Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Društvo

Bojim se da ne budemo ponovo surovo kažnjeni kao kada nismo shvatili rušenje Berlinskog zida: Vladimir Kostić na Skupštini SANU

SANU ima obavezu da radi na tome da ne budemo ponovo iznenađeni, izolovani i marginalizovani, rekao je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić na redovnoj godišnjoj Skupštini SANU
Datum: 24/05/2018

Bojim se da ne budemo ponovo surovo kažnjeni kao kada nismo shvatili rušenje Berlinskog zida: Vladimir Kostić na Skupštini SANU

FOTO TANJUG/ RADE PRELIC

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić na redovnoj godišnjoj Skupštini SANU osvrnuo se na stremljenja i izazove koji očekuju tu instituciju, priznajući svojim kolegama akademicima da teško i oprezno započinje ovo obraćanje, jer kako je naveo: nisam siguran da danas jasno i precizno prepoznajem ključne znakove jednog vremena koje sve više nije moje, da sam u stanju da naslutim složenost epohe u nastajanju.

 

Nedeljnik prenosi Kostićevo izlaganje u celosti:

Prvo pitanje je šta čeka SANU, instituciju koja, između ostalog, nosi i stereotipno ponavlja navike i inercije svojih 175.-o godišnjih rutina, u ovom konkretnom vremenu, ali i vremenu pred nama? Živimo u nenaklonjenoj epohi u kojoj smo kao građani, kao narod i kao država podrvgnuti negiranju i potiranju ne samo naših istorijskih, civilizacijskih, državnih, već i umetničkih, naučnih i kulturnih koordinata, uz kataklizmičku senku demografskog nestajanja u moru ravnodušnosti onog sveta kome po svakoj logici pripadamo (u ovoj konstataciji moramo se setiti i sopstvene ravnodušnosti u različitim prilikama), nejakih snaga i krhkih savezništava, ako ona danas uopšte postoje na način kako ih mi podrazumevamo.

Drugo je pitanje međutim, koliko i mi razumemo vreme i svet u kome živimo ili ga uporno i stereotipno premeravamo našim sentimentalnim fatalizmom i paranoidnim doživljajem stvarnosti, te starim predrasudama ili naivnim verovanjima o večitim prijateljstvima, otmenim insistiranjem na pravdi i istini (barem onako kako ih mi vidimo, ne mareći često za poglede drugih), začuđeni da nam se merenja pokazuju isuviše često pogrešna, a naša pozicija tragično usamljena, usled čega se zabavljeni sopstvenim jadom usredsređujemo na svoje rane, stvarne ili izmišljene (kao da stvarnih nema dovoljno!), ne pokušavajući da u svet oko nas, bio on i nepravedan, prodremo dublje i u njemu zapodenemo suštinske razgovore, pokazujući da je naše prisustvo tamo važno i neophodno (ove reči ne podrazumevaju banalizovane političke podele na Istok i Zapad). Samo pre nekoliko decenija ovo društvo je surovo i neopravdano kažnjeno, barem delom i zbog toga što nismo shvatili ni predvideli da se sa rušenjem Berlinskog zida završavala jedna epoha.

Bojim se da se i sada nalazimo u sličnom stanju: u proteklih par godina suočavamo sa nečim što nije samo prosto vraćanje "hladnog rata", već potpuno nova podela karata u igri u kojoj čini se još nisu postavljena pravila, niti etičke granice postupanja, igri u kojoj se uništavaju čitave sredine uz lažnu filantropiju, suze i "humanitarnu pomoć" moćnih, koji valjda zabrinuti zbog unesrećenih malih naroda, pedantno i bez milosti razaraju kontekst u kome su oni postojali i postoje. Isključivost sa kojom se promoviše novi nejasni poredak donekle podseća na krstaška razračunavanja sa jeresima i tuđim verama, samo još surovije i ciničnije.

Ne radi se samo o cinizmu, na primer, pojma "Evrope u različitim brzinama", već u ekstenzivnoj stratifikaciji različitih sredina i društava u svetu (ponegde nesvesno dovedenoj do forme novog rasizma) i za sada samo diskretnim (ali već sutra, ko zna?) asocijacijama na koncept "životnog prostora" ili, da se Vlasi ne dosete "prostora uticaja" jačih, ostavljajući nam zebnju da je za region idiotskog imena "Zapadni Balkan", možda predviđeno da bude samo tampon zona u aktuelnim i budućim migracijama, koje neće neumitno izazivati samo ratovi (sa ove tribine smo tu skoro slušali i o scenariju izazvanom nedostatkom vode), ili geostrateški prostor za podmirivanje nekih tuđih neplaćenih računa i novih-starih kolonijalnih resentimana. Sve me to učvršćuje u shvatanju da ovde i sada, u mreži sličnih institucija i pojedinaca, SANU ima obavezu da radi na tome da ne budemo ponovo iznenađeni, izolovani i marginalizovani, već da u novim vremenima predvidimo, koliko je to moguće, događaje i promene i nađemo racionalne puteve pretrajavanja i postojanja u istorijskom, političkom, kulturnom i naučnom smislu.

