Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Ivan Jevtić: Ne može folklor da vodi zemlju

Kulturna politika nije dobra. Malom detetu je jasno da je politika glavni uzrok propadanja kulture u zemlji. Ako politika ne stavlja kulturu na prvo mesto, nego je zapravo uopšte ne pominje, normalno da se sve urušava, uključujući i muziku. Ako imate te silne rijaliti šoue, samo dok daljinskim prelazite te kanale i vidite ona lica na tren, pa to je strašno. Kako je moguće da vlast dozvoljava da ti rijalitiji idu svaki dan? Pa šta radi onaj REM? Da li to sve nekome koristi, pita se u intervjuu za Nedeljnik kompozitor i akademik Ivan Jevtić
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 05/10/2017

Akademik Ivan Jevtić: Ne može folklor da vodi zemlju

Foto Igor Pavicevic

U poznatom američkom časopisu za muziku Fanfare od juna meseca ove godine pojavila se recenzija novog kompakt-diska sa delima za trubu: "Erik Obije svira dela Dmitrija Šostakoviča i Ivana Jevtića."

"Ovo izdanje nas je ubedilo u to da je Ivan Jevtić kompozitor čija dela i te kako vredi slušati. Njegova muzika i izvođenje Erika Obijea mogli bi nas pak navesti da postanemo ljubitelji trube."

Taj ugledni muzički magazin konstatuje još da se ispostavilo da je izvođenje Šostakoviča dobrodošao bonus, što samo još više govori o značaju opusa sagovornika Nedeljnika, Ivana Jevtića, proslavljenog kompozitora i akademika. Doduše, kako sam kaže, verovatno ga više cene u svetu nego u Srbiji, a muzika mu pomaže utoliko što mu daje prilike za bekstvo od surove stvarnosti.

"Na moj život bi se mogla primeniti poslovica: preko preče, naokolo bliže, jer sam preko Pariza postao akademik", smatra Jevtić.

 

Kao da ste puni gorčine zbog statusa akademika u Srbiji?

SANU je institucija gde sede najveći poslenici kulture i nauke, ali koji se malo slušaju u ovoj zemlji. Ako su ti akademici zaista najumnije glave, onda te ljude treba malo više ceniti, poštovati i pitati za neki savet. Nažalost, u našem društvu to nije slučaj.

 

Kojim "notama" ste trenutno zaokupljeni?

Upravo sam se vratio iz Vranja gde sam imao celovečernji autorski koncert na Piano Summer festivalu. Bio sam u mestu koje je u okruženju Vladičinog Hana, Leskovca, Bojnika. U kolevci trubača, odakle se regrutuju svi ti narodni, folklorni muzičari trubači. Ja sam se 2006. možda ogrešio kada sam ocenio da u Guči tražimo brend tamo gde ga nema. Prošlo je 11 godina i bogami postala je brend, ali... Da li će, međutim, festivali folklora i narodnog veselja voditi zemlju? Ne može folklor da vodi zemlju. Zemlju vode stvaraoci.

 

Na šta konkretno mislite?

Uzmite na primer Rusiju. Ogromna zemlja, toliko folklora, njihove balalajke, harmonike, trista čuda, međutim, da nije bilo Čajkovskog, Musorgskog, Borodina, Prokofjeva, Šostakoviča, šta bi se zaista znalo o muzičkom životu Rusije? Oni su taj folklor koncipirali i stavili u svoje delo, te tako ta velika zemlja nije ostala zemlja balalajki. Oni su stvorili lik zemlje. Nema ništa bez ozbiljnog kompozitora. On predstavlja zemlju. Kad u muzičkom svetu kažete Mađarska, odmah pomislite - Bela Bartok. Kad kažete Rusija - setite se Čajkovskog, Borodina, Musorgskog. Kad kažete Francuska, mislite na Debisija, Ravela...

Šta mislite, šta bi bilo od Rusije da nije bilo Čajkovskog, Borodina...? Balalajka. Ma nemojte. Znači, ništa ne bi bilo. Sav taj folklor bi ostao u domenu naroda, narodnog veselja, sviranja. A gde je misao? