Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Svet

Demokratija nije cilj već sredstvo: Priča o Erdoganovom tramvaju

Erdogan nije samo iskoristio demokratiju da bi stigao do svog "sultanata", (zlo)upotrebio je sve koji su mu se našli na putu. Naivno je verovati da je tesna pobeda na referendumu početak njegovog kraja. Rezultat nedeljnog izjašnjavanja Turaka je varljiv jer, da je preslikan na parlamentarne izbore, omogućio bi dvotrećinsku većinu njegovoj partiji Piše Željko Pantelić
Piše Željko Pantelić
Datum: 19/04/2017

Demokratija nije cilj već sredstvo: Priča o Erdoganovom tramvaju

Foto Tanjug, Press Presidency Press Service via AP, Pool

Nažalost, malo je onih, pogotovo u Evropi, koji pamte izjavu Redžepa Tajipa Erdogana, izrečenu pre dvadeset i kusur godina, kada je bio gradonačelnik Istanbula: "Demokratija nije cilj već sredstvo: ona je kao tramvaj iz kojeg možeš da izađeš kad stigneš do željene destinacije". Biće da je Erdogan sve bliže svojoj destinaciji i demokratija mu treba još samo malo da stigne do svog cilja: islamske republike sa predsednikom kao sultanom.

Erdogan nije samo iskoristio demokratiju da bi stigao do svog "sultanata", (zlo)upotrebio je sve koji su mu se našli na putu. Od Fetulaha Gulena zahvaljujući kojem je ušao u državni aparat, pogotovo u policiju i sudstvo, preko EU koja mu je poslužila kao paravan da potčini vojni aparat i da islamizuje društvo, do izbeglica iz Sirije i sa Srednjeg istoka koje su mu omogućile da uceni Angelu Merkel pred poslednje izbore u jesen 2015. godine i od Nemačke dobije i novac i javnu podršku da osvoji većinu u parlamentu koju je izgubio na prethodnom izjašnjavanju građana.

Erdogan se ovde neće zaustaviti. Već je najavio sledeći referendum kojim će ponovo uvesti u turski pravni sistem smrtnu kaznu. Tim potezom Erdogan misli da ostvari istovremeno nekoliko ciljeva. Prvi je da zbije redove u svojoj partiji AKP i pokuša da pridobije konzervativce u redovima neofašističke Stranke nacionalne akcije (MHP) kao i Kurda zadojenih islamizmom. Drugi je da primora EU da ona prekine, ili u najmanju ruku suspenduje zvanično, pregovore o članstvu Turske u EU. I treći, možda i najvažniji cilj je da izdejstvuje izbacivanje Turske iz Saveta Evrope.

Savet Evrope (SE) barjaktar je borbe za ukidanje smrtne kazne u celom svetu. Jedan od uslova da se postane član SE jeste da se iz zakonodavstva izbaci smrtna kazna. Erdoganova namera je da skine i poslednju branu njegovoj neograničenoj vlasti, a to je Evropski sud za ljudska prava. Sa izbacivanjem Turske iz SE, turski građani ne bi mogli da se žale sudu u Strazburu za zaštitu ljudskih prava na presude turskih sudova. Drugim rečima, Turci više neće imati mogućnost da potraže pravdu pred sudom u Strazburu zbog kršenja prava turskih pravosudnih organa ili turske države, koji će biti pod totalnom kontrolom Erdogana. Kakav bi to sultan bio kada bi moglo da se žali na njegove ili odluke njegovih kadija.

 

Od Ataturka će ostati samo ime aerodroma u Istanbulu, mada ni to više nije sigurno


