Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Brutalno rušenje teze o “kraju istorije”: Zašto nam je potrebna istorija 21. veka?

Jednog jutra, 11. septembra 2001, napadima na Njujork i Pentagon započelo je jedno novo doba. Taj vek drugačiji je od onog za koji su mnogi mislili da je počeo 1989. godine. Svet je nemirniji, multipolaran, a njegovo središte postepeno se seli sa Atlantika na istočni Pacifik
Piše prof. dr Čedomir Antić
Datum: 01/01/2018

Brutalno rušenje teze o “kraju istorije”: Zašto nam je potrebna istorija 21. veka?

Profimedia

Znameniti britanski istoričar Erik Hobsbaum odredio je 1914. i 1989. kao istorijske granice 20. veka. Za generacije koje su studirale u moje doba (devedesetih godina), 20. vek bio je simbol jednog kratkog i neurotičnog razdoblja velikih ratova i totalitarizma. U trijumfu jednog bloka i načina mišljenja svetski ratovi postali su novi Tridesetogodišnji rat (iz 17. veka) a Hladni rat vreme podela i nazadovanja ravan "srednjovekovnoj tami". Mnogi su posle 1989. godine poverovali da je istorija završena, te da su višestranačka demokratija i tržišna privreda, kao i njihovi globalni imperijalni hegemoni i internacionalni regulatori, večni.

Zapadni narodi pripremili su se za novo vreme: "sramna prošlost", ona od pre Drugog svetskog rata, spaljena je, umišljena katarza dostignuta, sva loša nasleđa otpisana, a oproštaj samododeljen. Ostalo je samo da ceo svet milom ili na drugi način spozna i začas prihvati ono za čim je Istočna Evropa čeznula krajem osamdesetih godina.

I zaista, devedesete godine donele su izvesne potvrde ovog utiska. Irak, Ruanda i Jugoslavija u izvesnoj meri demantovali su ideološku matricu, ali su se suočili sa globalnom reakcijom, koju su zaista inicirali i sprovodili SAD i saveznici, ali su u svojim namerama ipak imali makar i prećutnu podršku ubedljive većine članica UN.

"Kraj istorije" demantovan je nesumnjivim izuzecima širom sveta i predznacima prestanka doba blagostanja. Ipak, do istorijskog opovrgavanja došlo je na brutalan i jasan način. Jednog jutra, 11. septembra 2001, napadima na Njujork i Pentagon započelo je jedno novo doba. Taj vek drugačiji je od onog za koji su mnogi mislili da je počeo 1989. godine. Svet je nemirniji, multipolaran, a njegovo središte postepeno se seli sa Atlantika na istočni Pacifik.

Napad terorističke organizacije Al Kaida na SAD pokazao je koliko je relativna vojna i tehnološka prednost modernih velikih sila i koliko su u modernom svetu svi dostupni i ugroženi. Smrt gotovo 3.000 ljudi bila je svakako najveći civilni gubitak SAD u istoriji. Ipak, mnogo više od gubitka života i prestiža ovaj napad podstakao je niz reakcija i promena koje su obeležile narednih sedamnaest godina i verovatno odredile tok 21. veka.

Tokom nepune dve prethodne decenije u svetu je došlo do velikih i sudbonosnih promena. Svakako važnijih od onih koje su potresle njegove delove krajem osamdesetih godina. "Rat protiv terora" uvukao je SAD u ratove u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji. Iz rata u rat velika sila išla je nesigurnijim korakom i sve je posrednije bila u njih umešana. U uslovima opšteg neuspeha svetske politike SAD i saveznika započele su kriza ustava Evropske unije a zatim i trogodišnja svetska ekonomska kriza. Rat protiv globalne mreže terora doveo je do privremenog približavanja između SAD i Ruske Federacije.

Veliki uspon NR Kine podstaknut je smanjenjem cena nafte u uslovima okupacije naftnih polja u Iraku, ali i novina u tehnologiji eksploatacije škriljaca, kao i drugim prioritetima kineskih konkurenata.

