Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Crni panter i srpska diplomatija: Vakanda i Kosovo

Ministar spoljnih poslova lažne ili takozvane države Bedžet Pacoli, a kako mi kaže jedan albanski kolega koji je gledao „Crnog pantera“, pažljivo prati Dačićev niz i demantujući povlačenje priznanja od zemlje do zemlje, zločesto čeka da se Dačić pojavi sa papirom na kome je grb neke Vakande (podmetnute), pa da sve bude tobože mnogo smešno i ponižavajuće za Srbiju
Piše: Zoran Panović
Datum: 02/08/2018

Crni panter i srpska diplomatija: Vakanda i Kosovo

Do sada je „Crni panter“ – blokbaster o Marvelovom superjunaku afričkog porekla – zaradio skoro milijardu i po dolara, tačnije 1,344. U bioskopima je startovao krajem januara ove godine. „Black Panthera“ lansirali su u svet stripa davne 1966. Marvelovi gurui Sten Li i Džek Kirbi. Dobro, nije da je Marvel imao takve psihološke barijere kao što je to bio prvi crni predsednik za Ameriku, niti je Panter važio za prvu ligu superherojskog panteona, ali nakon globalnog uspeha filma koji je režirao Rajan Kugler, može se govoriti o „Marvelovom Obami“ i njegovom realnom inkluzivnom potencijalu. Čega naravno ne bi bilo da film nije jako dobar.

Panter“ je uspeo da prestigne ranije „Osvetnike“ (Avengers), ali su ga poslednji ipak pretekli u zaradi sa prebačene dve milijarde dolara, tačnije 2,042. Ali s tom naznakom da se finalne scene „Rata beskraja“ (Avengers: Infinity War) dešavaju upravo u afričkom ambijentu vezanom za Crnog pantera. On je sad bitniji igrač Marvelovog drim tima. I sad, ako bi se neko pitao kakve veze imaju Ivica Dačić i ovaj Marvelov štih, odgovor je upravo u postojbini Crnog pantera:

On je vladar imaginarne afričke države Vakande koja je skrivena od ostalog sveta. Vakanda je tehnološki sofisticirana utopija čija su estetika i stil života u sinergiji sa tradicionalnom domorodačkom tradicijom. I kad je srpski šef diplomatije pre neki dan najavio da će još jedna zemlja povući priznanje „kosovske lažne države“, neki zajebant me zovne na telefon i pita – da možda Vakanda nije odlučila da povuče priznanje? Ali kad je Dačić ubrzo precizirao da država nije iz Afrike, Vakanda je ispala iz igre. Ona je, doduše, tehnološki iznad Trampove Amerike.

 

Sad kad bi u Đilasov Savez za Srbiju verovatno dobrodošao bio i Tomislav Nikolić, možemo konstatovati da se bivši predsednik solidno snalazio na maršrutama „Titovih puteva mira“. Kako danas nadrealno zvuče podsećanja da se nekad govorilo o savezu Nikolića i Dačića kao jakom mehanizmu zauzdavanja i kontrole Vučića


Bila je to Papua Nova Gvineja koja je tako ušla u Dačićev geopolitički đerdan u koji su se u poslednje dve godine nanizali i Sao Tome i Principe, Liberija, Burundi, Surinam i Gvineja Bisao. Preciznije – te su zemlje najavile da žele da ostanu neutralne dok traju dogovori Beograda i Prištine o pronalaženju trajnog rešenja. Ovo je sad već jedan diplomatski žanr. Pomalo operetski.

Hajde da se načas vratimo u februar ove godine: ministar Dačić zamolio je gambijskog kolegu Usaina Darboa da rukovodstvo njegove zemlje Gambije još jednom preispita odluku o priznanju Kosova. Tek kad čujete ovo, shvatite da Aleksandar Šapić nije zaslužio onolika ismejavanja zbog pominjanja Nambije kao „hibrida Zambije i Namibije“ u starom „Utisku nedelje“. Ali, bilo bi lepo, zar ne, da se sad pojavi i Šapićeva „Nambija“, i to ona koja je priznala Kosovo, upravo da bi sad mogla da povuče priznanje i pomogne nam da se broj priznanja među zemljama UN spusti ispod stotke. Ministar spoljnih poslova lažne ili takozvane države Bedžet Pacoli, a kako mi kaže jedan albanski kolega koji je gledao „Crnog pantera“, pažljivo prati Dačićev niz i demantujući povlačenje priznanja od zemlje do zemlje, zločesto čeka da se Dačić pojavi sa papirom na kome je grb neke Vakande (podmetnute), pa da sve bude tobože mnogo smešno i ponižavajuće za Srbiju. Taj fejk bi za Kosovare bio bitniji od drona na Partizanovom stadionu.

Zar nije apsurdno da u Skupštini Srbije nema sednica posvećenih temi Kosova, a da jedna od glavnih tema prilikom posete parlamentarne delegacije iz Egipta srpskoj Skupštini – delegaciju je predvodio predsednik egipatskog Predstavničkog doma Ali Abdel Al – budu dogovori o povlačenju odluke ove afričke republike o priznavanju Kosova. I još kad bi posle Egipta to uradio Meksiko koji je Dačić pikirao, to bi već bilo prejako za Pacolija.