Erdogan se pokazao kao lukav prodavac na orijentalnom bazaru koji je spreman da kaže bilo šta da bi zaključio neki posao. Prvo se predstavljao kao prijatelj Evrope, neka vrsta turskog Adenauera ili De Gasperija, danas je evrofob i članice EU naziva fašističkim i nacističkim državama, a kada je malo bolje volje "krstašima", kao da Turci nisu osvojili Konstantinopolj, promenili mu ime u Istanbul, a Svetu Sofiju pretvorili u džamiju. Čas je prijatelj i saveznik tzv. Islamske države, čas njen protivnik. Pre 2011. godine postavljao se kao zaštitnik sirijskog predsednika Asada i ljubio se s njim, a sada je njegov najljući neprijatelj. Sa Rusijom i SAD vodi pingpong politiku zatezanja i otopljavanja odnosa. Od izjava ljubavi do ucena i natrag. Sa Izraelom je takođe pokvario višedecenijske dobre odnose da bi u poslednje dve godine promenio politiku i opet uspostavio savezništvo sa Tel Avivom. Do pre par godina sanjao je da bude lider Palestinaca i muslimanskog sveta koji donose pravdu napaćenim muslimanima, a danas ne pominje, kao da se ne valja, ni Zapadnu obalu ni Gazu. I sa Kurdima je u stalnom šizofrenom odnosu, od strateškog savezništva do slanja odreda smrti za likvidaciju Kurda. Sa Iranom i Azerbejdžanom je u stalnom ambivalentnom odnosu, između saradnje i rivalstva koje svakog momenta može da pređe u neprijateljstvo.

Naivno je verovati da je tesna pobeda na referendumu Erdogana početak njegovog kraja. Rezultat nedeljnog izjašnjavanja Turaka je varljiv jer, da je preslikan na parlamentarne izbore, omogućio bi dvotrećinsku većinu njegovoj partiji. Zahvaljujući visokom izbornom pragu, koji iznosi 10 odsto, za ulazak u parlament, i krizi kroz koju prolaze neofašisti iz MHP i Kurdi iz HDP, Erdogan će vrlo verovatno raspisati izbore do kraja godine, ne čekajući 2019. godinu za implementaciju ustavnih reformi. Nekrunisani sultan praktično je izbacio iz igre nekadašnje Sive vukove iz MHP budući da su se oni podelili na one koji prate Devleta Bahčelija, koji je podržao Erdoganovu reformu, i sledbenike Meral Akšener koja je bila zvezda kampanje protiv ustavnih reformi. Podeljeni, ni Bahčelijeva struja ni Akšenerova ne mogu da prebace 10 odsto. Istovremeno, liberalno-demokratska partija Kurda HDP je praktično obezglavljena, pošto su njeni lideri svi uhapšeni, uključujući i Salahatina Demirtaša i teško je poverovati da mogu da treći put u roku od dve godine osvoje dvocifreni procenat glasova.

S druge strane, Republikanska narodna stranka (CHP), koja baštini Ataturkovo republikansko-laičko ustrojstvo Turske, predstavlja idealnu opoziciju za Erdogana. Njen lider Kemal Kiličdaroglu nema harizmu, ali je izuzetno inteligentan političar i zna da je utopija misliti da partija koja se inspiriše na evropskim socijaldemokratskim idejama, čiju većinu glasača i članova čine pripadnici alavitske manjine i liberalnih Turaka, može da vlada današnjom islamizovanom Turskom. Sa svojih zakucanih 25 odsto i bastionima na Egejskoj obali, CHP može samo da se nada da će odbačeni Erdoganovi veziri, poput bivšeg predsednika i premijera Gula i Davutoglua, napraviti stranku s kojom bi mogli da uđu u koaliciju i krenu u napad na Erdogana. Savez CHP sa neofašistima Akšenerove je nemoguć, baš kao što nije lako formirati partiju u današnjoj Turskoj od nule. To zna i Erdogan, i zato ćemo vrlo brzo pored referenduma o smrtnoj kazni imati i izbore koji će zapečatiti povratak Turske u Aziju i islamskim korenima, jer ćemo uz svemogućeg predsednika imati parlament u kojem će sem vladajućeg AKP-a, kao ikebana, biti poslanici CHP-a.

U političkom vokabularu Erdogana ne postoji reč "koherentan", ali je zato crvenim bojama podvučena ambicija da izbaci iz turske istorije Ataturka i iskoreni evropeizaciju Turaka i Turske. Od Ataturka će ostati samo ime aerodroma u Istanbulu, mada ni to više nije sigurno.

 

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.



Sva izdanja