 

*Od novogodišnjeg dvobroja Nedeljnika možete da čitate ekskluzivni feljton Čedomira Antića "Istorija 21. veka"

 

Informatička revolucija dovela je do snažnog povećanja društvene aktivnosti, mobilnosti i protoka informacija, ali je "arapsko proleće" podstaknuto u većoj meri curenjem miliona dokumenata SAD koji su između ostalog otkrili i korumpiranost višedecenijskih režima većinom bliskih SAD i njihovim evropskim saveznicima. Revoluciji su doprineli demografski rast, zastarelost lokalnih autokratija i globalno otopljavanje. Niz revolucija uglavnom nije uspeo: bilo da je države pretvorio u poprišta građanskih ratova (Libiju, Siriju i Jemen) ili da je pobedila kontrarevolucija (Egipat i Bahrein). Izuzetak predstavlja Tunis.

Periode reformskih nastojanja u Iranu, predvođene predsednicima Hatamijem, bivšim premijerom Mosavijem i odskora predsednikom Rohanijem, zamenjivale su godine trijumfa konzervativaca kakav je Ahmedinežad. Početkom 21. veka Iran se zbog nuklearnog programa našao pod sankcijama UN. Pritisak SAD i Izraela bio je toliki da se činilo da će izolovana država biti vojno napadnuta 2005. ili 2006. godine. Slično se dogodilo i 2012. godine.

Masovni protesti posle predsedničkih izbora 2009. otvorili su pitanje demokratizacije Irana, Mir Hosein Mosavi iako deo elite Islamske Republike, bivši premijer i kandidat koji je navodno izgubio izbore, započeo je dugotrajne demonstracije. Njihovo krvavo gušenje i kućni pritvor u kom se našao Mosavi uveli su Iran u novi krug podela. Ipak, Drugi zalivski rat (2003) i početak šiitske prevlasti u Iraku, te učešće iranske vojske i proiranskog Hezbolaha u ratu u Siriji (2011-) omogućili su Iranu novu ulogu u regionu. Sporazum o nuklearnom programu (postignut aprila 2015) i ukidanje sankcija EU doveli su Iran u najbolju međunarodnu poziciju od revolucije iz 1979. godine.

Profimedia
Profimedia

Globalnu politiku 21. veka obeležio je terorizam. Rat protiv terora i napad SAD i saveznika na Avganistan (2001) učinili su da propadne tamošnji Islamski Emirat, prva teroristička država na svetu. Ipak, talibani su do danas, kao politički i vojni pokret, ostvarili vlast nad više od trećine teritorije Avganistana. Al Kaida, koja je izvela velike terorističke napade na američki ratni brod „Kol" (oktobra 2000) i ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji (avgust 1998), ušla je posle 11. septembra 2001. u novi stadijum svoje globalne uloge. Napadi su učestali u Parizu, Londonu, Briselu, Berlinu... Veliki napad u Madridu doveo je do povlačenja španskih trupa iz koalicije koja je ratovala na Bliskom istoku. Al Kaida i sa njom povezane organizacije nastavile su da deluju i nakon što je 2011. ubijen njen vođa Osama bin Laden. U Siriji su njeni naslednici Al Nusra front i posebno Islamska država Iraka i Levanta u jednom trenutku kontrolisali više od 60% teritorije države. U Africi čitavi krajevi našli su se pod vlašću ogranaka Al Kaide ili Islamske države. Čak ni danas, posle potpunog potiskivanja Islamske države ne možemo reći da su ovi, često međusobno zavađeni, pokreti suštinski poraženi.

U svetu burnih promena, EU je doživela prvo ustavnu, pa ekonomsku krizu. Proširenja su isprva bila optimistička: deset država - 2004, pa dve - 2007. i konačno jedna - 2013. godine. Ekonomskom krahu Grčke i Italije usledile su godine nametane štednje, pregovora i ograničenih kompromisa. Većina članica EU tokom ovog razdoblja prošla je brojne promene. Pojave levičarskih pokreta kakvi su Siriza ili Podemos u Grčkoj i Španiji, bile su istovremene sa pojavom konzervativnih dugovekih predsednika autoritarnih karakteristika u Poljskoj i Mađarskoj. Referendumi o osamostaljenju - neuspešni u Škotskoj i zabranjeni u Kataloniji - ukazali su na izazove sa kojima se suočava jedinstvo starih evropskih država, dok je referendumski izlazak Britanije iz EU pokazao alternativu putu za koji se godinama većinom tvrdilo da je jedini.

