Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Svet

"Ako imaš unutrašnji problem, nađi jedan spoljni": Može li Tramp da pobedi "duboku državu", a da ne započne novi rat?

Poslednja dešavanja oko protesta u Iranu, samo su jedan od pokazatelja razilaženja u namerama Bele kuće i ostatka državnog aparata SAD. Kuda plovi američki brod, sa Trampom kao kapetanom?
Piše Željko Pantelić
Datum: 02/01/2018

"Ako imaš unutrašnji problem, nađi jedan spoljni": Može li Tramp da pobedi "duboku državu", a da ne započne novi rat?

Profimedia

Kada su Džona Ficdžeralda Kenedija pitali po njegovom dolasku u Belu kuću 1961. godine da ukaže na smernice svoje spoljne politike, prvi katolički predsednik SAD odgovorio je: „Mogu da vam objasnim kako ja vidim svet, ali ne mogu da vam garantujem da federalne agencije misle isto tako." Pola veka kasnije taj odgovor JFK nije izgubio ništa na svojoj aktuelnosti. Nešto o tome znaju Barak Obama i Hilari Klinton čija je spoljna politika i želja da "resetuju" odnose sa Rusijom drastično promenjena uprkos njihovim namerama. I Donald Tramp postaje sve više svestan moći tzv. duboke države i da više od onoga što je uradio njegov republikanski prethodnik Džordž Buš mlađi nije moguće. Odnosno, samo lično prijateljstvo sa Vladimirom Putinom koje neće imati velikog uticaja na odnose Vašingtona i Moskve.

Stejt department i CIA sa svim svojim potencijalima ujedinjeni su u nameri da onemoguće Trampa u realizaciji cilja otopljavanja odnosa sa Moskvom i uspostavljanju strateškog savezništva za obračun sa Kinom.

Razilaženja u namerama Bele kuće i ostatka državnog aparata ogledaju se i u odnosu prema Iranu. Tramp želi da poništi dogovor sa Teheranom o razvoju nuklearnog programa i da dovede do usijanja konfrontaciju sunita i šiita, to jest sunitskih država predvođenih Saudijskom Arabijom i Irana sa njegovim satelitima. Centri moći izvan Bele kuće u Vašingtonu su za poštovanje tog sporazuma i indirektno limitiranje uticaja Irana na okolne zemlje. Neslaganja između predsednika SAD i federalnih agencija i administracije ispoljava se i na drugim manje značajnim dosijeima. Zbog toga američka spoljna politika izgleda šizofreno.

Siva eminencija u Vašingtonu, za razliku od Trampa, želi da sačuva hegemonsku ulogu SAD. Da bi uspeli u tom naumu oni rade na tri fronta. Prvi je da izoluju što je više moguće Kinu u Aziji i na Pacifiku, drugi je da obuzdaju Rusiju, a treći je da onemoguće izranjanje Nemačke, odnosno Evrope kao autonomnog geopolitičkog igrača koji je izašao ispod poluvekovnog kišobrana SAD.

 

Jedini način da Tramp uspostavi punu kontrolu nad tzv. dubokom državom jeste da uvede SAD u rat. U slučaju vojnog sukoba predsednik države postaje komandant u punom smislu te reči

 

Tramp nema kapacitete da shvati šta su to nacionalni interesi SAD. Njegovo neznanje u spoljnoj politici meri se sa ignorancijom Sare Pejlin, i verovatno bi u kviz takmičenju nekadašnja guvernerka Aljaske bolje prošla od njujorškog tajkuna. Ali, na njegovu sreću, Ameriku je pogodio sindrom demoralisanih supersila koje na vrhuncu svoje moći pate od iste bolesti: želja za izolacionizmom i protekcionizmom. Još se u starom Rimu, posle trijumfa u Trećem punskom ratu, na obalama Tibra raširilo uverenje da od hegemonije Rima imaju koristi samo privilegovani slojevi društva a da su plebejci i niži slojevi patricija gubitnici. Braća Grah su svoju političku slavu stekli propagirajući ono što bismo danas nazvali nacionalizmom, protekcionizmom i izolacionizmom.

Hegemonija ima svoju cenu i kolateralne posledice. Svaka supersila da bi zadržala taj status mora da uvozi velike količine robe jer na taj način nameće svoju monetu kao dominantnu u planetarnim okvirima. Vođenje ratova ili sprovođenje vojnih intervencija je nužno jer se tako potvrđuje hegemonski status, dok je otvaranje vrata za nove migrante neophodno kako bi se nacija brojčano povećavala i ujedno podmlađivala. To je važilo za stari Rim, važi i za SAD. Cena hegemonije je ogroman deficit u trgovini, nepopularnost na većem delu planete i promena etničkog sastava stanovništva.

Na Trampovoj listi prioriteta su na prva dva mesta moć i bogaćenje, a tek posle dolazi sve ostalo. On nema ideologiju, savest, empatiju, i kao svaka narcisoidna ličnost misli da je uvek u pravu, čak i kada menja dijametralno mišljenje ili pozicije u roku od nekoliko sati. To radi samo da bi izvukao novu korist ili zakrpio štetu koju je napravio.

 

U Trampovoj ličnosti ima šekspirovskih elemenata. U njegovom ponašanju i potezima naziru se obrisi psihički nestabilne osobe i još više narcisoidnost. Ali iza njih se kriju tragovi dobro oprobanog metoda u američkoj politici koji recituje: "Ako imaš unutrašnji problem, nađi jedan spoljni."

 

Jedini način da Tramp uspostavi punu kontrolu nad tzv. dubokom državom jeste da uvede SAD u rat. U slučaju vojnog sukoba predsednik države postaje komandant u punom smislu te reči. Kompletan državni aparat mora da se povinuje njegovim odlukama. Imajući u vidu niz "kostura u ormanu" Donalda Trampa, ne samo „Rusijagejt", uopšte nije teško zamisliti da njujorški tajkun, u slučaju da oseti da je u realnoj opasnosti njegova vlast, gurne SAD i dobar deo sveta u ratnu avanturu.

Na tu mogućnost upućuje i sve očiglednija kampanja #Trump2020 koja nedvosmisleno ukazuje da The Donald i njegovi "spin doktori" već projektuju predsedničku kampanju iako do izbora za Belu kuću ima malo manje od tri godine. Drugim rečima, igraju na kartu instinkta prosečnog američkog građanina kada je Amerika u ratu. Nju je najbolje opisao američki pisac Džo Landsdejl: "Amerikanci su u tim slučajevima kao mornari vezani za brod koji tone. Ne mogu da se oslobode, ali nikada neće priznati da im je kapetan idiot."

U Trampovoj ličnosti ima šekspirovskih elemenata. U njegovom ponašanju i potezima naziru se obrisi psihički nestabilne osobe i još više narcisoidnost. Ali iza njih se kriju tragovi dobro oprobanog metoda u američkoj politici koji recituje: "Ako imaš unutrašnji problem, nađi jedan spoljni."

Zveckanje nuklearnim oružjem sa Severnom Korejom, pretnje invazijom na Venecuelu, zatvaranje granice sa Meksikom, bombardovanje trupa pod kontrolom sirijskog predsednika Bašara el Asada, proglašenje Jerusalima za glavni grad Izraela, povlačenje SAD iz Sporazuma o klimatskim promenama, direktno su povezani sa „Rusijagejtom", porazom u Kongresu oko ukidanja „Obamakera", serijom skandala i ostavki bliskih Trampovih saradnika i nizom drugih poteza koji su svedočili o, eufemistički rečeno, neprilagođenosti Trampa poslu koji obavlja. 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.