Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Svet

Da li će Emanuel Makron zameniti Olanda, "Pokislog pingvina"

Francuski ministar privrede Emanuel Makron podneo je ostavku što samo učvršćuje u uverenju one koji u njemu vide predsedničkog kandidata. Šta donosi ovaj čovek, potencijalni kandidat koji, tako neobično za francuske prilike, nema nekoliko promašenih brakova ili veza (Oland, Sarkozi), ne vodi paralelne živote (Pompidu i Miteran) i nije preljubnik, švaler ili razvratnik
Piše: Željko Pantelić
Datum: 01/09/2016

Da li će Emanuel Makron zameniti Olanda, "Pokislog pingvina"

Foto Profimedia

Bivši francuski premijer Žan Pjer Rafaren izgovorio je glasno ono što je želja većine birača u Petoj republici na godinu dana od predsedničkih i zatim parlamentarnih izbora: "Ne vidim inkompatibilnost između Emanuela Makrona i Alana Žipea, štaviše vrlo lako mogu da zamislim Žipea u Jelisejskoj palati a Makrona u Matinjonu." Rafaren je predvideo i rađanje "Partije nacije", kao odgovor na izvestan dobar rezultat Marin Le Pen i njenog Nacionalnog fronta na izborima.

Ako se obistine predviđanja i ispitivanja javnog mnjenja, prvi put u Petoj republici nećemo imati jasnu političku većinu u parlamentu i biće neophodno stvaranje "velike koalicije" kako bi se formirala vlada i obezbedila većina u skupštini. U takvoj podeli karata, politički par Žipe-Makron profiliše se kao dobitna kombinacija, neophodna za korenite reforme ekonomskog i društvenog sistema u Francuskoj i za povratak kredibilnosti zemlje koja je prilično poljuljana bezličnom i traljavom vladavinom Fransoa Olanda.

Od troje predsedničkih kandidata koji su vodili glavnu reč na prethodnim izborima u Francuskoj videćemo samo, po svoj prilici, Marin Le Pen, liderku Nacionalnog fronta (FN) i na sledećim izborima koji su raspisani za kraj aprila i početak maja. Predsednik Oland i njegov prethodnik Nikola Sarkozi, ne samo da ne uživaju većinsku podršku u biračkom telu, nego i u svojim političkim familijama nemaju potrebnu bazu da se pojave sledećeg proleća u izbornoj trci za Jelisejsku palatu. Oland će ući u istoriju kao najnepopularniji predsednik kojeg je Francuska ikada imala. Manje od 15 odsto Francuza podržava aktuelnog šefa države, čak je i natpolovična većina članova Socijalističke partije izričito protiv njegove kandidature da ostane u Jelisejskoj palati još pet godina.

Animozitet je postalo drugo političko prezime Olanda tokom njegovog stolovanja u predsedničkoj palati na Jelisejskim poljima. Ironični bi mogli da kažu da je Oland pokazao hrabrost samo kada je na skuteru išao po kapućino i kroasane ljubavnici, glumici Žili Gaje. Životna i politička istorija Olanda pokazuje da je on veliki slabić koji menja mišljenje, politički smer i ljubavnice iz nužde ili kada se nalazi u ćorsokaku. Njegova nedoslednost nije proizvod pragmatizma već nesposobnosti. Opis Karle Bruni u njenoj ironičnoj pesmi, u kojoj je Oland predstavljen kao pokisli pingvin, pogođen je u potpunosti.

