Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Miodrag Marković: Najveći gubitak pretrpljen je na polju kulturne edukacije najmlađih

Jedan od naših najboljih istoričara umetnosti, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti, za Nedeljnik je govorio o statusu i ugledu SANU, Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti, ali i o incidentu koji se dogodio prošle nedelje na Filozofskom fakultetu na predstavljanju knjige Istorija Republike Srpske u izdanju Nedeljnika
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 28/12/2016

Akademik Miodrag Marković: Najveći gubitak pretrpljen je na polju kulturne edukacije najmlađih

Foto Nedeljnik

Dobro je poznato da u moderno doba nacionalni muzeji imaju veoma važnu ulogu u celokupnom obrazovnom procesu -- oni pomažu mladim naraštajima da bolje razumeju svoju istoriju i kulturno nasleđe, a samim tim i da lakše artikulišu svoj nacionalni i kulturni identitet. Ne treba zanemariti ni štetu koju su pretrpele prestonička i državna ekonomija time što je turistička ponuda Beograda već godinama suštinski osiromašena. U svakom slučaju, mislim da sada ne vredi mnogo lamentirati za propuštenim. Celishodnije je vršiti pritisak na one koji su najodgovorniji kako bismo dočekali otvaranje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti bar sledeće godine. Nadajmo se da će tada ponovo biti otvorena i izvanredno bogata Galerija fresaka, gotovo jedinstvena institucija te vrste u svetu.

Ovo je jedna od ključnih poruka koju šalje akademik Miodrag Marković, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu Nedeljniku.

 

Na isteku smo 2016. u kojoj je SANU proslavila 175 godina svog postojanja. Gledajući u istorijski retrovizor koje su te prelomne tačke u njenom bitisanju? I kako biste ocenili trenutni status Akademije u srpskom društvu?

Od 1842. do danas bilo je više važnih datuma i događaja u životu SANU, ali njihovu "hijerarhiju" nije lako odrediti. U vezi sa pitanjima organizacione strukture akademije i izbora njenog članstva, treba najpre pomenuti 1849. godinu, kada su oblasti naučnog interesa tadašnjeg Društva srpske slovesnosti prvi put izdeljene na zasebne celine ili odseke (filološki, istorijski, filozofski, pravni i odsek prirodnih nauka). Godine 1864. i umetnost je dobila zaseban odsek u okviru društva, koje je tada nazivano Srpskim učenim društvom. U pogledu biranja novih članovava posebno je značajna 1869, kada je izbor prvi put bio oslobođen bilo kakvog uticaja vlasti, s tim da je imenovanje predsednika sve do 1877. vršio vladar Srbije. Kasnije su navedena prava povremeno gubljena, da bi tek 1960. bila definitivno stečena. Do prvog neslaganja akademije sa državnim vlastima došlo je već 1858. zbog jezičkih pitanja povezanih sa usvajanjem Vukovog pravopisa. Poslednji ozbiljan sukob izbio je u jesen 1986. godine kada je u dnevnoj štampi objavljen nedovršen tekst akademijinog Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima, propraćen senzacio-nalističkim natpisima. Za razvoj naučne delatnosti posebno je važna 1895, kada se prvi put pokreću sistematska naučna istraživanja. Za njom sledi 1947, kada se osnivaju akademijini naučni instituti i kada jedan od bitnih ciljeva njene akademije postaje organizovanje naučnih skupova i kongresa. Od ostalih važnih datuma valja najpre pomenuti 1892. godinu kada su se udružili nešto ranije osnovana kraljevska Akademija i staro Srpsko učeno društvo. Naziv zajedničkog udruženja bio je Srpska kraljevska akademija. Od 1947. se javlja novo ime - Srpska akademija nauka, a od 1960. u upotrebi je današnji naziv - Srpska akademija nauka i umetnosti. Godine 1924. sagrađena je palata u kojoj se danas nalazi akademija, ali su se akademici u nju uselili tek 1952. U okviru te palate 1968. godine osnovana je Galerija SANU koja je akademiji dala mogućnost jačeg povezivanja s javnošću.

