Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Vladica Cvetković: Srbija ne može da odmakne od ustaničkih prioriteta, uvek je nešto preče od obrazovanja

Ima mnogo toga što naša akademska zajednica može sama da promeni, a ona konstantno okleva. Ali to ne treba da čudi, akademska zajednica zapravo ne postoji, ocenjuje Vladica Cvetković, član SANU, koga, kako ističe, iskreno zabrinjava pitanje budućnosti naroda kojem pripada
Datum: 01/02/2017

Akademik Vladica Cvetković: Srbija ne može da odmakne od ustaničkih prioriteta, uvek je nešto preče od obrazovanja

Foto Igor Pavicevic

Srpska akademija nauka i umetnosti je vodeća naučna i kulturna ustanova u našoj zemlji i mislim da je u poslednje vreme ta njena pozicija sve vidljivija. Akademija danas otvorenije nego pre prihvata kombinovanu ulogu čuvanja bogate tradicije bez zaklanjanja iza nje i preuzimanja konkretne odgovornosti bez zaklanjanja iza bilo čega, konstatuje u razgovoru za Nedeljnik Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu, član SANU i predsednik Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja, takozvanog HERE-tima (HERE - Higher Education Reform Experts).

 

Koji su danas ključni problemi naše akademske zajednice?

Problema ima mnogo, ali ključni su: predimenzionirana mreža visokoškolskih ustanova, previše razuđen i nedovoljno kontrolisan privatni sektor, rascepkanost državnih univerziteta u svakom smislu, finansiranje isključivo na osnovu broja studenata, i to po fakultetima, naučni rad koji nije institucionalno utemeljen u visokom obrazovanju i izbor kadrova u nezreloj fazi.

Postoji i onaj problem koji mnogi stavljaju na prvo mesto, a to je nisko izdvajanje za nauku i obrazovanje, koje je daleko i od evropskog proseka i od onoga što smo sami zacrtali u strateškim dokumentima. Slažem se da je to problem, ali meni to nije zanimljivo, jer se uvek svodi na kratak lament, a onda sve po starom. Ima mnogo toga što naša akademska zajednica može sama da promeni, a ona konstantno okleva. Ali to ne treba da čudi, akademska zajednica zapravo ne postoji, postoji samo veliki broj visokoškolskih ustanova koje se međusobno razlikuju po mnogo čemu ali u jednom su potpuno iste - sve se one grčevito i po svaku cenu bore samo za svoj račun. Naša akademska zajednica je sapeta interesima njenih sastavnih delova i zbog toga ne može da mrdne.

 

Kakav je status visokog obrazovanja u Srbiji? I koje su njegove "crne tačke"?

Status visokog obrazovanja u Srbiji nikada nije bio idealan i to je posledica zapostavljanja od strane našeg društva, kome je visoko obrazovanje nisko na listi prioriteta. Političari nemaju suštinski interes da visokom obrazovanju dodele bolju poziciju i tu nema ničeg unapred smišljenog, to je tako. Jednostavno, oni se retko bave pitanjima koja im ne donose brzu korist, a pošto su kod nas izbori baš učestali, ko od političara može da čeka na efekte ulaganja u obrazovanje?

Za naše obrazovanje će doći bolje vreme kada se političari budu istinski plašili da mogu izgubiti izbore ako smanje ulaganje u nauku i prosvetu. Tako je u nekim evropskim zemljama, mada ni tamo nije sve savršeno. I tamo se godinama raspravlja kada treba pedeset ili sto miliona evra preusmeriti za naučna istraživanja, a istovremeno se veoma lako, za dan-dva, odobre mnogo veće sume za spas neke banke.

Kod nas još uvek čekamo političare koji će, kad dođu na vlast, svesno prihvatiti rizik stavljanja nauke i obrazovanja među najviše prioritete. Za ovo nisam optimista. Koliko smo do sada imali ministara prosvete, a da se pozicija resora prosvete i kasnije nauke nije nimalo pomerila od vremena Dositeja naovamo. Ja razumem, Dositeja je kao prosvetitelja teško nadmašiti, ali nisu tu problem samo ministri i njihova sposobnost, problem je što ni Srbija ne može da odmakne od ustaničkih prioriteta - uvek su tu neke stvari preče od obrazovanja.

