnogo toga. Teški smo okolini, zatvoreni, svadljivi, u krajnjoj liniji - suicidni. Ali ne dozvoljavam da nam neuki mediji lepe etiketu potencijalnih ubica. Depresija je poremećaj raspoloženja, od nje se osećamo očajno do mere koju oni koji to nisu iskusili ne mogu da zamisle. Imamo iskrivljenu sliku o sebi, ne volimo sebe, ali, deset puta ali: i dalje smo savršeno sposobni da razlikujemo ispravno od pogrešnog, naše moralno rasuđivanje je netaknuto, i dalje smo sposobni da osećamo empatiju. Ja ne znam šta se dogodilo u tom avionu, ali ako je depresija kriva za njegov pad, onda je taj pilot možda dobio napad panike, ili napad derealizacije ili depersonalizacije, fenomena koji često idu uz depresiju. Nisam ih iskusila, pa ne mogu o njima mnogo da kažem, ali znam da se događaju. Ako je i njegova depresija uzrok, sigurna sam da to nije uradio namerno".

Kad imate toliko hrabrosti, onda postajete "guru" drugima, ali Jovana kaže da je jako teško da onima koje je sramota, naterate da odu po pomoć. "Kod depresije niko i ništa ne može da ti pomogne dok sam ne odlučiš da joj, izvinite na izrazu, j...š mater. Ali, za takvu odluku je potrebno mnogo snage, koju depresivan čovek teško može da skupi. Jedino što mogu da kažem porodicama nelečenih depresivaca je: pokažite im i recite im koliko ih volite i koliko su vam važni, koliko želite da ponovo budu najbolja verzija sebe".

Ti ljudi koji osećaju bol jači od bilo kojeg fizičkog često su empatičniji od onih koji nikad "ne puknu". A nedostatak empatije, ljudskosti i jako otuđenje doveli su do toga da danas depresija biva češća nego što bismo hteli, ali i češće okrivljena nego što bi smelo.

Prof. dr Ljiljana Klisić, klinički psiholog i psihoterapeut kaže da jako grešimo ne samo u tome kako tretiramo depresiju, već i u tome što ne radimo na sebi, ne rastemo, niti postoji pomoć u psihološkom rastu. "Brinemo o fizičkom više nego o psihičkom, svi idu na neki fitnes, brinu o tome kako izgledaju, a psihološke probleme krijemo. Još veći problem je što biramo da nas vode, uopšte mislim na bilo koju lidersku poziciju, ljudi koji su vrlo efikasni, snažni, ali s manjkom ljudskosti, takozvane dvodimenzionalne, a ne trodimenzionalne ličnosti - one koji imaju i superego, zapravo razvijenu savest. A sve da bi se stvorio profit. To je generalno survavanje civilizacije, otuđenost, neljudskost i nedostatak empatije", kaže dr Klisić.

U slučaju pilota možemo da nagađamo, ali ne možemo da dijagnostikujemo. Niti da krivimo depresiju, a posebno ne da nekog depresivca da okarakterišemo kao "ludog". "To govori o velikom strahu ljudi da se približe razumevanju svojih emocionalnih potreba", ističe doktorka. "Normalno je reagovati tugom depresijom, naravno kad predugo traje i preraste u bolest je nešto sasvim drugo, ali je moguće tretirati je. Malo je teških slučajeva, ogroman procenat ljudi koji ima problema sa depresijom su svuda oko nas i funkcionišu, i vrlo je malo verovatno da će u normalnom stanju svesti učiniti nešto strašno. Problem je što društvo ne pomaže osobi koja ima problem, već ih obeleži i odbaci. U slučaju pilota pitam, kako niko nije primetio, ni prijatelji, ni porodica, ni kolege. Nažalost, živimo brzo, nemamo vremena da se bavimo ni tuđim niti svojim problemima. Sve više postajemo bezosećajni, nema empatije, ljudskosti...ljudi kriju i potiskuju osećanja, to su ti dvodimenzionalni ljudi. A mi smo odgovorni što su oni uglavnom na odgovornim funkcijama".

Možda pred nama neko "pukne", ali to znači da se u njemu nešto dugo taložilo. "Pa pukne i organizam, recimo nedostaje vam neki vitamin, u ovom slučaju su u pitanju Nekada je i dobro pući, da bismo razbili te šeme ponašanja i razvili se. Krize i padovi su normalne u životu svih ljudi, pa i kad učite da hodate, vi padate".