Odgovarajući na drugo pitanje citiraću predsednika SANU koji je nedavno, jednim svečanim povodom, napisao da Akademija, iako je često okružena mrzovoljom, uživa poštovanje u svojoj sredini. Tako je po semu sudeći bilo tokom celokupnog njenog bitisanja. Primera radi, 1936 godine postojalo je čak 36 zadužbina i fondova koji su različiti darodavci poklonili akademiji kao podršku ostvarivanju njene misije. Valja pomenuti i to da je nedavno osnovan Klub dobrotvora i prijatelja SANU, s ciljem da okupi sve one koji podržavaju rad Akademije i žele da pomognu razvoj nauke i umetnosti u Srbiji. U vezi sa pomenutom mrzovoljom često se može čuti kako ona obično potiče od neuspešnih kandidata za članstvo i onih ličnosti iz sveta nauke i umetnosti koje nemaju realnih izgleda da uđu u Akademiju. A svojevremeno je napisano da je do izvesnih napetosti i trenja između dela javnosti i SANU dolazilo usled nedovoljne spremnosti da se prave razlike između istupa pojedinih akademika i zvaničnih stavova akademije koje formulišu njena ovlašćena tela.

 

Kolika je danas odgovornost akademika ili SANU za situaciju u kojoj se društvo nalazi? Da li je samo privid da se vaš glas sve više čuje? A, šta bi danas trebala da bude glavna poruka jednog nezavisnog intelektualca?

Za situaciju u kojoj se neko demokratsko društvo nalazi, kakva god da je ona, najčešće su odgovorni političari koji su izabrani da tim društvom upravljaju. Ukoliko se dobro sećam, poslednji član SANU koji je imao udela u vlasti bio je Dobrica Ćosić. Od tada je proteklo više od dvadeset godina.

Mislim da se glas SANU zaista sve više čuje. Novo rukovodstvo akademije posvećuje veliku pažnju odnosu sa medijima i uopšte odnosima sa javnošću. To je bilo lako uočljivo tokom cele ove godine, godine jubileja, koja je iskorišćena da se na jasan način istakne višestruka uloga koju akademija ima u društvu i da se potvrdi njena spremnost da u okviru svojih kompetencija štiti vitalne nacionalne interese.

Što se tiče poslednjeg dela pitanja, ja sam prekratko u SANU da bih u svojstvu njenog člana slao poruke od suštinskog značaja. Zato ću se ponovo osloniti na autoritet svojih starijih i mnogo uglednijih kolega, u ovom slučaju na reči akademika Dušana Kovačevića. On je nedavno, povodom premijere svog novog pozorišnog komada, poručio sledeće: Svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika. Toliko nas je manje jer odlazimo - napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba. A godine brzo prolaze i za deset godina nestaće grad od petsto hiljada stanovnika i ako se tako nastavi, Srbi će u Srbiji biti nacionalna manjina za sto godina. Jedina nada je ljubav prema bližnjima i zemlji kojoj dugujemo sve što imamo.

 

 

Kako vi kao profesor istorije umetnosti gledate na to što nam je deset godina zatvorena najvažnija institucija, Narodni muzej, ali i Muzej savremene umetnosti? Koliko će nas na kraju kao naciju "koštati" njihovo renoviranje?