 

Dositeja je kao prosvetitelja teško nadmašiti, ali nisu tu problem samo ministri i njihova sposobnost, problem je što ni Srbija ne može da odmakne od ustaničkih prioriteta - uvek su tu neke stvari preče od obrazovanja 

 

Vi ste profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu. Često smo u prilici da slušamo o kadrovima u politici, ali retko ko govori o ljudima koji se bave obrazovanjem. Kako tu stojimo? I ko su danas naši glavni prosvetitelji?

Na našim univerzitetima danas rade izvrsni naučnici i predavači koji bi po svom kvalitetu mogli biti profesori i u Evropi. Nažalost, oni ovde nisu većina, a i dospeli su na univerzitet ne zahvaljujući dobrom sistemu selekcije, već uprkos njemu.

 

Možda ste zato svojevremeno ispričali šalu, koja datira iz sredine 20. veka, ali koja to možda i nije: na Univerzitetu svakih sto godina poraste akademski nivo. Zašto? Zato što profesor za asistenta uzme glupljeg od sebe, pa ovaj uzme glupljeg, pa taj još glupljeg i tako sve dok ne dođe do nekog koji je toliko glup da uzme pametnijeg od sebe. Da li je još takva praksa ili se nešto promenilo?

Proceduru izbora godinama optužujem za kadrovsko propadanje na našim univerzitetima jer se kod nas i dalje vrši odabir kandidata u njihovom nezrelom stadijumu, praktično odmah po završetku fakulteta. Time profesor sam određuje ko će ga (jednog dana) zameniti, što dovodi do poslušničkog odnosa kandidata a ne garantuje kvalitet. Ovo poslušništvo po pravilu mutira u konflikt i to ima direktnu vezu sa šalom koju ste pomenuli. Konflikt nastaje kada profesor više nije potreban onome koji ga je nasledio, zapravo, profesor je obično i jedini koji zna koliko je naslednik svoju trenutnu poziciju stvarno zaslužio.

Nevolja je što mnogi profesori ovaj sistem smatraju dobrim, ne shvatajući razliku između njihove obaveze da se brinu za naučni podmlatak i konkretne odluke ko će ih zameniti. Profesor mora da proizvodi što kvalitetnije doktorande i postdoktorande koji će kasnije možda i biti kandidati za univerzitet, a da pitanje ko će njega konkretno zameniti uopšte nije njegova briga.

Druga zabluda je da se negativna selekcija može sprečiti strogim minimalnim kriterijumima za izbore. To je tek opasan privid, jer mi ne raspisujemo konkurse zato što je jednoj visokoobrazovnoj ustanovi potreban nastavnik, već onda kada neko ispuni minimalne kriterijume, a to znači da biramo mnogo koleginica i kolega koji su zapravo ispunili samo te najniže uslove.

Kadrovska politika nam je tako podešena da oni koji su ispod ili oko proseka mogu lako da dođu na univerzitet, a onda kada se jednom dokopaju svoje pozicije, pokazuju i čvrstu nameru da tu zauvek i ostanu.

 

Može li SANU više da utiče da se promeni takva slika o srpskoj prosveti ili nauci? Ili je to praktično nemoguća misija s obzirom na uticaj političkih nomenklatura na naš obrazovni sistem?

Članovi SANU bi morali još više da se uključe u poboljšanje sveukupnog sistema visokog obrazovanja i nauke u Srbiji. I to ne samo u akcijama prema državi i vlasti, insistiranjem na podizanju statusa ovih delatnosti u društvu. Još je bitnije da oni svoj uticaj iskoriste za promenu visokoobrazovnog sistema iznutra, time se takođe menja slika, a taj proces mnogo manje zavisi od političara.

