Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Balkanske godišnjice: Zumiranje osvete

Nagledali smo se silnih godišnjica. Utisak je da se rat završio prošle godine. Bilo koji od poslednjih balkanskih. Nakon svih godišnjica, izvinjenja, pravih i usiljenih, koja su se rasplinjavala u neosvećenoj krvi, sve se umesto u zajedničkom "muzeju srama" završava u stihovima sarajevskog pesnika Nenada Veličkovića: "Svako svoje generale / rokaj civile / moli se bogu". Možda danas zaista treba razumeti Tita i komuniste i ono što su nacionalisti olako zvali "guranje kostiju pod tepih". Ili malo blaže - zataškavanje istorije
Piše: Zoran Panović
Datum: 26/07/2016

Balkanske godišnjice: Zumiranje osvete

Foto Profimedia

Godinu dana nakon kamenovanja Vučića u Srebrenici i potonje partije šaha s Bakirom Izetbegovićem po onoj sparini na Kalemegdanu, srpsko-bošnjački odnosi vratili su se na tačku pre Vučićeve posete Srebrenici. Šteta. Predstojeća godišnjica "Oluje" neće imati šta da pokvari sem susreta na onom mostu Vučića i Kolinde koji kao da je režirao Puriša Đorđević. I to će biti šteta, ali ne tolika kao u slučaju srpsko-bošnjačkih odnosa u kojima je Vučić bio iskreniji nego u mnogim drugim stvarima i procesima. Vučić ume da kaže "žute ustaše", ali retko "žute balije". Kad spaja regionalnu i unutrašnju političku scenu.

Nagledali smo se silnih godišnjica. Utisak je da se rat završio prošle godine. Bilo koji od poslednjih balkanskih. Nakon svih godišnjica, izvinjenja, pravih i usiljenih, koja su se rasplinjavala u neosvećenoj krvi, sve se umesto u zajedničkom "muzeju srama" završava u stihovima sarajevskog pesnika Nenada Veličkovića: "Svako svoje generale / rokaj civile / moli se bogu".

Možda danas zaista treba razumeti Tita i komuniste i ono što su nacionalisti olako zvali "guranje kostiju pod tepih". Ili malo blaže - zataškavanje istorije.

Dobro, u istorijskim čitankama nije bilo pored nemačke poternice za Titom i one za Dražom, ustaše nisu spasavale američke pilote kao četnici koji nisu bili - kao ustaše - na Staljingradu, ali ni danas kad su četnici rehabilitovani u Srbiji, da li ćete poverovati da četnici nisu klali (pa i neke Srbe), a kako su nas, inače, učili komunisti. Možda se nije govorilo dovoljno o ustaškim zločinima, i možda su se četnici i ustaše nekad preterano nivelisali kao "domaći izdajnici", ali zar se u suštini i pod komunistima nije ipak u načelu znalo ko su ustaše, šta su radile i šta je Jasenovac?

Dobro, ja kao klinac sam morao da učim "Fočanske propise" i "zasedanje u Stolicama", nemačke ofanzive protiv partizana, a nisam "četnički AVNOJ" u selu Ba, niti sam išta iz zvaničnih školskih knjiga znao o napadu četnika Dragutina Keserovića na Kruševac, o okršajima ustaša Jure Francetića i četnika Jezdimira Dangića u istočnoj Bosni. Ali u suštini glavne stvari su se znale - ko je generalno šta bio, kako je kalkulisao, i ko je šta radio. I u smislu ko je pobedio. I da je taj pripadao širokoj globalnoj antifašističkoj koaliciji.

Čak ni komunistička istoriografija nije osporavala četnicima zajedničku borbu s partizanima protiv okupatora do jeseni 1941. Možda stratišta nisu (i nisu sva) dovoljno bila obeležena, ali društvo i država su morali ići i napred - a ne samo tražiti neumirenu krv u godišnjicama i obljetnicama. Neka se crta morala podvući, makar i ideološkom prinudom (evropska agenda za to nema snage), pa se moralo "malo gurati i pod tepih".

Evo, danas ne guramo kosti pod tepih, pa je l' ima neke katarze? Nekih pomaka? Tačnije, nema ko da gura, jer nema Tita i komunista. Ali tuđe (kosti) svakako guramo. Pričalo se u vreme "buđenja naroda" i epiloga tog buđenja u košmaru, da je do nove klanice i došlo jer se nije, tobože, govorila istina. Šta, sad kad se kao govori istina, sutra neće doći do nove klanice?

Pa zar, gle apsurda, i danas svi neće nivelaciju, kao što su radili komunisti nekada: Srebrenicu za Kravice, Jasenovac za Blajburg. Goli otok za sve. Komunističko "guranje pod tepih" bar je omogućilo nekoliko decenija civilizacijskog razvoja društva i države. Suština demokratije bila je valjda i u tome da se izvade kosti ispod tepiha, a da se ne ponovi klanica. U tome se nije uspelo. Demokratija je poslužila samo kao instrument za "nacionalne ciljeve".

