Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Aleksandar Loma: U našem sagledavanju sopstvene istorije ima mnogo stereotipa, predrasuda, fikcija i mistifikacija

"Uz Obilića u našoj folkornoj mitologiji stoji rame uz rame Kraljević Marko, oličenje narodnog mentaliteta sa njegovim vrlinama i manama, ali i srpska varijanta "usnulog junaka" za kojeg se verovalo da nije umro već da se samo privremeno povukao u neku pećinu odakle će izaći da povede svoje sunarodnike u rat za oslobođenje"
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 06/12/2018

Aleksandar Loma: U našem sagledavanju sopstvene istorije ima mnogo stereotipa, predrasuda, fikcija i mistifikacija

Foto: Igor Pavićević

On je jedan od onih velikih ljudi koji su za ovu napaćenu naciju uradili mnogo, a da to nikada nisu - u nastupima, razgovoru - isticali u prvi plan. On je ono što smo pod pojmom "univerzitetski profesor" zamišljali kad smo bili mali, ispričala mi je prijateljica, inače profesorica na Beogradskom univerzitetu, kada sam joj pomenuo da planiram da uradim intervju sa akademikom Aleksandrom Lomom, profesorom na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu.   

Naš sagovornik je jedan od najpoznatijih lingvista, filologa, onomastičara, etimologa... koji se u seriji "Razgovora sa akademicima" osvrće na dugo vođene naučne polemike i postavljane različite hipoteze o slovenskoj pradomovini, kao i na to da li se ovo pitanje može u slavistici smatrati zatvorenim.

"Već ono pra- u reči 'pradomovina' nagoveštava da nema i verovatno nikad neće biti konačnog i opšteprihvaćenog odgovora na to kao ni na druga pitanja koja zadiru u prošlost pre pisanih izvora, praistoriju. To ne znači da će ljudi prestati da istražuju svoje prapočetke. U tim traganjima za pradomovinom osim racionalnog ima i emotivnog."

 

Kako vi uopšte doživljavate srpsku pradomovinu? I koje su njene glavne karakteristike?

"Srpska pradomovina" bi po već pomenutom načelu bilo područje nastanka starosrpskog jezika. On se iz poznopraslovenskog kontinuuma izdvojio na Balkanu, u poslednjim stolećima prvog milenija; distinktivno srpske jezičke crte srećemo oko 950. godine u spisu "O narodima" vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita. Tada su Srbi živeli na istoku nekadašnje rimske provincije Dalmacije, koja je zahvatala i zapadne delove današnje Srbije; geografski, to je u središtu sliv Drine sa Limom, na istoku slivovi Kolubare, Zapadne Morave i Ibra, na zapadu, Neretve i Morače. Isti Porfirogenit pripoveda nam da su se preci balkanskih Srba na poziv istočnorimskog cara Iraklija, koji je vladao 610--641, doselili u Dalmaciju sa severa Evrope, iz tzv. "Bele" ili "Nekrštene" Srbije s onu stranu tadašnjeg Franačkog carstva. Plemensko ime Srbi je starije od te seobe i doneseno je na Balkan iz stare, predbalkanske postojbine. Da li je to bila nekada velika teritorija njihovih severnih imenjaka u Polablju, Lužičkih Srba, sporno je, jer je u prošlosti isti etnonim - narodnosno ime - posvedočen i u Poljskoj i na staroruskom prostoru.

Lužičkosrpski je među slovenskim jezicima tipološki sasvim različit od balkanskog srpskog, najbliži češkom i poljskom, ali se to objašnjava kao rezultat gotovo hiljadu i po godina samostalnih razvoja dvaju jezika; u VII veku još su preci i jednih i drugih govorili praslovenski. Neke dijalekatske veze iz vremena pre razdvajanja ipak se prepoznaju u leksici. Najveća zagonetka ostaje pomen etnonima Serboi oko 150. godine n.e. u geografskom spisu Klaudija Ptolemeja, koji ga smešta u stepski pojas severno od Kavkaza, između Azovskog mora i Kaspijskog jezera. Na tom prostoru tada nisu živeli Sloveni, nego iranska plemena, Sarmati i Alani; to je dalo povod pretpostavci da su prvobitni Srbi bili sarmatsko-alanski ogranak koji se, možda ispred hunske najezde u IV veku, preselio među Slovene i u njih pretopio, ostavivši im svoje ime, kao što su se, recimo, Sloveni na severoistočnom Balkanu prozvali Bugarima po osvajačkom turskom plemenu, a Francuzi, koji se smatraju potomcima romanizovanih Gala, po germanskim Francima.

