Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Teodor Atanacković: "Stiče se utisak da doktorat automatski svrstava čoveka u nekakvu elitu. Ja bih rekao - u pseudoelitu"

Mnogi upisuju doktorske studije a da pri tome uopšte ne misle da se bave naučnim radom. To je loše. Zaboravlja se da su doktorske studije zapravo studije u najužem smislu te reči, a ne samo izrada i odbrana doktorata, konstatuje u intervjuu za Nedeljnik akademik Teodor Atanacković, jedan od najvećih srpskih stručnjaka u mehanici, koji je predsednik Saveta doktorskih studija na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu
Piše Nenad Čaluković
Datum: 08/06/2018

Akademik Teodor Atanacković: "Stiče se utisak da doktorat automatski svrstava čoveka u nekakvu elitu. Ja bih rekao - u pseudoelitu"

Početak naučne karijere akademika Teodora Atanackovića, univerzitetskog profesora i jednog od naših najvećih stručnjaka u mehanici, pre više od četiri decenije - mogao bi lako da bude karakterističan i za ova vremena. Doktorirao je, naime, u Americi 1974. godine, a onda je odlučio da se vrati u Srbiju. I, naravno, nije odmah dobio posao, već je morao da se javi na biro za nezaposlene...

U to vreme su u birou za nezaposlene u Novom Sadu postojale dve kolone: kvalifikovani i nekvalifikovani. Ja sam stao u kolonu 'kvalifikovani'. Službenik mi je rekao da on takav slučaj još nije imao. Završio sam fakultet u zemlji, doktorat u inostranstvu, a nezaposlen. Ipak, kroz nekoliko meseci sam se zaposlio kao asistent na Fakultetu tehničkih nauka. U Nemačku sam otišao kasnije, 1982. godine kao stipendista Fondacije Aleksander von Humbolt. Dosta me je pogodilo to što nisam imao posao kada sam se vratio u jesen 1974. Međutim, kasnije sam to shvatao kao udarac, na koji sam, s obzirom na vreme kada se desio, morao računati. Na moju sreću, sve je trajalo relativno kratko. Bez obzira na to - nisam taj događaj lako zaboravio", priseća se Atanacković u našoj seriji „Razgovora sa akademicima".

 

Jeste li pomislili - zašto mi je trebalo da se uopšte vraćam u Srbiju? Da li vaš primer možda najbolje ilustruje - poslužiću se frazom - zašto smo zemlja s tolikim odlivom mozgova? Ili ste možda pokazali da bi naučnici ipak trebalo da budu uporni i ostanu?

Nisam razmišljao o tome da li je trebalo da se vraćam ili ne. Sve vreme sam bio siguran da je dobro što sam se vratio. Ja sam na studije otišao sa 25 godina. Moguće je da to što ja mislim nije opšte pravilo, ali meni je bilo jasno da odlazak iz zemlje za stalno, u tim godinama, znači da čovek pristaje da bude niotkuda. Nikada ne bih bio, potpuno, uklopljen u neku drugu sredinu. Ostao bih u mentalnom prostoru između neke druge zemlje i Srbije. Ja to nisam hteo. Kada mladi ljudi u današnje vreme odu u inostranstvo, verovatno su stvari drugačije. Sada su i komunikacije mnogo bolje. Ipak, mislim da bi naučnici trebalo da se vrate i, barem pokušaju, da nastave karijeru ovde.

 

Kakav je vaš utisak: zašto je danas tolika pomama za doktorskim titulama? Jesu li one postale statusni simbol, naučno zvanje koje je potpuno obesmišljeno, ili služe u neke druge svrhe? I da li neko i ko uopšte na fakultetima odlučuje ko može da doktorira?