Ruska Federacija je posle ustavne, političke i ekonomske krize sa kraja devedesetih godina ušla u fazu obnove. Uz ograničenu demokratiju i autoritativnog, modernog predsednika iskoristila je godine ratova i krize SAD i saveznika da se konsoliduje, uguši samoproglašenu nezavisnost Čečenije i odgovori na izazove u Ukrajini i Gruziji. Tokom Sirijskog rata u strateškom savezništvu sa Iranom a kasnije i Turskom, uspela je da stekne globalnu ulogu koja podseća na hladnoratovsku, sa tom razlikom što nova ruska država često vodi aktivnu politiku.

Napredak Kine postao je ugrožen razvojem drugih dalekoistočnih država jeftinije radne snage. Pozicija Pekinga je uprkos dve smene generacija rukovodstva od početka veka ostala značajna, a put ka svetskoj dominaciji i dalje je otvoren.

Promene do kojih je došlo u Južnoj Americi tokom devedesetih godina ugrožene su ekonomskim problemima i odnosom raznih etničkih i socijalnih grupa neintegrisanog stanovništva država kontinenta. Pojava Uga Čaveza u Venecueli i Eva Moralesa u Boliviji pokazala je alternativne pravce razvoja kontinenta. Poslednjih godina i ove politike su došle u krizu uporedo sa opadanjem i promenama na socijalističkoj Kubi.

Promene su najsporije tekle u Africi. Kontinent krajnosti, sa velikim demografskim rastom, bez velikih nada elita i stanovništva, mesto je brojnih "propalih" država kakva je Somalija ili u nešto manjoj meri Nigerija... Afrika nije uspela da se reformiše unutrašnjim snagama, niti da izgradi ozbiljniju organizaciju oko Afričke unije. Njeni resursi ostali su u rukama stranaca, multinacionalnih kompanija i lokalnih često plemenskih oligarhija. Od devedesetih godina posebno u državama istočne Afrike porastao je kineski uticaj. On se pre svega ogledao u velikim investicijama, čak i u infrastrukturu. Podela vlasti u Zimbabveu postignuta početkom 2009. pokazala je neodlučan odnos snaga između velikih sila u toj zemlji ali i tom delu kontinenta.

Profimedia
Profimedia

Ova podela potvrđena je smenom Mugabea krajem novembra 2017. godine. Afrika je bila i poprište velikih sukoba. Posle građanskog rata i zločina u Ruandi i dugotrajnog unutrašnjeg i međudržavnog sukoba u Kongu, ratovanje u oblasti Džube i Darfura dovelo je do vrhunca dugotrajnu krizu u Sudanu. Oblast Džube je posle dugotrajnog građanskog rata dobila autonomiju 2005, dok je nezavisnost uz pomoć velikih sila stekla šest godina kasnije.

Balkan je posle 2000. prošao broje promene. Iako su SAD i EU 1999. proglasile početak jednog novog doba za "Jugoistočnu Evropu", a samit EU u Solunu 2003. obavezao Brisel da čitav region uključi u punopravno članstvo, događaji su pošli u drugom pravcu... Balkan nije dobio status istočnoevropskih država koje su 2004. stupile u članstvo Unije. Za razliku od BiH, pitanja statusa zajedničke države Srbije i Crne Gore te Kosova i Metohije rešavana su uz veliku zlovolju SAD, Britanije i SR Nemačke. Konačno, Balkan je ponovo podeljen. Bugarska i Rumunija primljene su u NATO, i 2007. u EU.