Harari lucidno primećuje da je moderna nauka, nasuprot predmodernim tradicijama znanja, kakve su na primer religije, koje su tvrdile da je sve što je važno znati već poznato, zasnovana na spremnosti da se prihvati neznanje, odnosno da je nauka savremenog doba jedinstvena tradicija znanja, u onoj meri u kojoj otvoreno priznaje kolektivnu neupućenost što se tiče najvažnijih pitanja. "Ono što mislimo da znamo" - kaže on, "moglo bi se ispostaviti pogrešnim kada budemo stekli još više znanja".

U svetlu ovakvih tvrdnji, čini mi se da je, kada sa sebe otresemo naslage sujete i mada zasluženu, ipak varljivu sigurnost i naučene oportunizme, uputno da se svi koji možemo vratimo pionirskim počecima i duhu ove institucije u kojoj je istraživanje prošlosti, sadašnjosti i moguće budućnosti, konačno da citiram, „podizanje" ove sredine, vršeno grozničavo, sa strašću, maštom, znanjem i pameću naših prethodnika, sa osećajem misije i dužnosti, sa potrebom da se sredini koja nas je iznedrila kažu kada treba teške i neprijatne istine, uloge koje smo polako na dugom putu gubili ili barem tanjili ulazeći u očekivane kanone i oportunizam izabranih, u obrasce zaštićenih akademskih veličina, što je složićete se opasno. Svi znamo, nismo besmrtni i greške, čak i kada budemo delovali sa punom iskrenošću, ipak nas neće mimoići!

Ali je još pogrešnije da vreme koje nam je poklonjeno prevashodno koristimo za izbegavanje grešaka. Odgovorni smo da SANU potvrdimo kao instituciju velikih pojedinačnih znanja i kompetentnosti, kreativnosti, prvenstveno u nauci i umetnosti, te građanske pristojnosti, odgovornosti i poštenja - instituciju kojoj se može verovati.

Ja ispunjavanje te uloge vidim samo kroz naše aktivno, odgovorno delovanje i prisutnost, prvenstveno na polju nauke i umetnosti, kroz nuđenje alternativnih sadržaja u uveliko kontaminiranom prostoru kulture i nauke! Zavetrina i ćutanje odavno nisu nikakva mudrost, a pogotovo nisu potreba ovog društva bez koga nema razloga ni da mi postojimo. Kontrapitanje je međutim, kako uspostaviti ravnotežu između delovanja jedne tradicionalne, konzervativne i neizbežno elitističke ustanove i razigranog populizma i skorojevićkog antiintelektualizma koji nas zapljuskuje i koji postaje zloćudna svetska ideologija? Konačno, u sledećih par godina treba da damo i odgovor na pitanje gde i kako vidimo ovu kuću, SANU, barem u prvoj polovini 21. veka? Da budem zločest, ta akcija je počela, ali su do sada pristigla samo dva mišljenja i to članova van radnog sastava.

Drugo pitanje je šta je to što neposredno pred nama barem delom omogućava da se u vremenu koje dolazi bolje prilagodimo? Odgovor je banalan: izbori koji nas ove godine čekaju! Uočili smo drastičnu nesrazmeru u zastupljenosti društveno-humanističkih nauka i oblasti umetnosti, starenje članstva, uključujući i kandidate za dopisne članove (u poslednja 3 izborna ciklusa oni su progresivno sve stariji, što postaje upadljivo pri poređenju sa brojnim, ne manje uspešnim akademijama), mali broj žena u našim redovima i dr.

Preduzeli smo izvesne mere i izmene akata, sa konsezusom o posebnoj važnosti izbora u 2018. godine. I umesto da šansu koju smo sami sebi otvorili odgovorno iskoristimo na dobrobit SANU, u dosadašnjem izbornom procesu ponovo se vraćaju neke stare hipoteke, predrasude i strahovi i uočljivo se vraćamo ranijem restriktivnom ponašanju (mada iskreno ta restriktivnost nije barem u mom pamćenju nikad bila ravnomerno raspoređena po odeljenjima). Strepnje, često i strepnje prema novim oblastima i obarazcima intelektualnog izražavanja i delovanja, uslovljavaju izvesnu skučenost i konzervativnost, mada verujem da bi Akademija morala da bude, uz svoju nedvosmislenu posvećenost identitetskim pitanjima i negovanju tradicije (misija koju ćemo nadam se još uspešnije voditi zvršavanjem Audiovizuelnog arhiva SANU sa centrom za digitalizaciju naučne, umetničke, istorijske i kulturne baštine), a možda i upravo učeći iz te tradicije, u tešnjoj vezi sa novijim, modernijim i „suptilnijim dostignućima vlastitog izvora" (da citiram jednom mudrog čoveka) i inkluzivnija za signale vremena u kome živimo, uključujući i predloge koji nam dolaze sa strane.