Nama, njenim članovima, Akademija daje jednu posebnu nezavisnost, izvan postojeće autonomije univerziteta, i time nam pruža mogućnost da se uzdignemo iz partikularnih interesa naših matičnih institucija, istraživačkih timova i drugih esnafskih grupa iz kojih dolazimo. Bez te dodatne nezavisnosti teško se dolazi do šire slike i do razumevanja opštih interesa sistema.

 

Kadrovska politika nam je tako podešena da oni koji su ispod ili oko proseka mogu lako da dođu na univerzitet, a onda kada se jednom dokopaju svoje pozicije, pokazuju i čvrstu nameru da tu zauvek i ostanu

 

A kako se vlast odnosi prema nauci? Ili srpskim naučnicima, pošto neke vaše kolege misle da je nauci sve više zabranjen pristup politici?

Ja mislim da su sami naučnici bili i ranije a i sada su veoma aktivno uključeni u odlučivanje o svom sektoru. Uzmimo na primer poslednje događaje oko konkursa za naučne projekte, koji je najpre bilo raspisalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odmah potom Vlada poništila. Krajnje odluke jesu došle iz politike, ali su se za gotovo sve potrebne preduslove pobrinuli sami naučnici. Jedna grupa njih je smislila uslove za konkurs, druga se s tim uslovima i mnogo čime još nije saglasila, a ostatak naučne zajednice zdušno je zauzimao strane jednih, odnosno drugih, nije ni čudo što je sudbina konkursa onda rešena za stolom političara. Bilo bi dobro da više nikada ne raspisujemo konkurse koji bi istovremeno imali i takmičarski i socijalni karakter. Nije moguće organizovati prvenstvo u kojem najbolji tim pobeđuje, a da pritom niko ne izgubi i ne ispadne iz lige. Naučnici sada imaju novu šansu da stvar poprave, videćemo.

 

Smatrate da privatnim visokoškolskim ustanovama skoro da nije moguće da brinu o opštim interesima visokog obrazovanja, jer su, kako konstatujete, one mahom i osnovane zbog profita, a da nije tako, verovatno bismo na nekom od privatnih univerziteta imali i studije hemije, fizike i geologije. Jeste li i vi pobornik teze da su privatni fakulteti osnovani samo s jedinim ciljem: da posluže za kupovinu diploma?

To je preteška ocena. Uostalom, afera "Indeks", klasičan slučaj prodaje ispita, nije vezana za neki privatni već za državni univerzitet. Ali istina je, privatne ustanove su osnovane iz različitih pobuda, a zarada i profit su među najvažnijima. Naučnoistraživačka delatnost u privatnom sektoru je na samom minimumu ili je nema uopšte, tako da su te ustanove uglavnom orijentisane na nastavu. U vezi s tim napravili smo i jednu katastrofalnu grešku, jer Zakon o visokom obrazovanju primorava ove ustanove da izvode i doktorske studije da bi uopšte postojale. Kad su već bili primorani, privatnici su organizovali ono što samo i mogu, a to su doktorske studije bez naučnih istraživanja, odnosno doktorske studije na silu, i tako proizveli brojne instant doktore i sumnjive (i nesumnjive) slučajeve plagiranja.

Nažalost, naš sistem provere kvaliteta nije tako kalibriran da može lako da razlikuje pravu visokoškolsku ustanovu u privatnom vlasništvu od one ustanovljene zbog čistog biznisa. U svetu ima privatnih univerziteta koji su decenijama u vrhu visokog obrazovanja, ali tamo vlasnik teško može da kupi jahtu od godišnjeg prihoda univerziteta, a kod nas se to može.

 

Kakva je situacija na državnim univerzitetima? I može li tim mahinacijama da se stane na put ili je to nepovratan proces?