Najbližu paralelu predstavljao bi slučaj Hrvata, čije je ime gotovo sigurno sarmatskog porekla. Za etnonim Srbi nema tako pouzdane etimologije. Iznesene su razne pretpostavke, od kojih je meni najbliža ona koja ga vezuje sa prefeudalnim nazivom za slobodne članove seoske zajednice, starosrpskim sebri, ruskim sjabri.

 

Ako već govorimo u vremenskim kategorijama, kako biste opisali srpsku domovinu u sadašnjosti? A kako je vidite u budućnosti? 

Odgovor je već nagovešten onim što sam malopre rekao o prostoru na kojem su se u prednemanjićko doba razvili srpski jezik i srpska državnost. Danas je samo mali njegov deo u granicama Srbije, a kod velikog dela tamošnjeg stanovništva izgubila se svest o srpskoj etničkoj pripadnosti. Taj proces, podstaknut prvenstveno verskim podelama, započeo je pre mnogo vekova a eskalira u naše vreme, kada se za jedan isti jezik štokavskog narečja koji je svima zajednički pored jedino istorijski opravdanog imena srpski upotrebljavaju još tri druga naziva. Ne treba osporavati nikome pravo da sebe i svoj jezik naziva kako hoće, ali se moramo odbraniti od nasrtljivih pokušaja da se preotima i prekrštava naše istorijsko nasleđe. To ćemo najbolje učiniti ako ga sami temeljno proučavamo, činimo dostupnim svetu i širimo istinu o njemu. Time ćemo ispuniti svoju ne samo nacionalnu nego i intelektualnu dužnost. Govorim u futuru, a možda bi trebalo u kondicionalu.   

 

Krajem osamdesetih je dotad anacionalna komunistička elita stavila kosovsku mitologiju u službu svog opstanka na vlasti... i ta priča još je daleko od svoga kraja

 

 

Vaša doktorska teza bila je posvećena problemu supstrata u srpskom toponimijskom leksičkom sloju. Koliko su u srpskom jeziku očuvani starobalkanski supstratski tragovi? Šta nam oni govore o prošlosti Balkana? I šta podrazumevate pod terminom "preneseni supstrat"?

Supstrat, doslovce "pod-sloj", na srpskom tlu sâm je raslojen na dva osnovna sloja: stariji predrimski - na primer hidronimi Dunav, Sava, Drina, toponimi Niš, Srem -- i mlađi latinski, na primer Lipljan od Ulpianum po caru (Marku Ulpiju) Trajanu ili Ras od Arsa 'paljevina'. Novodoseljeni Srbi su ponegde još mogli zateći neromanizovane govornike starobalkanskih jezika, ali valja uzeti da su većinu predrimskih imena preuzeli romanskim posredstvom; to, na primer, važi za ime planine Šara od predrimskog Scardus. Za navedena imena znamo da su predslovenska jer su posvedočena u antičkim izvorima, za mnoga druga, koja nisu zabeležena pre srednjeg veka, to samo sumnjamo. Na to klizavo tle mnogi su se upuštali sa previše entuzijazma. Dug je spisak toponima na našem tlu koji su olako proglašeni za supstratne a pokazalo se, u svetlu istorijskih zapisa i paralela, da su posredi starinska slovenska nazvanja ili docniji strani nanosi. Ima ipak onih, kao Kolubara, Obnica, Tara, koji po svoj verovatnoći potiču iz supstrata. Fenomen "prenesenog supstrata" ilustrovaću mogućnošću da je hidronim Lab na Kosovu, koji se ne beleži pre XII veka, istoga porekla kao ime pritoke Severnog mora Labe. Ono je poslovenjeno od antičkog Albis, germanskog porekla; Nemci tu reku zovu Elbe; njegov eventualni prenos sa zapadnoslovenskog terena na Balkan može se potkrepiti postojanjem istovetnog toponima u oba sliva, češki Vrchlabí, starosrpski Vrhlabje, i bio bi jedna od mogućih indicija u prilog zapadnom lociranju već pominjane "Bele Srbije". 

 

Za Toponimiju Banjske hrisovulje dobili ste Nagradu "Pavle i Milka Ivić". Možete li nam reći nešto o značaju starih srpskih pisanih izvora za rekonstrukciju istorijskog razvitka srpskog jezika od praslovenskog, preko srednjovekovnog, starosrpskog jezika, do savremenog doba? I koliki je njihov značaj za rekonstrukciju stare srpske duhovne i materijalne kulture?