To što su dve izuzetno značajne muzejske ustanove u Beogradu - Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti - zatvorene za javnost veoma dugo (prva od leta 2003, a druga od leta 2007) nesumnjivo predstavlja neprocenjivu štetu, bez obzira na to koju od suštinskih uloga muzeja imamo u vidu. Čini se, ipak, da je najveći gubitak pretrpljen na polju kulturne edukacije širokih slojeva našeg društva, pre svega njegovih najmlađih pripadnika, predškolskog i školskog uzrasta. Dobro je poznato da u moderno doba nacionalni muzeji imaju veoma važnu ulogu u celokupnom obrazovnom procesu - oni pomažu mladim naraštajima da bolje razumeju svoju istoriju i kulturno nasleđe, a samim tim i da lakše artikulišu svoj nacionalni i kulturni identitet. Ne treba zanemariti ni štetu koju su pretrpele prestonička i državna ekonomija time što je turistička ponuda Beograda već dugo godina suštinski osiromašena. Muzeji su odavno postali veoma značajan faktor u privlačenju turista. O tome postoje i egzaktni podaci. Prema jednom istraživanju iz 2004. godine, čak 85% stranih posetilaca Velike Britanije navelo je njene muzeje kao glavni razlog zbog koga treba posetiti tu zemlju.

Gubici su najmanji kada se govori o ulozi muzeja u nauci i istraživanju, jer su na tom polju Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti nastavili da vrše svoju delatnost i posle zatvaranja stalnih postavki. Pri tome su mnogi predmeti i dokumentacija iz njihovih fondova bili dostupni svim zainteresovanim istraživačima koji su svoje naučne potrebe valjano obrazložili. Stoga, a i iz drugih razloga, za presporo renoviranje muzeja najmanje krivim muzejske radnike. Smatram da je odgovornost pre svega na onima u čijim rukama su finansije neophodne za obnovu. Međutim, imam određeno razumevanje i za državne funkcionere koji su se od momenta zatvaranja muzeja smenjivali na položajima premijera i ministra kulture u Vladi Republike Srbije. Opšta ekonomska situacija već je dugo nepovoljna skoro u svim krajevima naše planete. U takvim okolnostima obično najlakše strada kultura jer je ona retko među prioritetima. Nedavno je doveden u pitanje opstanak i tako značajne ustanove kao što je Varburgov institut za kulturnu istoriju u Londonu. Muzej Pikasa u Parizu, koji poseduje preko 5000 dela slavnog španskog umetnika bio je zbog renoviranja zatvoren pet godina, od 2009. do 2014, a odlaganje njegovog ponovnog otvaranja bilo je praćeno mnogim skandalima i burama u francuskom javnom mnenju. Čak i najčuveniji svetski muzeji imaju teškoća prilikom svojih obnova. Američko krilo Metropoliten muzeja u Njujorku i krilo Luvra posvećeno primenjenoj umetnosti 18. veka bili su zatvoreni za javnost po deset godina, od 2002-2012, odnosno od 2004. do 2014. Možda je i Narodni muzej mogao biti obnavljan u fazama, odeljenje po odeljenje, ali nisam siguran da je zgrada u kojoj se on nalazi pogodna za takvu vrstu renoviranja, budući da je građena sa drugačijom namenom (za potrebe Uprave fondova). U svakom slučaju, mislim da sada ne vredi mnogo lamentirati za propuštenim. Celishodnije je vršiti pritisak na one koji su najodgovorniji kako bismo dočekali otvaranje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti bar sledeće godine. Nadajmo se da će tada ponovo biti otvorena i izvanredno bogata Galerija fresaka, gotovo jedinstvena institucija te vrste u svetu, osnovana još 1953. Ona je nedavno zatvorena zbog nedostatka prostora prouzrokovanog radovima na obnovi Narodnog muzeja kome galerija pripada.

 

Kako odrastaju generacije koje samo u novinama mogu da vide slike Uroša Predića ili Paje Jovanovića?