Pomenuo sam aferu "Indeks", to je velika sramota za naš sistem visokog obrazovanja. Kupoprodaja ispita slična toj u Kragujevcu dogodila se kasnije i u Hrvatskoj. Danas, dok naš "Indeks" još uvek nema epilog, tamo oni koji su bili pravosnažno osuđeni već izlaze na slobodu. Nacionalni savet za visoko obrazovanje je nedavno doneo Osnove za etički kodeks u visokom obrazovanju koji bi trebalo da obezbedi da ubuduće onaj protiv koga se vodi postupak zbog sličnog dela ne može da obavlja posao profesora, bez obzira na tok i trajanje samog postupka. Pravna procedura i etički kodeks ne moraju da idu istom brzinom, to su shvatili i u fudbalu, Etička komisija FIFA je suspendovala Sepa Blatera i Mišela Platinija, i to samo na osnovu izražene sumnje za korupciju, iako protiv njih nije podignuta nikakva optužba.

 

Kritičar ste profesionalne orijentacije mladih, ali, ako ne grešim, i obrazovnog prostora koji je sve to omogućio ili zapravo podržava. Svojevremeno ste ocenili da se ovde školuju menadžeri da bi sutra upravljali sistemima koje ne poznaju. Kuda će nas sve to odvesti?

Trenutni interes mladih za određene studijske programe i fakultete nije u skladu sa potrebama društva. Upisne kvote se drže na rasponu od minimuma, koji je određen potrebama (opstankom) svake pojedinačne visokoškolske ustanove, do maksimuma koji je definisan popularnošću njenih studijskih programa. Ni jedan ni drugi parametar ne mora da ima ikakve veze sa stvarnim potrebama društva.

 

Koliki ili kakav je univerzitetski potencijal koji proizvode naše srednje škole?

Niko, recimo, ne govori o tome. Dobro znamo da više od dve trećine naših srednjih škola nisu gimnazije, već mesta za obuku dece za zanimanja koja neće raditi. Znaju to i deca i roditelji, ali nikome ništa ne smeta dokle god se kroz te škole relativno lako dolazi do mature i dokle god takva matura omogućava da se upiše bilo koji fakultet. Pitanja se postavljaju kasnije, a najčešće od njih glasi: "A šta sad da radim s tom diplomom?"

Mnoge visokoškolske ustanove nisu zainteresovane za promene, njima su svi brucoši, bez obzira na to iz kakvih srednjih škola i s kakvim predzanjem dolazili, samo brojevi koji se uzimaju kao parametar za finansiranje. Jer valja opstati na surovom tržištu visokog obrazovanja. A kakva bespoštedna borba, borba za svakog studenta, tek sledi kada za koju godinu dođe do bitnog smanjenja broja srednjoškolaca zbog demografskog pada? U takvim uslovima biće još teže uspostaviti konsekventnu upisnu politiku i na to je još pre nekoliko godina ukazao profesor Ivan Ivić, sigurno jedan od najboljih poznavalaca sistema obrazovanja kod nas.

 

Odliv mozgova iz Srbije je, čini se, već postao otrcana fraza. Imate li utisak da broj mladih koji odlazi više nikog ne zabrinjava, kao ni šta ćemo dobiti kao konačan rezultat tih migracija?

Tačno je, neprestanim ponavljanjem ove činjenice postigli smo samo to da je sada nekako podrazumevamo i da nas ona sve manje zabrinjava. Mladi ljudi odlaze zato što ovde nema posla koji odgovara njihovim kvalifikacijama, a država nema mehanizme, oni koji čine sistem visokog obrazovanja ni volju, da se išta promeni.

Mene brine što nemamo ni proceduru koja bi olakšala i pospešila povratak naših naučnika iz inostranstva. Iako oni ne čine većinu naše visokoobrazovne dijaspore, među njima je mnogo onih najboljih koji bi bitno mogli da unaprede našu univerzitetsku kadrovsku sliku. Njihov povratak se danas rešava od slučaja do slučaja i daleko smo od toga da su im vrata širom otvorena. Naprotiv, tim ljudima se povratak često otežava!