Banjska ili Svetostefanska hrisovulja kralja Milutina je sjajan izvor za istoriju jezika uopšte, sa izvrsnim pravopisom i nekim arhaičnim glasovnim crtama, a osobito izdašan za istorijsku geografiju jednog znatnog dela tadašnje Srbije, od Save do južnog Primorja i Skadarskog jezera, od Pešteri do izvora Lima, od Laba do istočne Hercegovine. Sa oko 650 zabeleženih toponima (zemljopisnih imena) on u manjoj ili većoj meri pokriva onaj jezgreni, prednemanjićki deo srpskih zemalja; apsolutno preovlađivanje starinskih slovenskih imena pruža prvorazredno svedočanstvo o ondašnjoj etničkoj i jezičkoj situaciji na tom prostoru a istovremeno doprinosi poznavanju opšteslovenskih imenoslovnih obrazaca, kako to stoji u podnaslovu knjige. Većina tih imena dala se proslediti do današnjeg vremena, što je omogućilo tipologiju glasovnih i morfoloških promena korisnu za istraživanja koja imaju polazište u savremenoj toponimiji. Sve u svemu, knjiga je pisana da bude na korist onomastičarima (izučavaocima imena) i istoričarima jezika u svim delovima slovenskog sveta, a i kao prilog nekom budućem starosrpskom toponomastičkom rečniku. Nadam se da bi se, uza sve svoje nedostatke, svidela velikim Ivićima.

Uopšte, stari izvori pisani starosrpskim narodnim jezikom i njegovom književnom varijantom zvanom srpskoslovenski od prvorazrednog su značaja kako za jezičku, tako i za kulturnu istoriju. Utoliko se bolnije oseća naš zaostatak u izučavanju i vrednovanju te svoje baštine. U onome čime se ja bavim posebno je osetan nedostatak istorijskog rečnika koji bi zamenio Daničićev, izdat pre jednog i po stoleća. Nadu u bolje dane uliva projekat izrade starosrpskog rečnika koji pri Matici srpskoj vodi akademik Jasmina Grković-Mejdžor.

 

 

Ne treba osporavati nikome pravo da sebe i svoj jezik naziva kako hoće, ali se moramo odbraniti od nasrtljivih pokušaja da se preotima i prekrštava naše istorijsko nasleđe

 

 

U knjizi Prakosovo, studiji o slovenskim i indoevropskim korenima srpske epike, tragali ste, između ostalog, za prethrišćanskim i predbalkanskim istorijskim i jezičkim sećanjima, odraženim u topografiji kosovskog epa, i nastojali da objasnite njegov postanak. Da li je zaista Kosovo, kako kaže Vasko Popa -- polje kao nijedno, ili smo u pogledu geneze naše epske tradicije deo šireg, indoevropskog konteksta?

Tom svojom knjigom samo sam dalje nastavio u smeru koji je zacrtao moj veliki prethodnik na Odeljenju za klasične nauke, istoričar religije Veselin Čajkanović. U Indiji, nedaleko od Nju Delhija, ima grad Kurukšetra. U nacionalnom spevu Mahabharata, to je "Kuruovo polje", mesto gde se odigrala odsudna bitka između dve sukobljene strane. Tu danas stoji moderna bronzana skulptura koja prikazuje dvojicu ratnika na bojnoj dvokolici. To su dva junaka speva, Arđuna i Krišna, u trenutku pred stupanje u boj. Arđuna okleva, jer treba da se bori na smrt protiv svojih bliskih srodnika; njegov kočijaš Krišna, koji je zapravo inkarnirani bog Višnu, sokoli ga rečima koje prerastaju u teološko-filozofski traktat, nazvan Bhagavadgita, "Pesma Uzvišenog". Bhagavadgita je danas najsvetiji tekst hinduizma, svojevrsna knjiga otkrovenja, a Indusi svoju zemlju sami zovu Bharata, po legendarnim protagonistima Mahabharate.