O tome sam ponešto rekao u prethodnom odgovoru. Posete muzejima odavno se smatraju odličnim sredstvom za bogaćenje školskih kurikuluma na svim nivoima obrazovanja, od osnovnih škola do univerziteta. Naši trenutno zatvoreni muzeji su još od vremena svog osnivanja imali važnu ulogu u vaspitanju mladih naraštaja istoričara umetnosti i arheologa. Nažalost, već više od decenije smo prinuđeni da tražimo alternativna rešenja. Umesto neposrednog kontakta sa delima, koriste se reprodukcije iz knjiga, fotografije, dijapozitivi, a naročito resursi sa interneta koji su svakim danom sve bogatiji digitalnim snimcima u boji. Pa ipak, iskustvo neposrednog kontakta sa umetničkim delom je nezamenjljivo. Videti "Mona Lizu" u Luvru nije isto što i videti jednu od milion štampanih reprodukcija te slike. Percepcija dela na osnovu izvora druge ruke najčešće je potpuno drugačija od one koja se dobije posmatranjem originala. Pri tome se u obrazovnom procesu možda može nadomestiti to što trenutno studentima nisu dostupna Predićeva ili Jovanovićeva dela iz Narodnog muzeja. Mnogi srodni radovi iz bogatog opusa dvojice velikih slikara akademskog realizma mogu se videti na drugim mestima u našoj zemlji. Veći problem u nastavi predstavljaju jedinstveni spomenici, kao što je Miroslavljevo jevanđelje, iako sada postoji veoma dobro faksimilno izdanje našeg najstarijeg iluminiranog rukopisa pisanog ćirilicom. Nije lako nadoknaditi ni trenutnu nepristupačnost dela stranih majstora iz zbirki Narodnog muzeja, poput slika Tintoreta, Monea, Renoara, Van Goga, Gogena, Matisa, Pikasa, Mondrijana, Kandinskog, Šagala ili Direrovih i Rembratovih crteža, jer mnogi studenti nemaju mogućnosti da posete svetske muzeje koji čuvaju dela pomenutih majstora.

 

Koje je najvažnije delo srpske umetnosti?

Na to pitanje teško je dati objektivan odgovor. Istoričar srednjovekovne umetnosti ima drugačija merila od onih koje ima istoričar umetničkog stvaranja u novijim vremenima. Imajući, ipak, u vidu činjenicu da se u opštim pregledima razvoja evropske i svetske umetnosti iz naše sredine najčešće mogu pronaći dela koja su nastala tokom srednjeg veka, opredeliću se za taj period. Čak i uz takvo hronološko ograničenje, izbor je težak. Prednost dajem Bogorodičinoj crkvi u Studenici, složenom umetničkom poduhvatu s kraja 12. i početka 13. veka, koji je imao presudan uticaj na potonji razvoj srpske srednjovekovne umetnosti. U realizaciji tog poduhvata sudelovali su vrhunski arhitekti, skulptori i slikari, obrazovani na najboljim tradicijama romaničke i vizantijske umetnosti. Uz rame Nemanjinoj zadužbini stoje freske Mileševe i Sopoćana, kao i dečanska crkva Hrista Pantokratora, sa izvanrednom romano-gotskom arhitekturem, oplemenjenom bogatim skultpuralnim ukrasom istog stila, i vrhunskim živopisom vizantijskog porekla.

 

Kako vam izgledaju ovi poslednji incidenti anarhista i desničara na fakultetu na Filozofskom fakultetu? I zašto se takve stvari po pravilu dešavaju kod vas?

Nisam prisustvovao pomenutom incidentu, ali nema nijednog razloga da ne verujem u objašnjenje događaja koje je novinarima pružio kolega Čedomir Antić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu i koautor knjige čija promocija je bila u toku kada je došlo do nereda. Prema njegovim rečima incident su izazvali anarhisti, isti oni koji su u novije vreme organizovali blokadu nastave na našem fakultetu. Anarhista je bilo još od antičkih vremena, a biće ih i ubuduće. Uvek je, međutim, smatrano neprihvatljivim da se oni, kao i ostali politički, filozofski i drugi slični pokreti i udruženja, koriste nasiljem pri izražavanju svojih gledišta. Tako je i danas. To što se mnogi pokreti i udruženja često okupljaju na našem fakultetu ili na platou ispred njega ima jednostavno objašnjenje. S jedne strane, Filozofski fakultet često organizuje različite javne skupove i predavanja čija je tematika privlačna i širokoj publici, a ne samo našim studentima. S druge strane, zgrada fakulteta nalazi se u samom centru grada pa je svaki skup koji se dešava u njoj ili ispred nje lako uočljiv i brzo dospeva u žižu javnog mnenja. Uz dužno poštovanje prema farmaciji i farmaceutima, izražavam ozbiljnu sumnju u to da će bilo koji masovni protest studenata Univerziteta u Beogradu biti održan u dvorištu Farmaceutskog fakulteta, u Ulici Vojvode Stepe 450, daleko od očiju javnosti. Pa i ovaj skup o kome govorite organizovalo je studentska organizacija koja nije nastala na Filozofskom nego na Pravnom fakultetu.

