Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Da mi je s proleća opet otići na Košare

Oni koji trenutno seire planinom prete da će pasti glava kročim li još koji put uz Prokletije, al' nije me strah za glavu, već strahujem da bi mogla pasti zaludno, pre negoli što stignem do oraha i pogledam u nebo, a nebo se usidrilo o grane na večnom opelu i liturgiji
Piše: Mihailo Medenica
Datum: 24/03/2017

Da mi je s proleća opet otići na Košare

Mihailo Medenica, fotografija zabeležena na Košarama

Da mi je s proleća opet otići na Prokletije, negde baš u ove dane dok se vrhovi još božanski bele a ona zaravan malo pod Košarama zeleni i miriše, rosi pod golim granama oraha u samom kraju livade, i sesti pod njega zagledan u nebo, a nebo ko da zatalasa, udahne duboko pa vetrom svukuda raznese miris planine...

Miris života i smrti, nekako samo na tom mestu istovetan, jednako mirisan kada se uspe uz nozdrve i sladak kad sklizne niz ždrelo...

Ne vidi se sveta karaula od oraha, ali koren mu je pod njom a grane u samom svodu, pobodene u njega ko voštanice...

Rekoh li, kavkaski je to orah! Svetinja, verujte! Nema na ovoj grobnoj kugli zemaljskoj trećeg mesta gde raste bez na Kavkazu i u Srbiji!

Zaista nema, jer nije to drvo tek drvo, tako samotno i lelejsko, niti je njegov plod šta drugo do sama blagovest o smrti vaskrsenja radi!

Verujte i to, jer nisu vetrovi razvejali seme s Kavkaza, već vihori i nepatvorena ljubav prema Srbiji...

Svaki je od tih oraha, a evo ih po šaci ovog tamjaništa svukuda - grob i svetilište!

Baš kao i ovaj na Prokletijama, proklete i blagoslovene bile, lako li je živome sesti pod orah i uživati u smirenju dok mrtva straža s Košara čuva planinu da joj ko ne poseče orah, tu okamenjenu ruku ruskog vojnika doveka podignutu k nebu, a nebo ko da zatalasa pa udahne duboko i vetrom svukuda raznese miris planine, mokre kore oraha i slovo o nezaboravu.

Majke su, znate li, ispraćale sinove-junake, iz Rusije put Srbije, blagoslovom, suzom i jednim orahom za sreću, ili da iznikne tamo odakle joj se umesto sina vrati samo glas o njemu: "Majko..."

I na tom mestu u kraju livade na planini poginuo je jedan od desetina dobrovoljaca iz Rusije, što su uz majčin blagoslov i s orahom u džepu pošli put raspete Srbije, kao toliko braće pre njih kad god su ovu mučenicu odvodili na Golgotu...

Ne znam je li tu pokopan ili mu je orah tek ispao iz svitka u džepu, tek nikao je kao i onoliko istih: iz humki koje zaboravimo li - zaboravićemo i kolevke, jer onaj blagovesni prvi plač deteta vazda će biti osveštan zadnjom suzom ruske majke, i to nije mit već istorija bez koje nam budućnost neće biti ništa do panj raspolućen za ogrev umesto da doveka tinja ko ta voštanica daleko u planini.

Odavno sam čuo priču o orahu s Kavkaza čekajući možda i predugo da je ispričam, a nisam imao prava da ćutim o grobovima mirisnih i ocvetalih belega, jer nemaju nikoga do nas da sednemo pod njih zagledani u vekove koji nigde, čini mi se, bez pod njima i u nemanjićkim nam svetinjama nisu življi i razgovorniji nego u toj liturgijskoj tišini...

Da mi je s proleća, u ove dane dok vrhovi Prokletija još belasaju a ta zaravan malo pod Košarama zeleni i već miriše, otići gore i sesti pod orah da mu se ispovedim, da dlanom pređem po rosnoj kori dok kapi plave liniju života zboreći o smrti većoj i slavnijoj od življenja...

Ne mogu, oni koji trenutno seire planinom prete da će pasti glava kročim li još koji put uz Prokletije, al' nije me strah za glavu, već strahujem da bi mogla pasti zaludno, pre negoli što stignem do oraha i pogledam u nebo, a nebo se usidrilo o grane na večnom opelu i liturgiji.

Strah me je da bi zlotvori posekli taj cvetni i mirisni krst, al', opet, iznikao bi već sledeće zore, jer mogu oni sekirama o stablo, ali ne smemo mi zaboravom o koren nikada!

Zanavek Srbija mora da zna i pamti otkud u njoj oraha s Kavkaza, a svako od nas nek ćutke i pognute glave zastane pod njim ugleda li ga gde, jer svaki do jednog je mirotočna hum!

Lako ćete ga poznati - i za najtoplijih dana kora mu je rosna, to majčine suze liju za sinom kojeg je blagoslovom i orahom ispratila put ove mučenice da postrada za nju.

Za sreću, ili da ostane beleg kada umesto sina stigne glas: "Majko..."

Nigde bez na Kavkazu i u Srbiji ne raste taj orah!

Na pragu i na grobu heroja čijih su kostiju pune srpske vrleti i gudure.

Nikada ih ne zaboravimo - nemamo prava na to, ne sada kad taj sveti orah na Prokletijama lista i cveta natkriljujući krošnjom čitavu Srbiju, držeći se za nebesa...

 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



radmila
25.03.2017 - 22:27
hvala, Mihailo
Hvala, Mihailo, sto zaboravne podsecas na nezaborav. Ti si jedan od retkih koji to cini. Neki to rade drukcije ovog 24. marta.
Vera
26.03.2017 - 18:17
Hvala, sine dragi
Dajes nadu i kad je nigde nema. Blago majci koja Te takvog rodila i podigla.
aleksandar
29.03.2017 - 10:09
koren se primio vecnost je pred vratima
Rekao si.....slava herojima za sva vremena!