Uglavnom, ovog jula, održana je posebna sednica parlamenta Srbije povodom 110 godina diplomatskih odnosa s Kairom. Tom prilikom Ali Abdel Al ocenio je da su tekovine i vrednosti Pokreta nesvrstanih danas svetu potrebnije više nego ikad. Kad bi se Egipat u pogodno tempiranom trenutku odvažio na čin povlačenja priznanja, to bi možda izazvalo domino efekat, kako se nadaju pojedini zvaničnici u Srbiji koji će vam, kad ih podrobnije upitate nešto na tu temu, vrlo nemušto i neuverljivo pokušati da objasne kako je to Egiptu i njegovom predsedniku – maršalu Abdel Fatahu el Sisiju danas bitnija „srpska stvar“ od odnosa sa Amerikom. Doduše, u Egiptu i Prištini još nisu otvorene ambasade.

Oda nesvrstavanju visokog gosta iz Egipta nostalgičare je podsetila na Tomislava Nikolića više nego njegovo nedavno pojavljivanje na otvaranju porodilišta u Aleksincu (otvorio ga je ovog jula Vučić), gde je on nazočio sa suprugom Dragicom. Egipćaninove reči bile su još romantičnije kad se čuju višeznačne diplomatske spekulacije koje kruže po čaršiji ovih dana da Moskva nema nameru da pravi „novog Tita“.

Sad kad bi u Đilasov Savez za Srbiju verovatno dobrodošao bio i Tomislav Nikolić, možemo konstatovati da se bivši predsednik solidno snalazio na maršrutama „Titovih puteva mira“. Kako danas nadrealno zvuče podsećanja da se nekad govorilo o savezu Nikolića i Dačića kao jakom mehanizmu zauzdavanja i kontrole Vučića.

Pitanje je retoričko, ali i logično: Da li bi, da je Nikolić tu, bilo još koje povučeno priznanje? I kako bi, da je bilo drugog mandata, Nikolić dalje reafirmisao politiku nesvrstavanja?

Kad smo već kod Afrike i nesvrstavanja, podsetimo se Nikolićevog poučnog puta u Alžir maja 2016.

Iako Tita nije pominjao tamo gde je to najlogičnije – na vojnim paradama povodom pobede nad fašizmom, Nikolić je Maršala maksimalno eksploatisao kroz rehabilitaciju njegove politike nesvrstavanja, kao što ga Vučić eksploatiše kroz paralele o izgrađenoj infrastrukturi nadajući se da će sutra neku novu vlast kritikovati rečima „kako vi ne možete ni da okrečite ono što je Vučić napravio“.

Svojom diplomatskom praksom Nikolić je totalno proprao sebe od epizode kad je sa Šešeljom donosio glogov kolac ispred Kuće cveća i kad je pojasnio da će Hrvatima biti isporučen besplatno samo leš, a da materijal (mermer, beton i armatura) mora da se plati ako žele da presele i Kuću cveća u Kumrovec.

Nas i dalje poistovećuju s Titom i onom njegovom Jugoslavijom, potvrđeno je maja 2016. u Alžiru, pričali su mi sagovornici upućeni u Nikolićeve puteve mira. Samo bez „Galeba“. Ti sagovornici mi kažu da je i povodom nedavne posete egipatske visoke delegacije zadržan taj „visok stepen identifikacije Beograda sa nesvrstavanjem“.

Ali hajmo još malo dublje u istoriju da bismo neke stvari bolje razumeli. Ahmed Ben Bela, prvi predsednik nezavisnog Alžira, umro je u aprilu 2012, u 96. godini. Harizmatični Ben Bela bio je simbol globalnog antikolonijalnog pokreta, prvi je predsednik Alžira kada je ta zemlja stekla nezavisnost od Francuske, a u vojnom puču ga je 1965. svrgao njegov ministar odbrane, pukovnik Huari Bumedijen. U zatvoru i kućnom pritvoru bio je do oktobra 1980, a zatim je živeo u izgnanstvu u Švajcarskoj od 1981. godine. U Alžir se vratio 1997.

Tito je slao oružje Alžircima u borbi za oslobođenje od kolonijalne francuske vlasti. Zbog toga se Jugoslavija presudno, više nego zbog Draže Mihailovića kako tvrdi bitan srpski mit, zavadila s De Golom.

Nikolić je tada razgovarao i sa predsednikom Buteflikom. Podsetimo da je ovaj lider sa 25 godina postao ministar omladine i sporta, a sa 26 ministar spoljnih poslova. Pa posle neko prebacuje Borisu Tadiću da je stavio klinca – Vuka Jeremića da se „igra diplomatije“. Na ovoj funkciji Buteflika je ostao do smrti predsednika Bumedijena 1978.

Gledajući intenzivne Vučićeve nastupe, često sam se pitao kako bi srpski predsednik reagovao da ga spopadne mušica. Za to mi je povod upravo njegov prethodnik koji je tokom pomenute posete Alžiru pokazao priličnu pribranost kad ga je pred kamerama spopala muva, koja je prvo obletela oko njega a posle mu se i spustila na nos. On je to maltretiranje stoički izdržao.

Ova bizarna situacija me je vratila u period sredine dvehiljaditih kad se mušica često muvala po srpskim televizijama. Evo jedne zgode: mušica se pojavila u specijalnom magazinu RTS posvećenom Pesmi Evrovizije i trijumfu Marije Šerifović. U studiju kod Olivere Kovačević, iznenada se pojavio i prvi čovek Javnog servisa Aleksandar Tijanić. Možda i sa par „čivasa“ u sebi. Mušica je bila bez šansi. U „Utisak nedelje“ tad su stigli Tijanić i mušica. Kao predlozi.

Nostalgično, zar ne?

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.