Čitav proces odigrao se u jeku novih konfrontacija Zapada sa Rusijom i velikih zapleta na Bliskom istoku. Početak druge decenije 21. veka došao je sa velikom krizom i ovekovečenim promenama. Bankrot je u Grčkoj na vlast doveo radikalnu levičarsku Sirizu koja je konačno napravila kompromis sa Briselom, dok je u Mađarskoj na vlast došao konzervativni Fides sa Viktorom Orbanom na čelu. U Srbiji, Makedoniji, BiH i Albaniji učvrstile su se, u sporazumu sa SAD i EU, konzervativne i autoritarne elite. Hrvatska je stupila u EU 2013, dok je Crna Gora, posle mnogo unutrašnjih trzavica, 2017. godine ušla u NATO. Nastojanja Srbije, Makedonije i BiH da u uslovima neizvesne perspektive uključivanja u EU vode samostalniju politiku naišla su na nerazumevanje. Odatle i duboka politička kriza u Makedoniji. Balkanske države izašle su iz ekonomske krize oslabljene, dodatno podeljene, sa slabim zajedničkim ustanovama (CEFTA) i ranjive na razne bezbednosne pretnje, kakva je bila migrantska kriza.

Početak 21. veka globalno je dočekan sa ujedinjenim svetom velikih nada... Prve dve decenije pokazale su da je jedinstvo bilo privremeno a nade većinom neosnovane. Od osvita novog doba počeci stoleća donosili su najveće izazove: početak 16. veka - reformaciju i osmanski trijumf; 17. veka - Tridesetogodišnji rat; 18. veka - Severni rat i Rat za špansko nasleđe; 19. veka - napoleonske ratove i Bečki kongres, i 20. veka - Prvi svetski rat. Kakva će biti sudbina početka ovog, našeg veka?

 

SADRŽAJ FELJTONA "ISTORIJA 21. VEKA"

 

1. Čemu istorija 21. veka?

2. Jedan šeik, dve kule i devetnaestorica

3. Američki svet i košmar (američka decenija 1989-2000 i ratovi)

4. Druga decenija jedne unije (Uspon EU)

5. Kina posle Denga (1997 – 2004)

6. Afrika posle Lorana Kabile (četvrti najveći rat u istoriji sveta – Drugi kongoanski rat)

7. Nova Rusija

8. Azijski tigrovi (Južna Koreja, Japan, Vijetnam...)

9. Buduća najmnogoljudnija država sveta – Indija

10. Bliski istok i arapski svet – u produženom Hladnom ratu (1989 – 2003)

11. Nova Evropa (Istočna Evropa) u deceniji pred 21. vek

12. „Jugoistična Evropa“ je ipak „Balkan“ – (podela u vreme ujedinjenja 1989 – 2003)

13. Bušova decenija (SAD 2001 - 2008)

14. Južna Amerika u vremenu demokratije – pobeda narodnih kanidata

15. Indonezija i susedi (Austrlija, Malezija, Novi Zeland, Tajland...)

16. Neutralne države Evrope

17. Avganistanski rat

18. Sadam Husein

19. Globalni rat Al Kaide

20. Rat protiv terora

21. Ukrajina 2004.

22. Gruzija 2008.

23. Svetska ekonomska kriza

24. Fenomen Obama – revolucija levih

25. Arapsko proleće 2011.

26. Krim i Donbas 2014.

27. Tunis

28. Demokratski Egipat

29. Građanski rat u Libiji

30. Erdoganova Turska do 2016.

31. Zalivske monarhije

32. Iran do Musavijevog ustanka

33. Građanski rat u Siriji – godina prva

34. Svi protiv Asada – Slobodna sirijska armija, zalivske monarhije i SAD (2012 – 2014)

35. Al Kaida i strana intervencija

36. Islamska država

37. Građanski rat u Siriji – godina četvrta (Ruska Federacija u ratu)

38. Kačinjski i Orban

39. Makron i Peta Republika

40. Opstanak Ujedinjenog Kraljevstva i „Bregzit“

41. Kriza EU i bankrot Grčke

42. Merkelova i Berluskoni

43. Fenomen Tramp – desna revolucija

44. Alepo i Deir Ez Zor (rat u Siriji 2016 – 2017)

45. Kraj Građanskog rata u Siriji?

46. Otpadnici (Severna Koreja, Kuba, Belorusija)

47. Slabe države (Zimbabve, Nigerija, Somalija)

48. Nove države (Istočni Timur, Južni Sudan, Asdavad)

49. Godina 2018.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.