Kažu da je Srbe u najtežim trenucima spasila kafana, jer ako ništa drugo, imate nekoga ko će vam uz čašicu dati besplatnu psihoterapiju, ali i svi oni benzodijazepini, zbog uzimanja kao bombone, danas nedostupni bez recepta. "Lekovi ne mogu a zamene ljudski odnos, pomoć u razvoju, psihoterapiju, psihosavetovanje. Prijatelji su važni, ali važna je pomoć stručnjaka i to onog kompetentnog. Treba se razveseliti, ali nekad treba i da se samuje i da se suoči s osećanjima, jer je nezdravo suviše potiskivati emocije".

Ako se bavimo samim avionom i time da sad treba da se brinemo i od terorista i od posade, malo kome je jasno kako je takav sistem kao nemački, mogao da zakače. Ako primenimo istu psihologiju kao i slučaju nepravedno optužene depresije za uzrok pada, i u ovom slučaju, greške su izuzeci, a ne pravila.

Dr Dobrila Vujić, HR konsultant, profesor na katedri za poslovnu psihologiju FPPS (Fakultet za pravne i poslovne studije u okviru Univerziteta Union) u Novom Sadu kaže da je ovaj slučaj sa padom aviona uzbudio javnost jeste što se to dogodilo renomiranoj avio-kompaniji, a mi smo navikli da razmišljamo po crno-belom modelu: tamo negde na Zapadu, u velikim kompanijama sve je savršeno, a kod nas ništa nije u redu.

"Istina je nešto drugačija - i najsavršenijim sistemima se potkradaju greške, ali se brzo uočavaju izvori problema i radi na njihovom otklanjaju", ističe dr Vujić, autorka knjige "Kompetencije za rad i rukovođenje". "Ova katastrofa bacila je svetlo na jedno, za nas važno pitanje - koliko se u našoj sredini osobe koje rade na posebnim radnim mestima, ili učestvuju u javnom saobraćaju, gde mogu da ugroze i sebe i druge, podvrgavaju prethodnoj psihofizičkoj kontroli i praćenju. Takva radna mesta, uključujući i vozače B kategorije, zahtevaju odgovarajuće psihofizičke karakteristike koje se utvrđuju po posebnom postupku. Tu nije dovoljan standardni lekarski pregled. Danas, posle učestalih nesreća u saobraćaju čujemo konstataciju - uzrok je ljudski faktor. I tu se staje".

Kako se biraju profesionalci, posebno za pozicije s posebnim uslovima rada, znaju oni koji vode HR, toliko nekad potcenjivan kod nas, a danas, pokazalo se, nasušna potreba. Dr Vujić ističe da se za odgovarajuće pozicije ne biraju apsolutno najbolji, najinteligentniji, najstabilniji, nego oni među kandidatima koji u najvećoj meri odgovaraju zahtevima posla i uslova rada.

Da greška ne bira ni profesiju ni sistem, objašnjava nam mr psihologije sa dugogodišnjim radom u avijaciji Smilja Josipović. Uzroke i rešenje problema kako sistem što pre da oporavi treba, kaže mr Josipović, tražiti u izjavi prvog čoveka Lufthanze, gospodina Karstena Špera: "Svi ti bezbedonosni propisi nisu funkcionisali u ovom slučaju". Šta sve u propisima EU, prilično kritikovanim ovih dana, može da bude sporno, naša sagovornica kaže:

"Evropska regulativa jeste promenila strukturu lekarskog pregleda za vazduplovno osoblje. Psihometrijska testiranja i nalaz psihologa i psihijatra više nisu obavezni za izdavanje prvog lekarskog uverenja za započinjanje letenja i kasnijih produženja dozvole. Ona se rade samo ako lekar specijalista to zahteva. Nemamo podatke zašto se donela takva odluka. Naravno da je svaka aviokompanija slobodna da uvede testiranja kod zapošljavanja i one to rade u skladu sa svojim politikama regrutacije i selekcije. Ali, ovakve katastrofe se ne događaju samo zbog jednog propusta već serije povezanih...".

Ono što je novo i veoma dobro kod Evropske regulative, kako ističe mr Josipović, jeste to što je kao obavezno uvela oblast "ljudski faktor" koja omogućava puni profesionalni razvoj: ne samo tehnička znanja npr. o upravljanju avionom, nego i netehničko - znanje o ljudskim mogućnostima i ograničenjima: obrada informacija, donošenje odluka, uticaj stresa, san i zamor...