 

Svoje korene na Filozofskom fakultetu imaju i Dveri ili Obraz? Koliko profesori i njihovi pogledi utiču na kreiranje te i takve nacionalističke svesti akademaca?

Mislim da je reč o omašci. Koliko ja znam, "Srpski sabor Dveri" je organizacija proistekla iz časopisa Dveri srpske osnovanog kao glasilo studenata Filološkog fakulteta u Beogradu, dok je pokret "Obraz" proistekao iz izdavačke kuće "Srpski obraz" koju je osnovao Nebojša Krstić iz Niša sa grupom svojih saradnika. Doduše, tom pokretu se 1999. godine priključila grupa studenata s Filozofskog fakulteta, a jedno vreme, od 2001, postojalo je i udruženje studenata "Sveti Justin Filozof" od kojih su mnogi studirali na našem fakultetu, najčešće istoriju. Za to udruženje se u određenim krugovima smatralo da je blisko "Obrazu" po svojim političkim gledištima. Ne verujem, međutim, da je bilo koji nastavnik Filozofskog fakuleta doprineo stvaranju pomenutog udruženja, a još manje da su politički pogledi naših profesora uticali na kreiranje nacionalističke svesti studenata Istina je da su na Filozofskom fakultetu otkako sam ja tu zaposlen (od 1990) radili mnogi nastavnici koji su bili politički aktivni, ali teško da se nekom od njih može pripisati tvrd nacionalistički stav.

 

I u svetu danas imamo pobedu Trampa, Brexit, porast populističkih stranaka širom Evrope? Kako vama danas izgleda ceo evropski proces, kako nove ideologije i budući svet?

Ne razmišljam mnogo o budućnosti. Kako reče Ajnštajn, ona će ionako uskoro doći. Populizam u načelu ne podržavam, izuzev kad je reč o navijanju za Novaka Đokovića. Evropski proces, ako mislite na proces naše integracije u Evropsku uniju, deluje prilično komplikovano, iako bih voleo da cela Evropa jednom bude ujedinjena, bar ekonomski. Posebno je čudno to što se od nas traži da priznamo nezavisno Kosovo, iako ga pet članica same unije ne priznaje. U vezi sa Brexit-om najzabavnije je to što Britanija još uvek postavlja Srbiji uslove za ulazak u društvo koje ona sama napušta. Što se tiče Trampa, mogu reći da sam boravio u Vašingtonu i Njujorku u vreme novembarskih izvora i bio sam zaprepašćen neobjektivnošću američkih medija koji su listom navijali za Hilari Klinton i predviđali njenu ubedljivu pobedu. Oba grada bila su zatrpana Trampovim pogrdnim karikaturama i skulpturama. Stoga je elementarno poštenje nalagalo da navijam za slovenačkog zeta. Na stranu to što mi američka sklonost ka predsedničkim dinastijama (Bušovi, Klintonovi) nije ni razumljiva ni simpatična. Sada me uveseljavaju očajnički i uzaludni pokušaji elite okupljene oko Hilari i CNN da preokrenu ishod elektorskog glasanja. U tom cilju i Putin je proglašen za vrhunskog hakera.

 

Koliki uticaj na vas je imao Dejan Medaković? A, koliko cela grupa takozvanih "Siminovaca" kojima je pripadao? Da li danas Srbiji nedostaju intelektualci tog kalibra? Ali i ideje...