Jedina stvar koja je u Srbiji temeljno urađena od početka tranzicije do danas - to je rehabilitacija četničkog pokreta i njegovog komandanta Draže Mihailovića. Zamislite da smo tako pasionirano uradili privatizaciju, da smo reformisali pravosuđe ili da smo bar utvrdili neki princip - da se na Kosovu generalno ne pozivamo na istorijsko pravo, a u Hrvatskoj na etničko. Srpsko pitanje je moglo biti samo demokratsko. Zato nam je ovako, kao što nismo ni čuli reči bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa, koje su posle pretvorene u aksiom tranzicije - da nema uspešne privatizacije bez razvoja infrastrukture.

Ili, kako da hrvatski, bošnjački, ili albanski nacionalisti shvate da su i avnojevske granice bez avnojevskih principa (konstitutivnosti naroda, pre svega), takođe vid "guranja pod tepih".

 

Šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu rekao je u Sarajevu, i isprovocirao Dačića, da će Turska "štititi Bošnjake u BiH" i da "nikada više neće dozvoliti da se nad njima sprovode zločini poput onog u Srebrenici 1995". Isto što bi, samo drugim povodom, Srbi voleli da čuju od Lavrova


Principi su teški. Zato ih teško kauzalno razumemo: da je, recimo, Nikola Pašić preminuo od posledica ranjavanja u hrvatskom Saboru, kao Stjepan Radić, da li bi danas bio svetac? Ne bi?

Bošnjaci su, gle apsurda, upravo nakon poslednjeg rata postali i oni "ostaci zaklanog naroda", sa svojim nekropolama, a srpske elite smanjuju broj pobijenih u Srebrenici kao hrvatske u Jasenovcu. Samo "proporcionalno". Opet, svima u izlivima morbidne hipokrizije kao da je žao što njihovih nije više pobijeno u Jasenovcu, Srebrenici, Vukovaru..., da bi i osveta moga biti "pravednija". Zamislite Hrvatsku danas bez diskursa "Domovinskog rata"? Osećate li prazninu koju ne bi bilo lako ispuniti sadržajem?

Pošto su ratovi za razbijanje Jugoslavije bili, kako je ocenio Milovan Đilas, repriza rata 1941-1945, samo bez partizana, otuda danas nema ni opasnosti za "guranje pod tepih". Živimo u zamrznutom konfliktu svesni da će mogući slom aktuelne evropske bezbednosne konstelacije značiti i novu etapu onoga što je istoričar i akademik Andrej Mitrović zvao "rat koji kruži" - kao ružna, ciklična beskonačnost.

U vreme komunizma postojale su istorijske distance. Na primer, između Prvog i Drugog svetskog rata. Između Kadinjače i Kajmakčalana. Postojao je kontinuitet oslobodilačke tradicije, ali ne i zgušnjavanje u revanšizmu. Danas se na prostorima bivše Jugoslavije istorija koncentrisala (sažela) u jednu tačku - nalik crnoj rupi koja usisava materiju. Ili nalik ekspres loncu u kome su svi: Gavrilo Princip, Poćorek, Apis, Maček, Pavelić, knez Pavle, Krcun i Hebrang, Aćif-efendija i Horti, Ranković i Tripalo, Francetić i Dangić, Gotovina i Arkan, Bobetko i Mladić, Karadžić i Boban, Tompson i Dodik, Tuđman i Milošević, svi zadarski pitomci: Momčilo Perišić, Agim Čeku i Atif Dudaković... I to je uvek spremno da eksplodira u novom osvetničkom ciklusu jer rat i nije prestao - on se vodi u "kulturi sećanja" i u narativima. Kao i u "janičarskom duhu" gde su Bošnjaci turska pešadija, Srbi ruska avangarda na Balkanu, Hrvati "nemačko cvijeće", a Albanci najveći američki fan klub na svetu.

Kad Vučićev ministar spoljnih poslova Ivica Dačić kaže da bi njegov turski kolega Čavušoglu mogao da klekne i pred Ćele-kulom, to je samo još jedan doprinos zgušnjavanju istorije - kroz temporalne parabole, kako bi se to stručnije reklo. Dačić je zapitao kako bi Turska reagovala kad bi Srbija osudila ubistvo milion Jermena i nazvala ga genocidom. "I zašto Bošnjaci ne osude zločin nad Jermenima i nazovu ga genocidom kao što su to uradile mnoge zemlje u svetu?" Šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu rekao je u Sarajevu, i isprovocirao Dačića, da će Turska "štititi Bošnjake u BiH" i da "nikada više neće dozvoliti da se nad njima sprovode zločini poput onog u Srebrenici 1995". Isto što bi, samo drugim povodom, Srbi voleli da čuju od Lavrova.

Bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić možda će ponovo na izbore. Tim povodom ponovio je svoje antifašističke stavove, osudio je ustaše, odlazeću hrvatsku vlast ocenio kao revizionističku, Srebrenicu nazvao genocidom, ali i podsetio da je glavna srpska greška bilo insistiranje na promenama granica. Ostaje poražavajuća činjenica da je Srbija i protiv Ante Markovića i protiv Stjepana Mesića imala oba puta Boru Jovića - i kao predlog za premijera SFRJ, i kao glas u Predsedništvu SFRJ.

Mesić nas je ponovo podsetio da Republika Srpska može nestati samo ako bi hrvatska vojska negde (možda baš simbolički oko Brčkog) presekla koridor, podrazumeva se uz podršku muslimanskih snaga i NATO-a. Odnosno, to će se desiti ako RS hoće da se otcepi, kako bi se očuvala teritorijalna celovitost Bosne i Hercegovine. To ne znači da ta opcija nije najizglednija i ako RS neće da se otcepi, jer tamošnji Srbi ipak pristaju na "tehničku" BiH, što realno ne bi trebalo da bude mala stvar ni za zvanično Sarajevo.

Ako bi se hipotetički procesuirali svi zločini u BiH, opet ostaje "na suvom" činjenica da su Bošnjaci i Hrvati na referendumu preglasali Srbe praveći sprdnju od principa građanske države - jedan čovek jedan glas. Pa zamislite da su Albanci pristali na "tehničku Srbiju", odnosno pristali na Koštuničinu "više od autonomije - manje od nezavisnosti"? Tu su paralele između Kosova i Bosne ipak utemeljene i principijelne, za razliku od "postdejtonskih" - bilo Dodikovih, bilo sarajevsko-mesićevskih.

Profiltrirajmo ga malo, da ne zbunjuje, od komunističke ideologije i naivnog jugoslovenstva, i podsetimo se čuvenog Titovog "splitskog govora" (7. maj 1962):

"Te političke slabosti i nepravilnosti rezultat su kulturnog razvoja u našoj zemlji... Ljudi se vraćaju u svoju istoriju natrag, počinju po njoj da čeprkaju i zaboravljaju na budući razvoj... Čovjeka prosto uhvati muka kad vidi omladinu kako se taj šovinizam počeo da usađuje i kod naših omladinaca. Ja mislim da to nije došlo iz oblaka, nego iz kuće, od starijih."

Nešto možda nije tačno? Ili točno?


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



journalist u mirovini
08.08.2016 - 14:37
Bacanje pod tepih nije završeno
Neverovatno da jedan \"priznati\" demokratski novinar,koji piše kolumne o nacionalnoj svesti,kao tema za svakodnevicu,uporedjuje hrvatske ustaše,kao srpske četnike.\"Pošto moram da skratim,pitam se zašto niko neće da objavi vest da je Titov generalštab bio 85 km. udaljen od Jasenovca,a da ga celo vreme rata nije pokušao da ga oslobodi,iako je znao šta se tamo dešava.Pored toga, poslao je Petra Velebita da pregovara sa Nemcima i da im objasni da im oni nisu glavni neprijatelji,već -ČETNICI.Nemci će da odu,biće izbora,pa se treba obezbediti za posleratan život,a to je pobeda komunizma i osvajanje vlasti u Jugoslaviji u saradnji sa Rusijom i Staljinom.Medjutim,u toj ljutoj borbi za vlast 1948 g. \"staljinisti\" su slati na Goli otok,da bi Tito zadržao vlast.Šezdesetih godina uzbunila se Evropa protiv nedemokratskih načina života,pa se to desilo i u Jugoslaviji gde su \"pobunjeni\" studenti i polovina univerzitetskih profesora bili za\"čisti\" socijalizam.Tito ih je u početku podržao,da bi posle par nedelja počeo da ih hapsi.Tih godina,Tito je video višak radne snage u zemlji,pa se uplašio njihove bune,pa da bi sačuvao vlast,otvorio granice da bi višak radnika zaposlio kod zapadnih gazda.To je bila i inspiracija 1989 g. za rušenje berlinskog zida,gde su gladni i siromašni jurili u zapadnu slobodu i demokratiju.Danas,pak,istorija se ponavlja,pa nismo bacili PRAŠINU ISPOD TEPIHA,jer nam gospodare radikali i komunisti. Ustaše su bili krvnici i hrvatski zločinci,tako i Srbi mogu da kažu za komuniste,a ne četnike, da su uporedne grupe stanovništva, dva naroda sa različitim dijalektom,imali ratne zločince:ustaše i partizane-komuniste.(Ovaj opdgovor sam sastavio ne po novinarskim načinima dubokim obeležjima dijalektike,nego u vremenu od pola sata.Koliko vam treba za ovakav odgovor g. Panoviću ?