Oland će ući u istoriju kao najnepopularniji predsednik kojeg je Francuska ikada imala. I Sarkozi je pmatio bolje dane
Oland će ući u istoriju kao najnepopularniji predsednik kojeg je Francuska ikada imala. I Sarkozi je pmatio bolje dane
Foto Profimedia

Ni atentati u Parizu, ni opiranje potpisivanju Transatlantskog sporazuma o trgovini i investicijama između EU i SAD, ni televizijski monolozi i intervjui bez škakljivih pitanja, nisu uspeli da stopiraju nezaustavljivu eroziju popularnosti Olanda. I sada, pošto ne zna šta da radi, čeka neko čudo da ga spase u poslednjem momentu. Ali, kako to biva, i mnogo sposobniji cezari do Olanda odgajali su svog "sina Bruta". Olandov Brut bi mogao da bude njegov štićenik Emanuel Makron. Reč je o mladom i veoma ambicioznom političaru kojeg je Oland, zajedno sa premijerom Manuelom Valsom, doveo u Matinjon kako bi spasli Petu republiku od ekonomskog kolapsa. Poput Miterana, pre 30 i kusur godina, i Oland je nakon dve godine odustao od svojih predizbornih utopističkih obećanja i sada sprovodi politiku 180 stepeni drugačiju od one koju je obećavao pre četiri godine.

Makron je nedavno osnovao pokret "En Marche" koji bismo u slobodnom prevodu mogli da krstimo kao "Idemo dalje" - zvuči bolje nego "U pokretu", što bi bio bukvalni prevod. Samo ime Makronovog pokreta je politički program. Ideja 38-godišnjeg ministra, koji je u politiku ušao iz bankarskog sveta (radio je za Rotšildove i Goldman Saks), jeste da izvede Francusku iz permanentne blokade u kojoj se nalazi već decenijama. Istraživanja pokazuju da je Makron jedini potencijalni kandidat levog centra koji ima barem neke šanse da prođe u drugi krug predsedničkih izbora. Međutim, Makron nije član Socijalističke partije, i od stranačke nomenklature je viđen kao "uljez" koji je preko reda stigao u ministarsku fotelju. Smatraju ga nekom vrstom Olandovog De Vilipena, koji nikada nije bio izabran u parlament a sedeo je u fotelji šefa diplomatije i predsednika vlade.

U Londonu Makrona nazivaju francuskim Tonijem Blerom, u Italiji u njemu vide Matea Rencija, u Sjedinjenim Državama ga čak upoređuju sa Džonom F. Kenedijem, dok u pojedinim krugovima u Parizu prepoznaju u njemu novu verziju Valerija Žiskara D'Estena. Treći predsednik Pete republike nije bio član degolističkih desničarskih partija već je pripadao centristima. Više-manje je bio u istoj poziciji u kojoj je danas Makron. Presudnu podršku za pobedu nad Miteranom i kandidatom degolista Žakom Šaban-Delmasom, D'Esten je dobio od Žaka Širaka, tada ministra unutrašnjih poslova. Poput D'Estena koji je pre nešto više od 40 godina predstavljao novinu na političkoj sceni, unevši američki stil vođenja izborne kampanje, i Makron je vesnik promena u Petoj republici. Kao D'Esten nekada, i Makron je vrlo televizičan sa ciljem da prevaziđe klasične podele na levicu i desnicu.

Ipak, najveća novina na političkom nebu Francuske je što prvi put imamo potencijalnog predsedničkog kandidata koji ne krije svoj privatni život, nema nekoliko promašenih brakova ili veza (Oland, Sarkozi), ne vodi paralelne živote (Pompidu i Miteran) i nije preljubnik, švaler ili razvratnik (Širak, D'Esten, Stros Kan). Makron je već više od dvadeset godina u vezi, a deset godina u braku, sa Brižit Tronjo. U javnosti je par izazvao veliku pažnju zbog razlike u godinama između dvoje supružnika (24 godine) i činjenice da su zajedno od njegove 16 godine. Ono što je u očima Makronovih protivnika izgledalo kao slaba tačka, postalo je jedno od njegovih najjačih oružja. Pogotovo kada je u jednom dokumentarnom filmu obznanio da je njegova supruga dala otkaz u školi u kojoj predaje kako bi postala njegova savetnica pro bono. Makron se pozvao na reči renesansnog francuskog mislioca Mišela de Montenja da je "uvek korisno trljati i polirati mozgove jedan o drugi", ali je kupio veliki deo biračkog tela sledećom rečenicom: "Kada ste ministar, vaš javni život proždere privatni, tako da je ona (Brižit Tronjo) morala da razume šta ja to radim, da sluša šta se priča na sastancima i kada je potrebno dâ svoje mišljenje. Dogovorili smo se da ona prestane da radi, kako bi mogla da bude više uključena u moj rad, u suprotnom mi više ne bismo imali zajednički život."