"Starije generacije se sećaju čarobnih letova avionom gde su vrata kokpita bila otvorena tokom leta i gde su putnici sa svojih sedišta mogli da vide pilote. Nakon 11. septembra smišljen je sistem da se avion, posada i putnici obezbede od otmičara... Da li ćemo sada putnike morati da branimo i od posade? Ja to ne mogu da prihvatim. EASA, Evropska agencija za bezbedenost avijacije, kao efikasna i odgovorna institucija, mora nam dati odgovor.."

I dok se odgovori traže i dok bi stručnjaci i porodice žrtava, pa i samog Andresa Lubica, dali sve za njegove poslednje misli, oni "obični" depresivci moraju svakoga dana da ustanu i pobede sve ono što im iznutra govori da ostanu u krevetu.

Iako skoro više nema nijedan simptom, osim lakog umaranja i niskog praga tolerancije za sukobe, Jovana Gligorijević kaže da će bitku za sklad i stabilnost koji su joj tako potrebni nastaviti. "Za to je ključna podrška okoline. Ja sam imala sreće, porodica i najbliži prijatelji su odmah razumeli šta mi je, bacili se na čitanje tekstova na netu i razgovor sa svojim poznanicima, psiholozima. Naravno, bilo je i pametnjakovića koji su mi pričali kako je to sve u glavi, kako su tablete zlo, da sam razmažena, jer je mnogima gore nego meni, kako će me okolina odbaciti ako ne promenim ponašanje. U početku sam bila povređena, ljuta i želela sam da ih odstranim iz života, ali onda sam shvatila da iz njih govori neznanje, pa sam im oprostila. Ipak, ljudima koji pate od depresije savetujem da se privremeno distanciraju od takvih, dok se ne stabilizuju i ne ojačaju".

Profesorka dr Klisić ističe da kao društvo moramo da pomognemo razvoju emocionalne pismenosti jer je ona osnova svih ostalih. "Ne rešavamo psihološke probleme, uopšte problem rasta ličnosti, to mora da se uči. Nikad nije bilo bolje vreme da se čitaju knjige kao što su "Emocionalna kuga" Vilhema Rajha, ili "Bekstvo od sloobode" Eriha Froma. Postoje i radionice i ljudi ne treba da čekaju da "puknu" da bi radili na sebi.

"Najvažnije što sam shvatila za ovo vreme bitke sa aždajom, jeste: ne identifikuj se sa svojim simptomima, ne prihvataj depresiju kao sastavni deo svoje ličnosti, jer će tako pobediti ona, a ne ti", kaže Jovana Gligorijević. "Podvikni joj, pokaži joj da si ti gospodar svog života, a ne ona. Ja se sa svojom depresijom svađam kad me spopadne, odbacim grozne misli i okrenem se nečemu produktivnom: pišem, štrikam, pravim kolače. Uglavnom mi uspe da je sateram u ćošak, ali ima dana kad je jača od mene. Tad joj kažem: OK, ajde, puštam te da se izdivljaš danas, ali od sutra sam opet ja glavna. Pokrijem se preko glave, malo i otplačem, ali na kraju opet ja pobedim. Lako mi je sad da ovako pametujem, ali verujte, mnogo je dana plakanja na patosu za mnom, mnogo razmišljanja zašto ne otvorim prozor i ne završim već jednom sa ovim. Na kraju shvatiš da si ipak suviše važan ljudima oko sebe da bi te jedna F-tridesetnešto dijagnoza oduzela onima koje voliš najviše na svetu.

Idite kod lekara. Pustite sramotu. Jedan moj prijatelj je nedavno rekao: nikog nije sramota da priča o triperu i gljivicama na nogama, a sramota ih da odu kod lekara zbog depresije. Stid možete da prevaziđete sami, depresiju ne možete. Ako i niste osigurani, da biste pobedili depresiju dovoljno je 750 dinara mesečno. Nipošto ne čitajte internet forume gde se okupljaju depresivni. Ljudi tamo pišu samo kad su u krizi ili dok antidepresivi ne počnu da deluju, što je oko četiri nedelje. Kad im je krene nabolje, nemaju potrebu da se prazne na forumima, a vi možete da steknete potpuno pogrešnu sliku da spasa nema. Spasa ima, ako potražite stručnu pomoć".

Ali, kako kaže SF pisac Vilijam Gibson, i sam depresivac, pre nego što sebi utvrdite dijagnozu, prvo proverite da se samo niste okružili ser.njama, koji su vas gurnuli na ivicu.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.