Za nas je poučno da uvodne reči Bhagavadgite gotovo doslovno odgovaraju poruci o izboru između nebeskog i zemaljskog carstva, koju u našoj kosovskoj pesmi Bogorodica po Svetom Iliji šalje knezu Lazaru. To neće biti slučajnost, nego zajedničko praindoevropsko nasleđe. Na obema stranama, preosmišljeno tamo u hinduističkom, ovde u hrišćanskom duhu, ono je leglo u osnovu nacionalne ideologije i duhovnosti. Nisu to jedine dodirne tačke između kosovskog epa i Mahabharate. O tome sam podrobnije pisao u jednom radu objavljenom u Kalkuti. I u drugim indoevropskim tradicijama nalazimo kockice koje se uklapaju u rekonstrukciju osnovnih motiva praindoevropske epike, koji su se kod raznih naroda u razna vremena istorijski konkretizovali, kod Indijaca, u bitku koja se možda stvarno vodila na Kurukšetri početkom prvog milenija pre n.e., kod nas Srba u istorijsku Kosovsku bitku 1389, kod starih Grka u Trojanski rat...

Opevajući viteško carstvo nad oblacima "đe Obilić nad sjenima vlada" Njegoš svesno aludira na Homerovog Ahileja kao vladara donjeg sveta, a nesvesno gradi jednu predstavu sasvim blisku staroindijskoj Indraloki, Indrinom nebeskom raju u koji odlaze ratnici pali na bojnom polju, ili staronordijskoj Valhali.

 

Koliko je kosovski mit bio, ili što je možda značajnije i aktuelno - koliko je danas u svrsi politike, a koliko je ostao u "granicama" srpske književnosti i (ne)istorijskih fakata? 

Od vremena turskog ropstva pa kroz doba oslobodilačkih ratova u XIX-XX veku bio je to bitan element nacionalne ideologije. Iz detinjstva sećam se medalje sa natpisom "Osvećeno Kosovo" koju je dobio moj deda po ocu kao učesnik u Prvom balkanskom ratu. Prvi svetski rat je počeo Vidovdanskim atentatom. Krajem osamdesetih je dotad anacionalna komunistička elita stavila kosovsku mitologiju u službu svog opstanka na vlasti... i ta priča još je daleko od svoga kraja.

 

 

U našem sagledavanju sopstvene istorije ima mnogo stereotipa, predrasuda, fikcija i mistifikacija uzetih zdravo za gotovo, ali to su plodovi intelektualne dezorijentacije novijeg vremena

 

 

Koji su još naši nacionalni mitovi? Da li se ponekad bez ikakvog razloga na njih pozivamo? Ili to činimo s pravom?

Uz Obilića u našoj folkornoj mitologiji stoji rame uz rame Kraljević Marko, oličenje narodnog mentaliteta sa njegovim vrlinama i manama, ali i srpska varijanta "usnulog junaka" za kojeg se verovalo da nije umro već da se samo privremeno povukao u neku pećinu odakle će izaći da povede svoje sunarodnike u rat za oslobođenje. Slična predstava se kod Nemaca vezuje za Fridriha Barbarosu, kod Jermena za epskog junaka Mhera, koji je zapravo iranski Mitra. Za nas je to samo lepa priča, ali su naši preci u to verovali. Još u balkanskim ratovima prizivali su za pomoć u boju Obilića i Marka Kraljevića, a nekima se priviđao Marko na svome Šarcu. Osim tih pravih, starih nacionalnih mitova, u našem sagledavanju sopstvene istorije ima mnogo stereotipa, predrasuda, fikcija i mistifikacija uzetih zdravo za gotovo, ali to su plodovi intelektualne dezorijentacije novijeg vremena i ja se njima nisam posebno bavio.

 

Na čelu ste jednog kapitalnog lingvističkog, kulturnog, zapravo nacionalnog projekta kakav je Etimološki rečnik srpskog jezika. Jesmo li kao narod svesni koliki je njegov značaj?

Tu svest je pre svih imao Pavle Ivić kada je 1983. pokrenuo taj projekat pri Institutu za srpski jezik SANU. Otada ovaj posao ima podršku Akademije i njenog Odeljenja jezika i književnosti pri kojem postoji Odbor za etimološki rečnik, a takođe resornog ministarstva za nauku koje nas finansira. Nevolja je što sadašnji modaliteti projektnog finansiranja i vrednovanja naučnih rezultata ne pogoduju ovakvim poslovima. To proizlazi, s jedne strane, iz nedostatka šire državne strategije koja bi izdvojila poduhvate od kapitalnog nacionalnog značaja, a s druge strane iz nametanja humanistici vrednosnih kriterija prihvaćenih u prirodnim i primenjenim naukama. U lovu na bodove više se gleda na pakovanje nego na sadržinu: ako smestite neki sitan rad među korice visoko rangiranog časopisa, bolje ćete proći nego da objavite ozbiljnu knjigu, a da ne govorim o radu na dugoročnim kolektivnim projektima, koji u našem slučaju podrazumeva doživotno učenje jezika, živih i mrtvih, i interdisciplinarne uvide u niz drugih disciplina, kao što su etnologija, arheologija, zoologija, botanika...