 

Osim toga, koji je još karakterističan problem u Srbiji na koji se malo obraća pažnja, a trebalo bi da bude u fokusu celog društva? Ili šta vas lično najviše zabrinjava?

Mene iskreno zabrinjava pitanje budućnosti naroda kojem pripadam. Žao mi ga je jer se ne snalazi u redefinisanju sopstvenog sistema vrednosti, koje traži svako vreme u kojem se dešavaju promene u okolini. Žao mi je što je tako podložan lažnim alternativama koje mu se serviraju, a posebno - da malo iskoristim i neke misli Borislava Pekića - mitovima o svojoj veličini i o superiornosti u odnosu na druge narode u regionu, koji se tako isto ponašaju.

 

Neretko se govori o tome da su se intelektualci povukli iz politike ili da im se politika jednostavno ogadila. Kako vi na to gledate?

Ima mnogo načina na koje se može izvršiti politički uticaj i ako neko baš od svega diže ruke, onda on ne spada u odgovorne intelektualce. Na drugoj strani, imam bezrezervnu ličnu odbojnost ka pripadnosti partiji bilo koje orijentacije, i to bez obzira na formu koju bi ta pripadnost podrazumevala. Pripadnost pre ili kasnije postavlja uslove i ukida slobodu, a time automatski postaje upitno sve ono što jedan intelektualac može u politici uraditi samo po ličnoj savesti i znanju.

 

Izlazite li na izbore? I znate li možda za koga ćete glasati na predsedničkim izborima?

Uvek izlazim na izbore.

 

Koliko kao nacija znamo o geologiji? I šta bismo morali obavezno da znamo?

Znanja o geonaukama nisu dovoljno široko rasprostranjena u našem društvu i za napredak u tome neophodno je opet menjati srednjoškolski sistem. Ovo znanje postaje traženo tek kada se dogode prirodne katastrofe. Svi bi trebalo da znaju da predviđanje prirodnih pojava nije trivijalna stvar. Da bismo i dalje živeli s prirodom u slozi, i to u našu korist, a bez štete po nju samu, moramo je bolje poznavati i kao stručnjaci i kao laici. Opšte neznanje građana - ono što se s pravom zove zatucanost - čini nas i kao društvo i kao pojedince ranjivim i podložnim manipulacijama.

Ukupno komentara: 7


Sva polja su obavezna.