Na taj način je Makron kupio dobar deo ženskog glasačkog tela jer je njegova izjava zvučala kao ljubavna i čoveka kome je njegov brak jednako važan ako ne i važniji od karijere. Naravno, Makron je precizirao da njegova supruga nije deo njegovog tima i da nju ne plaćaju poreski obveznici, ali da ona mora da ima ulogu u njegovom životu.

Novi ministar finansija već je uzdrmao delove francuskog društva donoseći odluke i predlažući zakone u pravcu liberalizacije tržišta, ukidanja monopola, interesnih grupa, slabljenja pozicija sindikata koji bi da zadrže postojeće privilegije čak i po cenu da se ceo sistem uruši, sledeći omiljenu maksimu u Eksagonu da je "bolje izgubiti sve na francuski način nego pobediti primenjujući internacionalne recepte". Makron još uvek taktizira sa zvaničnom objavom svoje kandidature. Čeka da se Oland izjasni i u međuvremenu skuplja novčana sredstva za svoju kampanju i novoformirani pokret.

Potencijalno najozbiljniji protivkandidat Makrona, pored premijera Manuela Valsa koji je, izgleda, orijentisan da čeka 2022. godinu, jeste Makronov prethodnik na čelu Ministarstva ekonomije Arno Montebur koji ima potpuno suprotnu ekonomsku filozofiju i uživa veću podršku u stranačkoj organizaciji i na ekstremnoj levici, ali nema nikakve šanse da prođe u drugi krug izbora, a kamoli da uđe u Jelisejsku palatu. Vodu na Makronovu vodenicu usmerava i strah koji se sve više javlja među biračima levog centra: ponavljanje 2002. godine. Ta godina se doživljava kao najveće poniženje među socijalistima koji su posle poraza njihovog kandidata Lionela Žospena u prvom krugu (bio je tek treći iza Širaka i Žan Marija Le Pena) morali da glasaju za omraženog Širaka kako bi pokazali da Le Pen uživa minornu podršku među Francuzima.

Većina političkih analitičara je uverena da se predsednička trka vodi na desnici, odnosno da će izbori za kandidata Republikanaca (bivša Unija za narodni pokret) za predsednika Francuske, na programu u drugoj polovini novembra, odlučiti ko će postati osmi predsednik Pete republike. Istraživanja javnog mnjenja nedvosmisleno pokazuju da bi svi relevantni kandidati Republikanaca, bez problema, u prvom krugu pobedili Olanda i zatim bi relativno lako porazili, u drugom krugu, Marin Le Pen. Ne tako ubedljivo kao Žak Širak Žan Marija Le Pena 2002. godine, ali sa poprilično velikom razlikom.

Da li će to biti Nikola Sarkozi? U slučaju poraza na preliminarnim izborima za kandidata desnice, politička karijera Sarkozija bi bila definitivno završena, jer ne bi samo izgubio mogućnost da učestvuje u trci za povratak u Jelisejsku palatu, već bi morao i da se povuče sa kormila Republikanaca.

Alan Žipe je francuska verzija Klaudija Ranijerija i mogao bi, baš kao italijanski fudbalski stručnjak, da naplati sve malere koji su ga pratili na njegovom životnom putu, na kraju svoje karijere. Otpisan kao prevaziđen političar pre dve decenije, pravosnažno osuđen za proneveru, proteran u Kanadu, jedini poraz u svojoj izbornoj jedinici doživeo je taman kada je postao broj 2 u Francuskoj po povratku iz egzila, i morao je da podnese ostavku. Pa opet, evo ga, Žipe će - ako ne napravi katastrofalne greške do izbora za kandidata francuske desnice za Jelisejsku palatu u novembru i zatim do predsedničkih izbora sledećeg proleća - biti osmi predsednik Pete republike.