Trenutno radimo na dva rečnika, "velikom" i "malom". Onaj prvi, čije su tri knjige dosad izašle, predstavlja sveobuhvatan etimološki tezaurus ukupnog rečničkog blaga srpskog jezika, istorijskog i dijalekatskog, dok je drugi zamišljen u dva toma koja bi obuhvatila reči iz osnovnog leksičkog fonda, od kojih se prvi privodi kraju. Taj rečnik, koji smo nazvali "priručni", namenjen je ne samo specijalistima za slovensku, balkansku i indoevropsku etimologiju, nego i stručnjacima iz drugih oblasti, kao i široj čitalačkoj publici, koja će, kada ga bude imala u rukama, moći da neposredno sagleda naučni i prosvetni značaj našeg posla.  

 

 

Izvan SANU izbegavam da se kitim titulom akademika, jer mi smetaju osećanja koja to može izazvati, kod jednih strahopoštovanje a kod drugih odijum

 

 

Vaša pristupna beseda u SANU imala je pomalo ironičan naslov "Zašto je pismenost štetna, i kako premostiti smrt". Na samom kraju konstatujete: "Nekada je bilo drugačije, verovalo se da ovim životom sve ne počinje i sve se ne svršava..." Šta se to u međuvremenu promenilo?

Naslov jeste pomalo provokativan i može zvučati ironično, ali se radi o jednom ogledu iz uporedne istorije religija, koji polazi od zapažanja da su kod starih Indoevropljana dve stvari išle ruku pod ruku: usmeno prenošenje sveštenih tradicija i verovanje u seobu duša. To je bio slučaj sa starim Indijcima, galskim druidima i grčkim pitagorejcima; kod svih njih je, uprkos postojanju pisma, njegova upotreba bila zabranjena za beleženje teoloških i filozofskih sadržaja. Moje objašnjenje glasi da su učeći napamet tekstove ogromnog obima vežbali svoju memoriju kako bi preneli sećanje iz prethodnih u nove živote i time se približili besmrtnim bogovima.

 

Šta u Srbiji, ili za vas, znači status akademika? I koliko je Akademija uticajna u srpskom društvu?

Davne 1976, još kao student, uključio sam se, na preporuku moje profesorke Ljiljane Crepajac, u terenska istraživanja Odbora za onomastiku SANU, koji je vodio akademik Pavle Ivić. Najpre sam se obučavao u Metohiji uz pokojnog kolegu Svetozara Stijovića, a zatim krenuo sâm po svome zavičaju, u sela oko Valjeva. Trebalo je dosta pešačiti, što mi nikad nije teško padalo, ići od kuće do kuće i beležiti toponimiju, ali i lična imena, prezimena, nadimke. To je sve moglo izazvati podozrenje, i stoga sam imao u džepu "ćagu", potvrdu da vršim istraživanja za Srpsku akademiju nauka, koju sam pokazivao u mesnim kancelarijama, ali i sumnjičavim pojedincima. Seljaci su me spontano prozvali "akademikom".

Kada sam 2003. postao dopisni član SANU, nisam osetio da se mnogo toga promenilo. Moja saradnja sa tom vodećom nacionalnom naučnom ustanovom i njenim Institutom za srpski jezik trajala je već dobrih četvrt stoleća, i ne bi se prekinula i da tada nisam bio izabran. Svoje članstvo shvatam pre svega kao radnu obavezu i trudim se da ga što manje koristim kao privilegiju. Izvan SANU izbegavam da se kitim titulom akademika, jer mi smetaju osećanja koja to može izazvati, kod jednih strahopoštovanje a kod drugih odijum. Svoj status Akademija je izgradila i treba da ga čuva prvenstveno naučnim i umetničkim radom koji se odvija pod njenim krovom. Ne mislim pritom da ona kao ustanova treba sebi sa uskrati pravo izjašnjavanja o aktuelnim društvenim pitanjima, ali to nikad ne bi smelo biti u službi dnevne politike. Kao pojedinci, njeni članovi slobodni su da javno iznose svoja lična mišljenja i u tom pogledu nema nikakvih institucionalnih ograničenja.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.