Slavkovic
07.02.2017 - 08:52
Nema spasa
Ja ovde ne vidim nikakvo rešenje i ništa suvislo, nikav pametan predlog, osim površnog skiciranja i skeniranja obrazovnog problema u Srbiji. Zato, ne verujem da nekompetentni ljudi mogu da reše ovaj problem, makar oni bili i nekakvi akademici. Nekadašnje obrazovanje je bilo bolje i efikasnije, jer je stvaralo kvalitet. Imali smo: kvalitetnije inženjere svih vrsta, umetnike, slikare, muzičare, bolje lekare, medicinske sestre, pesnike....Danas ništa bolje ne stvara ovaj obrazovni sistem. A zašto? Zato što su ga stalno reformisali. U prevodu, pravili ga lošijim pod izgovorom da ga poboljšavaju. Današnji rezultati našeg obrazovnog sistema govore da sam u pravu. Pri tome, ne mogu naš obrazovni sistem da poprave oni koji su parama i bubicama polagali najteže i najbitnije ispite. Oni ne umeju to da rade. Ljudi, koji bi mogli da ga vrate u nekadašnje stanje, nisu medju živima ili su u dubokoj starosti. Možeš jednu zemlju da bombarduješ, ona će se oporaviti, ali kada joj uzmeš znanje, ta zemlja se ne može oporaviti. Neko je to dobro znao.
Slavkovic
07.02.2017 - 08:52
Nema spasa
Ja ovde ne vidim nikakvo rešenje i ništa suvislo, nikav pametan predlog, osim površnog skiciranja i skeniranja obrazovnog problema u Srbiji. Zato, ne verujem da nekompetentni ljudi mogu da reše ovaj problem, makar oni bili i nekakvi akademici. Nekadašnje obrazovanje je bilo bolje i efikasnije, jer je stvaralo kvalitet. Imali smo: kvalitetnije inženjere svih vrsta, umetnike, slikare, muzičare, bolje lekare, medicinske sestre, pesnike....Danas ništa bolje ne stvara ovaj obrazovni sistem. A zašto? Zato što su ga stalno reformisali. U prevodu, pravili ga lošijim pod izgovorom da ga poboljšavaju. Današnji rezultati našeg obrazovnog sistema govore da sam u pravu. Pri tome, ne mogu naš obrazovni sistem da poprave oni koji su parama i bubicama polagali najteže i najbitnije ispite. Oni ne umeju to da rade. Ljudi, koji bi mogli da ga vrate u nekadašnje stanje, nisu medju živima ili su u dubokoj starosti. Možeš jednu zemlju da bombarduješ, ona će se oporaviti, ali kada joj uzmeš znanje, ta zemlja se ne može oporaviti. Neko je to dobro znao.
Linic
08.02.2017 - 10:38
mazanje očiju
Ništa ja vama ne verujem. Pogotovu, ne u vezi tih vaših reformi po Bolonji i Lisabonu. Vi ćete se lepo naputovati. Na seminar u Kazahstan ili ko zna još gde uz lepe dnevnice. Pitam se, gde ćete biti za par godina, da vas pitamo, kakve rezultate su dale vaše HERE reforme. Srbi nikako da se opamete i da prestanu da veruju da će stranci unaprediti njihov obrazovni sistem.
pesimista
08.02.2017 - 16:53
sve je postalo besmisleno
Ovakvi pojedinačni istupi ne mogu ništa da promene. Pa razmislite samo koliko će ljudi ovo uopšte da pročita. Vrana vrani oči ne vadi. Konstatacija da je izbor nastavnog kadra katastrofalan neće ništa promeniti. Neće i ne želi niko nikom da se zamera. Smatram da je nenadoknadiva šteta već ozakonjena i da nam nema spasa. Sve je postalo besmisleno. Pa i obrazovanje jer imamo situaciju da se diplome kupuju i da baš te kadrove država zapošljava. A svi ćute niko da se pobuni (izuzev akademika Teodorovića njemu svaka čast) niko da štrajkuje svi se plaše za mesto i za prinadležnosti. Nema kod nas pravih intelektualaca. Nažalost. Sve je to boranija.
Lilic
09.02.2017 - 21:36
Upornosti treba
Nemojte popuštati deci. Primoravajte ih da čitaju. Što više da čitaju knjige, po svaku cenu. Ne da ostave igrice, nego da ta proporcija bude pola-pola. Ako vam to ne uspe, buduća Srbija će biti zemlja poluinteligenata, poluobrazovanih ljudi kojima će stranci još uspešnije prodavati rog za sveću.
Nikola M.
26.02.2017 - 14:05
odgovornost
Stanje je zaista loše, ali ko je odgovoran? U uvodu se kaže da je intervjuisan predsednik stručnog tima za reformu visokog obrazovanja. Zar nije i taj tim odgovoran za situaciju? Treba nam novih i svežih lica.
Savic
04.03.2017 - 22:46
Demagogija
Sustinski doprinos uspostavljanju realnih kriterijuma je u tome da se ne dopusta nekvalitetnim pojedincima da doktoriraju. Nazalost, kriterijum ne postoji. Stara izreka - sat vremena blamiranja na odbrani doktorata, vrecno doktor. Profesor Cvetkovic bi to trebao da sprovede na RGF. Kada to ucini, moze da pise kriticke tekstove. Biti intelektualac podrazumeva izuzetno visok stepen moralnosti i svesti. Nas narod bi rekao-obraz imas, ili ne. U Srbiji su takvi ljudi retki.

Sva izdanja