Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Komentar

"Da je Ivica Osim u Italiji 1990...": Priča o jugonostalgičarima i jugotragičarima

Da je Ivica Osim u Italiji te zloslutne 1990. godine izveo tim koji je osvojio Kup šampiona, dakle Zvezdu, osvojili bi i Svetsko prvenstvo. Zašto to nije učinio? Nije želeo da ga proglase nacionalistom
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 02/08/2018

"Da je Ivica Osim u Italiji 1990...": Priča o jugonostalgičarima i jugotragičarima

Profimedia, obrada Makista

Ovo je kolumna na parčiće. To znači da ću odvojiti po sat ili dva od nedelje do utorka, sklapajući je, a potom pritisnuti „send". Kako ću je sastaviti? Pojma nemam, ali uspeću.

U subotu je sve bilo idilično, ali su me prijatelji iz Crne Gore iznenada pozvali da odletim par dana do mora. Šta izabrati? Brčkanje u zemlji Trampovog trećeg svetskog rata ili pisanje u kišovitom Beogradu, pitanje je sad? Uzgred, na godišnjem sam odmoru i prema Milankoviću, za 24 sata morao bih da imam vremena i za jedno i za drugo. Spavanje se podrazumeva. Ispostaviće se da je to samo opsena, te sam se setio stare kolumne Umberta Eka koji je matematički precizno utvrdio da se njegove profesionalne obaveze, od pisanja knjiga i eseja za novine, promociju knjiga po svetu, što podrazumeva i besmisleno čekanje na aerodromima, pa konsultacije sa studentima, gledanje fudbala i vreme posvećeno porodici, nikako ne uklapaju u postojeći kalendarski poredak. Spavanje nije računao. Ukratko, sabirajući i vreme koje je provodio lenčareći, izračunao je da je star najmanje 200 godina. Iako je, dok se bavio metafizikom vremena sadašnjeg, prešao tek šezdesetu. Koliko mu je poznato, nije bio kloniran, mada, sudeći po njegovom poslednjem romanu „Nulti broj" o propasti novinarstva, kao da je zaista već bio mrtav. Mnogo pre nego što je izdahnuo.

U subotu oko podneva, pošto smo Lalić i ja smazali prženice, izračunao sam da imam i više nego dovoljno vremena da poradim na knjizi koju pripremam, ali se pisanje i redigovanje oteglo do ponoći. Tada je ćerkica predložila da pogledamo neki film. U nedelju sam ustao oko 10 i prošetao kuče. Moj pas se zove Bafi i nešto je veći od mobilnog telefona koji koristim. Poput ostalih očeva, primetio sam kako mi, posle kupovine Bafija, uši sve više rastu, dok Bafiju ostaju iste. Taj osećaj pojave magarećih ušiju ima nekoliko nas komšija koji šetaju te bele, čupave psiće koji toliko podsećaju na igračke na navijanje. Samo im treba menjati baterije, govore maliciozni vlasnici velikih kerova, dok se okupljamo u zoru ranu. Negde oko 11. Ćerkica za to vreme, naravno, spava.

Ako se složim s tezom da vlasnici liče na svoje kuce, istina je, barem sa stanovišta estetike, porazna po mene. Mačo muškarac, naime, šeta velike pse, jer je to njegov statusni simbol. Bafi i ja, međutim, izazivamo drugačije asocijacije, te sam postao predmet podsmeha ne samo svoje ćerke koju drma pubertet.

Ali moram da priznam da je osećaj koji gajim prema tom kučencetu jači od poraznog prizora koji izazivamo dok šetamo. Nisam, zapravo, nikada siguran ko je zaista na povocu.

Postoji još nešto zbog čega se raspilavim dok pričam o Bafiju. Pacifikacija i feminizacija nacije ima nekoliko pojavnih oblika ali je svakako jedan od najuočljivijih taj što za kućne ljubimce, umesto vučjaka ili šarplaninaca, poslednjih godina biramo malecne bele psiće. One poput Bafija. Po broju ljudi koji imaju bišone, maltezere i ostale kućne igračke koje, umesto šniclama, hranimo granulama, moglo bi se zaključiti da postajemo pokorni građani. Ali bar imamo pedigre. Birajući njih, kao da kažemo da smo i mi pripitomljeni i uklopljeni u sterilni novi svet neoliberalnog doba - uz kredit za stan i bišona na uzici!

Posle šetnje s Bafijem, sledi pakovanje. Tu aktivnost, po navici, prepuštam svojoj ženi, ali tih nekoliko časova ne provodim lupajući po tastaturi, već joj pravim društvo dok pegla, uz uobičajeno ćaskanje kako ćemo preživeti do prvog. Dakle, vreme neumitno protiče, a fajl je mrtav i beo.

Na aerodromu se Ceca Ražnatović čekira preko reda, onda pozira za foto-reportere tabloida koje je pozvala, dok ostali smrtnici nervozno čekaju. Gužva je, kao da beže iz Sajgona. Pilot Montenegro erlajnza se prizemljio tako nežno na pistu, da sam pomislio da će Veljko umesto moje kolumne pustiti in memoriam koji će pisati Draža, dok mu suze kvase bradu.

Taksista Bajo, izbeglica sa Kosova, vozi me do Budve. Imao je kuću nedaleko od Goraždevca. U penziji je, ali ne peca, ne posmatra setno more i jahte, ne sedi u budvanskoj Gradskoj kafani, preteči crnogorskog Gugla, jer ko će preživeti sa 200 evra mesečno i hraniti ženu i troje dece, ako ne taj drčni, stari momak koji radi paralelno tri-četiri posla.