Veliki interes, ili kako vi kažete, pomama, za doktorskim titulama je posledica stanja u društvu i na univerzitetima. Mnogi upisuju doktorske studije a da pri tome uopšte ne misle da se bave naučnim radom. To je loše. Stiče se utisak da doktorat automatski svrstava čoveka u nekakvu elitu. Ja bih rekao u pseudoelitu. Pri tome ni univerziteti nisu bez „zasluga" za takvo stanje. Zaboravlja se da su doktorske studije - studije u najužem smislu te reči, a ne samo izrada i odbrana doktorata. Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, gde sam ja predsednik Saveta doktorskih studija, radimo na tome da departmani na kojima se studenti prijave za izradu doktorske disertacije, sami odlučuju o tome da li oni mogu da doktoriraju iz oblasti kojom se taj departman bavi.

Pri tome, Savet doktorskih studija vodi računa da ne može da se brani teza iz svake oblasti nekog studijskog programa. Zahteva se da departman ima kompetencije iz te oblasti za koju je student zainteresovan. Osim toga, veoma je važan i sastav komisije koja verifikuje predlog teme za doktorat, komisije pred kojom student polaže kvalifikacioni ispit i, najzad, komisije pred kojom se doktorat brani. Savet doktorskih studija o svemu tome vodi računa.

Ima slučajeva da studenti kada vide uslove studiranja i očekivanja od njih, odustanu od studija na određenom departmanu. Osim toga, radimo i na usaglašavanju uslova koji moraju biti ispunjeni da bi neko branio doktorsku disertaciju, bez obzira na struku.

 

Kao univerzitetski profesor, kako uopšte sagledavate stanje u visokom školstvu? Šta su njegove „crne tačke" i gde je njegova perspektiva? I kakve generacije stasavaju?

Većina fakulteta se trudi, sa manje ili više uspeha, da održi nastavu na zadovoljavajućem nivou. Što se tiče „crnih tačaka", one su posledica, tako se meni čini, nepotpune, a ponekad i karikaturalne, primene Bolonjske deklaracije. Ne bih da idem u detalje, ali navešću samo jedan primer: upisivanje godina studija a ne predmeta, kako je originalno bilo predviđeno Bolonjskom deklaracijom! Ipak verujem da su studenti najbolji deo našeg visokog školstva. Generacije koje stasavaju, a moje iskustvo se odnosi uglavnom na studije tehnike, spremne su za izazove koji ih očekuju u budućnosti. Osim toga, čini mi se da je potrebno više raditi na povećanju kvaliteta podizanjem kriterijuma koje primenjujemo u svim elementima nastave. Ovde pre svega mislim na predavanja i vežbe gde bi trebalo uvesti nove nastavne metode u skladu sa vremenom u kome živimo.

 

Ima li Srbija kao država sluha za nauku? I za naučnike? I s kojim problemima ili izazovima se najčešće suočavaju vaše mlade kolege?

Stanje u srpskoj nauci se menja iz dana u dan. Loša stvar je to što nisu raspisani konkursi na novi istraživački ciklus. Posledica toga je da su mladi istraživači oštećeni. Mlade kolege koje završavaju doktorske studije, mogu da nastave sa naučnim radom na univerzitetima ili u naučnim institutima. Nažalost, za većinu oblasti, male su mogućnosti za rad u privredi. U Srbiji postoje instituti u kojima se radi vrhunska nauka (Matematički institut SANU, Institut Mihajlo Pupin, Institut za fiziku...). Veoma je važno da država nastavi da finansira rad takvih instituta. Međutim, finansiranje naučnog rada zaposlenih na univerzitetima je podjednako bitno i ne bi ga trebalo smanjivati. Bez istraživačkog rada nastavnog kadra, nije moguće ostvariti nastavu koja bi odgovarala zahtevima vremena. Drugim rečima, bez finansiranja nauke na univerzitetima, kvalitet nastave će drastično opasti.

 

Postoje li i kakvi su vrednosni kriterijumi u nauci? Ili su se izgubili, zloupotrebili, omalovažili, diskreditovali u ovom obrazovnom metežu?