Cenim profesora Medakovića i kao istoričara umetnosti i kao književnika. Nisam, međutim, imao prilike da ga upoznam kao profesora pošto je na lični zahtev otišao u penziju već 1982. godine, upravo onda kada sam se ja upisao na Filozofski fakultet. Kako sam za užu oblast svog istraživačkog rada izabrao srednjovekovnu umetnost nisam bio u prilici ni da se oslanjam na njegov naučni opus jer je on prvenstveno posvećen umetnosti jugoslovenskih naroda novog veka. Od društva koje se okupljalo u Siminoj 9a lično sam poznavao jedino Vojislava J. Đurića. Koliko znam, on je bio jedan od glavnih inicijatora danas već legendarnih druženja u skromnoj sobici koja je upravo njegovim zalaganjem dobijena od tadašnjih vlasti. Reč je o jednom od naših najuglednijih istoričara umetnosti, čija su dela o vizantijskoj i staroj srpskoj prevođena na svetske jezike i koja se još uvek često citiraju u našoj i stranoj literaturi. Nema nikakve sumnje da je profesor Đurić snažno uticao na više generacija srpskih istoričara srednjovekovne umetnosti. Razumljivo je stoga što smatram da našoj struci i društvu u celini nedostaju intelektualci njegovog kalibra. Ali, istovremeno sam pristalica gledišta da svako vreme donosi vredne ljudi i vredne ideje pa je tako i sa današnjom Srbijom, bez obzira na to o kojoj je delatnosti reč.

 

 

Ukupno komentara: 7


Sva polja su obavezna.