 

Nije li Crvena zvezda u praskozorje rata bila zapravo reprezentacija Jugoslavije? Hrvat Prosinečki, đetić Dejo, musliman Šabanadžović, Makedonci Pančev i Najdovski, uz Čaušeskuovog disidenta Belodedića. Samo amateri tu družinu smatraju strateškim projektom fudbalske prethodnice srpskog nacionalizma. I svaki od tih igračina je i danas istinski ili maskirani jugonostalgičar. Niko od njih to neće izjaviti preko megafona. Ali u privatnim razgovorima, šapnuće vam na uvce: „Rasturili ste najbolje što smo imali“

 

I on je gledao Svetsko prvenstvo. Pogledali smo se i setili Jugoslavije, kada je tim sastavljan po nacionalnom ključu, kako bi se i na terenu demonstriralo bratstvo i jedinstvo. Igrači su znali da su birani po delegatskom sistemu i onakvi moćni timovi 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, pa onaj 1982. u Španiji, čak i onaj, Osimov u Italiji, pred građanski rat, bili su osuđeni na propast. Da je zemlja kojim slučajem opstala, sjajni hrvatski tim čiji igrači, čim napuste travu pokazuju da je fudbalska inteligencija obrnuto proporcionalna socijalnoj, pa postaju prateći vokali proustaškom folkeru Tompsonu, bio bi rasparčan. Iako, što bi rekao Zdravko Čolić, ja tu ništa ne bih dirao. Nemanja Matić i Edin Džeko bi, eventualno, ulubili klupu, sedeći na njoj. Kao što bi u košarkaškom timu Jugoslavije 2018, bilo mesta za Luku Dončića koji je, gle slučaja, poreklom Srbin. Po toj logici, idioti koji su rasturili Jugoslaviju, samo su na prvi pogled bili u pravu. I politički i fudbalski, ona je bila disfunkcionalna.

Hajde da vidimo zašto pristalicama takve teorije tako nežno tepam. Nije li Crvena zvezda u praskozorje rata bila zapravo reprezentacija Jugoslavije? Hrvat Prosinečki, đetić Dejo, musliman Šabanadžović, Makedonci Pančev i Najdovski, uz Čaušeskuovog disidenta Belodedića, bili su kičma tima koji je osvojio Bari. Samo amateri tu družinu smatraju strateškim projektom fudbalske prethodnice srpskog nacionalizma. I svaki od tih igračina je i danas istinski ili maskirani jugonostalgičar. Niko od njih to neće izjaviti preko megafona. Ali u privatnim razgovorima, šapnuće vam na uvce: „Rasturili ste najbolje što smo imali."

Da je Ivica Osim u Italiji te zloslutne 1990. godine izveo tim koji je osvojio Kup šampiona, dakle Zvezdu, osvojili bi i Svetsko prvenstvo. Zašto to nije učinio? Nije želeo da ga proglase nacionalistom. Iako su Srbi u tom timu bili manjina!

Upitajmo se, ponekad, zašto ne shvatamo Noleta? Zato što je individualac porođen u crnoj rupi kolektivističkog narativa, uspeo da zavlada zapadnim, teniskim mondenskim svetom, u društvima koja su gajila kult pojedinca, shvatajući da njegova teritorija nije omeđena linijama na šljaci ili na travi. Neprskani Srbin koji je izabrao da, umesto topuzom, udara reketom, shvata da ga svaki pokušaj nacionalnog ukalupljavanja ometa da postane gospodar sveta.

Otuda je, za života, Dobrica u Noletu video i politički potencijal. Nije to bila fantazmagorija nacionalnog mistika, jer je Dobrica sebe smatrao jugotragičarem. Znao je da je ideja jednako savršena koliko i nemoguća, ali je u dubokim pokrajinama svoje podsvesti tragao za osobom čija bi logika, tako jednostavna, nadvladala nacionalizme.

Zašto i Bajo koji me je iskrcao, to tako savršeno shvata, jer u doba utopije, nije morao da radi paralelno četiri posla? Siguran je da to nije sanjao, a ubeđuju ga da jeste. Da je bio glup, da ništa ne razume. Laserski zraci obasjavali su mesto odakle je Ceca ispuštala jauke iz neke diskoteke, a NATO-đetići, srpski gosti i ekspedicioni ruski korpus turista, horski je naricao sa Arkanovom udovicom. Da im je rekla da zaigraju kozaračko kolo, zaigrali bi.

U lobiju hotela, jedan od krupnih narodnjačkih primeraka koji će pevati posle Cece, glasno razmišlja o smislu života: da li da kupi ferari ili jahtu. U doba utopije, ploče njihovih slavnih prethodnika oporezovane su kao šund, a mejnstrim su bili Bijelo dugme, Riblja čorba, Azra, EKV. Danas je to Đani.

Interesantni su zvaničnici restlova bivših republika. U privatnim ćaskanjima, posle dva ili tri pića, raskrave se i njihova sećanja se ne razlikuju od Bajinih. Dakle, nisu sanjali. Ali Bajo to priznaje u stanu koji iznajmljuje, a oni u vilama ili penthausima koje su stekli, odrekavši se utopije.

Taj transfer je definicija našeg kraja. Ono što je bilo naše, sada je njihovo! Zaista, kome je potrebna zemlja koja bi pobedila američki Drim tim 1992. godine, sa Džordanom, Medžikom i Larijem Birdom, kako mi je jednom ironično rekao Duda Ivković. Bio je siguran da bi ih Jugoslavija dobila. Negde u to vreme, ona se raspala. Da li će se opet sklopiti? Naravno da neće. Zvezda više ne sme da osvoji Kup šampiona.

 

*Kolumna Aleksandra Apostolovskog iz aktuelnog letnjeg dvobroja Nedeljnika

PODSEĆAMO: NAREDNI BROJ IZLAZI 9. AVGUSTA




Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.