Vrednovanje u nauci je važan segment naučnog rada. Istovremeno, određivanje kriterijuma za vrednovanje je i veoma težak problem. U poslednje vreme veoma su popularni bibliometrijski pokazatelji. Danas gotovo svi govore o h-indeksu, g-indeksu i velikom broju drugih pokazatelja uspešnosti naučnika. Sigurno je da pri oceni uspešnosti nečijeg naučnog rada broj publikovanih radova i njihov kvalitet moraju biti uzeti u obzir. Te dve odlike rada jednog naučnika veoma je teško iskazati jednim brojem, kako se to često radi kada se navodi samo h, g ili neki drugi indeks za pojedinca. Primerima iz naučne prakse može se potvrditi ili osporiti bilo koji od dosadašnjih kriterijuma. Međutim, i pored toga ovaj način vrednovanja naučnog rada ima pozitivan efekat u ovom, kako vi kažete, metežu. Otud, ne bi trebalo ove kriterijume odbaciti, već ih kombinovati sa uvidom u radove pojedinca. Tek tada će biti stvorena realna slika o istraživaču.

Dobra stana bibliometrijskih kriterijuma je da oni traže da istraživači objavljuju radove u renomiranim, uglavnom inostranim časopisima - koji su na takozvanoj SCI listi. Mislim da bi trebalo nastaviti u tom pravcu ali i kriterijume, za određene oblasti - takozvane identitetske nauke - proširiti drugim, za te nauke relevantnim kriterijumima. Neki državni fakulteti su napravili još jedan važan korak. Naime, oni su pooštrili kriterijume za izbore u nastavna zvanja i neophodne preduslove za odbranu doktorske disertacije. Već sada imamo primere da se od kandidata za odbranu doktorske disertacije traži da objavi više radova u časopisima na SCI listi, ili pak da objavi jedan rad u časopisu više kategorije. Na doktorskim studijama na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ta praksa je već uvedena na nekim studijskim programima.

 

Bavili ste se odnosom nauke i pseudonauke i kako ih razlikovati. Da li biste nam otkrili šta ste ustanovili?

Da bismo razlikovali nauku od pseudonauke, moramo se prvo složiti po pitanju definicije nauke. I već tu nastaju problemi. Mogao bih na ovom mestu parafrazirati stav Svetog Avgustina, koji je on izneo govoreći o vremenu, i reći da svi znamo šta je nauka, sve dok nas neko ne pita šta je to nauka. Ima više raznih definicija, od one da je to organizovano znanje, preko definicije Karla Popera, da je nauka skup teorija koje su opovrgljive, pa do Fajerabenda i njegovog neortodoksnog pristupa pitanju definicije nauke. U svakom slučaju, rezultat je naučni ako nam daje novu informaciju o nekom problemu. Svojim studentima kažem da, na samom početku naučnog rada ili disertacije koju pišu, jasno navedu šta je u tom radu novo. Time se omogućava da neko ko čita taj rad, odmah i lako može da odluči da li je to važan rezultat ili rezultat koji je poznat odranije. Osim toga, time autor rada jasno pokazuje šta on smatra da je naučni doprinos.

 

Koju sferu srpskog društva biste još okarakterisali kao „pseudo"?

Smatram da se prilično proširila pseudoelita, i to u raznim oblastima društva. Sve je manje primera gde su, da sada citiram Foknera, „ljudska dela stvarana u agoniji i znoju ljudskog duha, ne radi slave a ponajmanje radi dobitka, nego da bi se iz materijala ljudskog duha stvorilo nešto što nije postojalo ranije".

 

Kakvo je stanje u teorijskoj i primenjenoj mehanici koja je obeležila vaš profesionalni put? I koliki je njen značaj?

Hajzenberg je rekao da mehanika predstavlja konceptualni model za celokupnu fiziku. Primenjena mehanika se danas bavi problemima koji su veoma značajni, sami po sebi, ali i za druge nauke. Navešću vam primer materijala sa memorijom. Interesantna je stvar, možda nedovoljno poznata, da i materijali, na primer legura nikla i titanijuma, poznata pod imenom „nitinol", imaju memorijska svojstva. Dakle, materijal pamti! Primena rezultata o ovim materijalima koji su dobijeni u mehanici, omogućila je njihovu primenu u raznim oblastima, na primer u medicini - stentovi, proteze u stomatologiji.