Najveća prepreka za Žipea paradoksalno bi mogla da bude velika prednost koju mu daju ispitivanja javnog mnjenja. Veruje se da je inflacija kandidata među Republikancima (ima ih čak 12), koji pretenduju na Jelisejsku palatu, Sarkozijev politički manevar da oslabi dominantnu poziciju Žipea. Takođe, uloga favorita pretvara gradonačelnika Bordoa u laku metu napada političkih protivnika, ne samo iz tabora Republikanaca već i od Marin Le Pen i socijalista. Saradnici Le Penove iz FN su već etiketirali Žipea kao levičarskog švercera, odnosno da je kandidat levice ogrnut u neogolistički kaput. Žipeovi protivnici predviđaju da će se njegova prednost i kandidatura raspršiti kao balon od sapunice. Kao odlučujući momenat navode Sarkozijevo predstavljanje programa Republikanaca za sledeće izbore. Žipe nema obavezu da sledi program svoje partije kao predsednički kandidat, ali će morati o njima da se izjasni, i to će biti najsenzibilniji momenat kampanje s obzirom na to da će morati da balansira između podrške koju uživa među biračima desnog centra i simpatija koje nesumnjivo ima na levom krilu političke panorame i koje će mu i te kako biti potrebne u završnom obračunu sa Marin Le Pen.

Ironijom sudbine, presudna podrška za Žipea stiže od dece čiji su roditelji pokrenuli tzv. prvu pobunu protiv globalizacije, odnosno masovne proteste protiv reformi koje je pokušala da sprovede njegova vlada 1997. Pre gotovo 20 godina žilavi žirondinac pokušao je da reformiše francusko društvo i ukine privilegije određenim kategorijama stanovništva i radnika zbog kojih je Francuska klizila ka današnjoj krizi i tzv. grand malaise koji je učinio Petu republiku daleko manje primamljivom zemljom za investicije. Dve nedelje je Eksagon bio blokiran generalnim štrajkom jer mašinovođe nisu htele da se odreknu prava da idu sa 50 godina u penziju, kao da još upravljaju parnim lokomotivima a ne modernim TGV-ovima, službenici u državnom aparatu nisu hteli da dovedu u pitanje status "zaštićenih belih medveda", dok su i svi drugi branili egoistično stečene privilegije.

Žipe je platio cenu za sve. Tadašnji predsednik Širak raspisao je nove izbore na kojima su socijalisti sa Lionelom Žospenom ostvarili iznenađujuću pobedu sa obećanjem o 35-časovnoj radnoj nedelji. Žipe nije ostao samo bez premijerske fotelje već je džentlmenski, stavljajući interes partije i predsednika Širaka ispred svog, prihvatio odgovornost za malverzacije koje je pravio Širak dok je bio gradonačelnik Pariza, zbog čega je osuđen i praktično primoran da napusti zemlju. Žipe je stoički podneo ostrakizam i čekao priliku za povratak na glavnu političku pozornicu, baveći se akademskim radom u Kvebeku i administrirajući grad Bordo.

Žipe nema stil koji je imao D'Esten, nema ni Širakovu harizmu, ni nepresušnu energiju Sarkozija, ali poseduje osobinu kojom mali broj političara može da se pohvali - lojalnost. Kao što je bio odan Širaku, Žipe je sa istom vernošću podržao Sarkozija na putu ka Jelisejskoj palati, baš kao što mu je javno pružio podršku kada je postalo jasno da i Sarkozija čekaju sudski procesi zbog nelegalnog finansiranja predsedničke kampanje iz 2007. godine. "Prijateljstvo se pokazuje u teškim trenucima", napisao je na društvenim mrežama Žipe kada je otvoren krivični postupak protiv bivšeg predsednika, dajući jasno do znanja da stoji uz njega. Žipe je jedina osoba u Francuskoj protiv koje Sarkozi ne može da krene đonom - napad na Žipea bi za Sarkozija bio bumerang sa veoma negativnim efektima.