Драгиша
28.12.2016 - 19:33
Господин је Академик !
\"ЕДУКАЦИЈЕ\" Рече да је Академик а скрнави српски језик ! На српском се то лепо каже ВАСПИТАЊЕ ! Да ли је он стварно Академик или се то у Србији све може и све сме па чак и да се тако бахато гази српски језик ? Сирота Србијо...
Rajko
04.01.2017 - 11:14
Ни академик није српска реч
Од када се то, Драгиша, реч академик пише великим словом? И где је то проф. Марковић рекао да је академик? Уосталом, и Ви као језички чистунац газите српски језик. Ни академик није изворна српска реч. А проф. Марковић користи обе речи, и васпитање и едукацију. Едукација је српска реч латинског порекла, као што су чарапе српска реч турског порекла. Баш ме занима како део ви зовете тај део одеће који се навлачи на ноге.
Мирослав Б Младеновић Мирац
06.01.2017 - 10:45
"Едукација"-ВАСПИТАЊЕ
Едукација едукатора је едукатор. Математичким симболима то овако изгледа:\" --(-)=+ . Дакле, \"минус\" и \"минус\" дају \"плус\". Односно за оне који су некада учили педагошки појам ВАСПИТАЊЕ(уместо \"Едукација\")- \"васпитање и васпитање\" даје васпитног РОБА!
Rajko
07.01.2017 - 05:23
едукација
Едукација је и образовање. Можда се у српском језику најчешће користи са тим значењем.
Мирослав Б Младеновић Мирац
08.01.2017 - 00:35
"Едукација"-ОБРАЗОВАЊЕ или ВАСПИТАЊЕ
НАПОМЕНА: Овде се реч ЕДУКАЦИЈА користи као педагошки појам на значење двеју педагошких речи:\"ОБРАЗОВАЊЕ или ВАСПИТАЊЕ\". Мени као пензионисаном математичару-педагогу није јасно зашто ЋУТЕ многи ПЕДАГОЗИ са тутулама доктора наука, без титула и чак академика и јавно се не огласе од даљег срозавања-урушавања нашег школског система у Србији. Свако ко је носио дневник у школи и полагао педагогију и методику сопственог наставног предмета у предметној настави, добро зна да су педагошки појмови:ОБРАЗОВАЊЕ и ВАСПИТАЊЕ два различита појма са одређеним функцијама који чине јединственост у погледу ПЕДАГОШКЕ НАУКЕ. Неможе се неко \"називати\" едукатором-\"Образоватитељем\"(НОВОГОВОР новоговрника-лупетање), када се добро зна да у педагошкој професији и уопште у професијама школског система постоји један заједничка назив: ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ:васпитач, ућитељ, наставник, професор, доктор науке (са одређеним посебним звањима:математичар. хемичар, педагог, психолог, андрагог, дефектолог...).
Мирослав Б Младеновић Мирац
08.01.2017 - 00:35
"Едукатори"-ОБРАЗОВАТИТЕЉИ
На једном нишком порталу сам прочитао о тобожњим \"наградама\" о \"едукаторима\", код којих сем неких \"квалификација\" о ткз ОГЛЕДНИМ ЧАСОВИМА-\"едукације\"; као компентетнтан на пољу СТАВАРАЛАШТВА система образовања и васппитања у Србији(својим непосредним иноватореским радом у настави математике све до пензије-оставивши свој траг у написанм педагошко-методско математичких кнјига и безброј чланака из општег дела образовања на свим нивоима у Србији)-запањио сам се тој ПОВРШНОСТИ како \"едукаторима-едукацији\", тако и самог ПОЈМА из педагогије ЕДУКАТОРИ(\"образоватитељи\"). Шта ће све у \"препсивачком\" делу ТКЗ РЕФОРМАТОРА туђих КОВАНИЦА и ПРОГРАМА да се узме од стране некомепнтентих људи -чиновиника из министасртва просвете; ради распродаје нашег истинског система образовања и васпитања у Србији који је надграђиван још из почетка стварања патријахално-васпитно породичног-хришћанског морала, па чак и дела из времена социјалистичких вредности у погледу васпитања и образовања у формирању здравих личности ученика у школи. дакле, \"Едукатори\"-ОБРАЗОВАТИТЕЉИ ће само надајмо се бити само 2преписивачко-ресавачки\" модни тренд УДВАРАШТВУ због ЕВРИЋА или освајања или чување голе вчласти, како би се желело да се створи један прототип МОДЕРНО\_ВАСПИТНОГ РОБА у робовласничком друштву. неко ко је о у настави се бавио иновацијама и истинским педагошким радом на часу математике, згрожавам се како су многи у друштву и у образовању ПРОДАЛИ ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ.
Gradjanin
10.02.2017 - 13:43
Edukacija za sve
Propusti u edukacije najmladjih jesi glavni problem. Ali one su posledica vie faktora. Ovo društvo nema usvojee moralne standarde i norme. Ako ste bihevijoristički orijentisani, a mladi velikom većinom jesu (ne slušaj šta pričaju, gledaj sta rade), a i stariji u značajnom broju, tada shvatata da su \"glavni\" neki čudni likovi, poput, Kristijana i ne znam ti koga sve. Da nije problem klati i ubijati ako je žrtva druge nacionalnosti, možes postati i heroj. Da brže i isplativije da kupiš diplom nego da drljaš stolicu. Da se društvo ne deli na poštene i lopove nego na uspešne i neuspešne. Da se za kriminal odgovara samo ako si zgrešio nešto vlasti, a vlast je bezgrešna. Da nemamoralne ogvornosti, samo krivične pre \"našim sudom\" . Da su dostojanstveni i pošteni ljudi \"problematični\", i socijalno neinteligentni. I da ne nabtrajam dalje. To je ono što vide i uče naša deca. Znači problem je u društvu. I deca mogu da se prilagode ili ako im je sve to mrsko, mogu da emigriraju. I niko ih neće pitati zašto odaze i koliko ih je otišlo. Jer odgovori ne bi bili po volji onih koji pitaju ili se pitaju.

Sva izdanja

Vučić: Đilas će pre da dobije Nobelovu nagradu, nego mene da pobedi

22. 6. 2017

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prvom velikom intervjuu za neki štampani medij za Nedeljnik je govorio o mandatarki i pravcu nove vlade Srbije, o problemima u SNS-u, o nasledniku u stranci, o ... »