Druga oblast mehanike materijala kojom se moji saradnici i ja bavimo, jesu materijali sa opadajućom memorijom. Naime, mnogi materijali dobro pamte ono što im se „nedavno" desilo, a zaboravljaju ono što im se „davno" desilo - nisu li i ljudi slični tome? Pri tome, naravno, treba definisati šta je „nedavno" i „davno" za materijale. To nas dovodi do endohronih teorija u kojima svaki materijal, ili sistem, ima svoje sopstveno vreme.

Druga oblast koju smatram važnom, a ima značajnu primenu, odnosi se na zamor materijala. I tu su rezultati teorijskih istraživanja u mehanici našli veliku primenu u različitim oblastima nauke.

 

Zaštitni znak vašeg naučnog rada, ako ne grešim, jeste frakcioni račun koji je našao primenu u zdravstvu, stomatologiji, pre svega u lečenju dece. Na koje otkriće ste posebno ponosni?

U poslednjih desetak godina radim, zajedno sa akademikom Stevanom Pilipovićem i grupom saradnika, na proučavanju i primeni izvoda i integrala necelog reda: realnog i/ili kompleksnog. Teorijski rezultati do kojih smo došli imaju veoma široku primenu. Njihov značaj je, između ostalog, u tome što opisuju sisteme sa memorijom. Biološki sistemi su primer sistema sa memorijom. Mi smo formulisali nove modele opisane frakcionim izvodima i uspešno ih primenili u farmakologiji i stomatologiji. Na primer, frakcioni račun smo koristili za predviđanje koncentracije leka u krvnoj plazmi pacijenta. To je omogućilo da se bolje, i lakše, prati stanje pacijenta kome su administrirane velike doze leka. Neka od tih istraživanja su još u toku.

Teško je reći na koji rezultat sam ponosan. Međutim, ako bih morao da izdvojim jedan, to je onda problem na kome sam dosta radio, i na kome radim i sada, i koji se odnosi na restrikcije koje drugi zakon termodinamike nameće na modele mehaničkih procesa. Meša Selimović u romanu Derviš i smrt kaže da je „svaki čovjek uvjek na gubitku". I kod mehaničkih sistema važi isto pravilo. Važno, i teško, pitanje je kako matematički formulisati stav da smo kod svakog sistema „uvek na gubitku". Dosta radim na odgovoru na ovo pitanje za sisteme koji su opisani frakcionim izvodima. Neki od rezultata u toj oblasti su mi posebno važni.

 

Protagonista ste, čini mi se, većeg angažmana SANU u društvenim i političkim odlučivanjima ove zemlje. Kako biste ocenili trenutni uticaj Akademije?

Teško da se može reći da sam protagonista većeg angažovanja SANU u političkim odlučivanjima. Međutim, ponoviću nešto što sam rekao i ranije, a odnosi se na ulogu SANU u društvu. Naime, smatram da bi bilo korisno da se predsednik SANU, jednom godišnje, obrati Skupštini Srbije i da u tom obraćanju iznese svoje stavove o stanju nauke i umetnosti u državi. Čini mi se da bi za poslanike bilo važno da od prvog čoveka najznačajnije naučne i umetničke institucije čuju mišljenje o stanju tih oblasti u našoj zemlji. Siguran sam da bi to pomoglo poslanicima u odlučivanju o pitanjima koja su važna za nauku, umetnost, visoko obrazovanje, ali i privredu i druge oblasti. Ovakva praksa postoji u nekim zemljama.

Što se tiče trenutnog uticaja Akademije, mislim da se taj uticaj može ispoljavati samo po pitanjima za koja je Akademija, odnosno njeni članovi, kompetentna. To su pitanja nauke i umetnosti. Naravno, pojedinci, članovi Akademije, mogu iznositi svoje mišljenje o svim pitanjima o kojima imaju šta da kažu.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.