Nema drugog izbora do da svako od nas sam sebi postavi pitanje da li je to uvek tako, a ako nije zašto nije? Jer, ako i uspemo da na izborima ove godine unekoliko popravimo uočenu neravnotežu, suočićemo se koliko sutra sa problemom zastupljenosti umetničkih oblasti. Mi smo, gospođe i gospodo, Srpska akademija nauka i umetnosti i naše ustrojstvo, uveren sam, nosi pečat potreba sredine iz koje smo nastali. Ne bih Vas podsećao na Ničeovu tipologiju koja razlikuje dve figure: sveštenika i umetnika (čini se da su ovi drugi ugroženiji). I kako Rolan Bart navodi „za razliku od sveštenika, umetnik se čudi i divi - njegov pogled može biti kritičan, ali nije optužujući - umetnik ne poznaje mržnju. Upravo stoga što ste umetnik, Vaše delo je okrenuto Modernom. Mnogi uzimaju Moderno kao borbenu zastavu protiv starog sveta, njegovih kompromitovanih vrednosti, ali za umetnika Moderno nije statičan pojam jedne jednostavne opozicije; Moderno je suprotno tome, efektivna teškoća koja prati promene vremena, ne samo na planu velike istorije, već i unutar te male istorije čija je mera postojanje svakog od nas." Ove reči mi deluju ubedljivo i u horizontu potreba SANU.

Poslednjih meseci i u samoj SANU, ali i u odjecima spolja (verujem da shvatate zašto upotrebljavam izraz odjek), uporno se ponavlja više nego netačna, tačnije maliciozna teza da je broj akademika u Srbiji prevelik, da je to teško i bezrazložno opterećenje za sredinu u kojoj delujemo, obično uz neumesno poređenje sa Rišeljeovom Francuskom akademijom, bez čak i osnovnog uvida da se radi o potpuno različitim konceptima, a da je naš pandan u Francuskoj, u čijoj proslavi 350.-to godišnjice je učesvovala i SANU, višestruko brojnija od naše, što je i logično. Kompleks neumesne glomaznosti čini mi se da je introjektovao i deo naših članova, manifestujući ga kao autocenzuru pri donošenju važnih odluka. Ako nam se takva sumnja i javi, hajde da se okrenemo suvom jeziku brojki u poređenju sa državama koje nas okružuju. Akademik ANURS-a profesor Vaskrsije Janjić je napravio jednu analizu i to u vreme kada je SANU imala 142 člana (danas ih ima 133, odnosno 124 aktivnih članova). U Srbiji je na 100.000 stanovnika bilo samo 1,9 članova SANU, dok je taj broj u HAZU iznosio 4,9, u Sloveniji 5,1, u CANU 7,0, a slično nama, ali još uvek više, imala je MANU - 2,2. Toliko o broju: ukratko nismo predimenzionirani, ali nas polako glođe crv neravnoteže među oblastima koje su u SANU zastupljene i neophodne. I ja vas molim da u novembru, kada budete koristili svoje neprikosnoveno pravo tajnog glasanja, razmišljate i o ovim činjenicama. Gospođe i gospodo, ako imamo mudrosti, nemamo razloga, a ni prava na restriktivnost prema, hoću da verujem, u ogromnoj većini, skrupuloznim predlozima odeljenja.

Konačno, kao neko kome su ovo sedmi izbori u SANU, nemam iluzije da će i ovi sa sobom doneti izvesne nesuglasice, polemike, pa i sukobe. I to se događa u svim sličnim institucijama na različitim meridijanima. Mudrost je kako da ta sučeljavanja, koja se povremeno prelivaju u ono što svaki od nas na svoj način tumači kao javnost, ne postanu osnov za ruženja SANU i ne uvuku je u tabloidne intrige. Apelujem da svako od nas postavi svoje lične crvene linije koje ne treba prelaziti u očuvanju dostojanstva Akademije, koje je svakako veće od naših efemernih međusobnih nesporazuma. Jer sukoba je bilo i biće ih, ali je eventualna šteta koju nenamerno ili namerno nanosimo SANU u krajnjem slučaju samoranjavanje i ništa, ništa više.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Čiča Miloje®
28.05.2018 - 15:21
Uzalud me podsećaš...
Žao mi je što ću morati da kažem da sam ubedjen da je ovaj dirljiv apel predsednika SANU, institucije koja bar nominalno predstavlja vrh pameti koju poseduje ovaj narod , predstavlja u osnovi pokušaj da se spreči ono što se sprečiti ne može, niti je ikad u prolosti mogo. A to je pogubno delovanje ličnih sujeta i animoziteta ne samo na rad i rezultate rada SANU, već i na osnovnu svrhu njenog postojanja! Celo izlaganje uvaženog predsednika izražava upravo strah od neizbežnog i pogubnog rastakanja i te institucije zarad ličnih, jevtinih hasni u vremenu koje dolazi i poput uragana preti malim , nespremnim narodima koji u istorijskom smislu nisu shvatili da točaknistorije ne mogu zaustaviti, a još manje , pokrenuti ga u pravcu u kom oni žele. Srpski narod pokazao je da slabo razume istorijske procese i biše voli da zaigra kolo nego da stavi prst na čelo u prelomnim istorijskim vremenima i zato nije ni čudo što je i njegova elita takva... Ponavljam, dirljivo je obraćanje predsednika pred oluju, ali diguran sam da je ovaj apel uzaludan , poput glasa vapijućeg u pustinji...