Gradonačelnik Bordoa, od koga je napravio jedan od najboljih gradova za život u Evropi, svojom korektnošću, učtivošću i smirenošću osvojio je poverenje većine Francuza. Istovremeno, dok je Sarkozi vodio borbu za povratak na čelo partije neogolista, kojima je u međuvremenu promenio ime u Republikanci, Žipe je prelomio i izašao sa svojom kandidaturom za predsednika Francuske. Iskusni 71-godišnji političar znao je da mora da preduhitri Sarkozija, pre nego što lider Republikanaca javno objavi svoj silazak u trku za kandidata za Jelisejsku palatu. Računica se ispostavila toliko tačnom da Sarkozi još okleva da ozvaniči svoje učešće u trci za predsedničkog kandidata umerene desnice. Naime, rezultati svih istraživanja javnog mnjenja nedvosmisleno pokazuju da Žipe ne pobeđuje - bez problema - samo na izborima za kandidata Republikanaca, već je i jedini političar u Eksagonu koji može da pobedi u prvom krugu Marin Le Pen. Te vesti nisu loše samo za Sarkozija već su još pogubnije, u političkom smislu, za aktuelnog stanovnika Jelisejske palate - Fransoa Olanda.

Jedina karta na koju je eventualno mogao da igra socijalistički predsednik bila je Sarkozi, odnosno negativan sud velikog dela Francuza prema bivšem neogolističkom šefu države. Olandova računica je bila vrlo prosta: sa Sarkozijem kao kandidatom konzervativaca, šanse da stigne iza Marin Le Pen u prvom krugu bi bile realne, a onda bi u drugom krugu, računajući na tzv. republikanski kordon, porazio Marin Le Pen.

Žipe, zasad, koristi veoma inteligentno svoje karte. Osnovao je komitete za podršku i u najmanjoj francuskoj varoši. Kreirao je kapilarnu mrežu među studentima i mladom populacijom čiji su roditelji ili dedovi stigli iz Magreba. U stilu starog liberala Žipe veruje, u kontrastu sa Sarkozijevim viđenjem, u Francusku različitosti. I, pre svega, u francusku modernu verziju islama. Žipe smatra da je snaga Francuske u njenom kapacitetu da integriše sve posebnosti, i da je u tom smislu sasvim prihvatljivo tolerisati studentkinje sa velovima na univerzitetima i mogućnost da učenici islamske veroispovesti izaberu jela u školskoj menzi koja nemaju svinjsko meso.

Taktika Žipea predviđa i komunikaciju sa biračkim telom zasnovanu na njegovim knjigama, koje su, u stvari, predsednički manifesti u kojima iznosi svoje viđenje Francuske i kako bi ona trebalo da izgleda. Do sada je izašlo nekoliko Žipeovih knjiga, počev od Francuska, moja zemlja, u kojoj iznosi svoj optimistički pogled na budućnost Pete republike i svoju ljubav prema otadžbini, preko manifesta koji se odnose na državno ustrojstvo i poboljšanje efikasnosti birokratskog aparata, do manifesta o reformi školstva i ekonomije. U jednoj rečenici poruka Žipeovih knjiga bi mogla da se svede na sledeće postulate: neogolist sam, ali umeren i desno orijentisan, Evropljanin sam ali nisam za to da budemo potčinjeni Nemačkoj ni da budem vicekancelar Angele Merkel, protivim se ulasku Turske u EU, migracijski talasi moraju da budu kontrolisani, nema besplatnog lečenja za osobe koje ilegalno borave na francuskom tlu, reforma penzionog sistema i socijalnih davanja, ko koristi marihuanu treba da bude novčano kažnjen a ne krivično gonjen.

Pobeda Žipea na izborima u Francuskoj značila bi povratak normalnosti, ne samo u Petu republiku već i u EU. Posle hiperaktivnog populističkog predsednika (Sarkozija) i nesposobnog i dezorijentisanog šefa države (Olanda), u Jelisejsku palatu bi ušao odmereni i dobro centrirani stanovnik sa jasnim idejama kako da izvede Francusku iz blokade u kojoj se nalazi već decenijama.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.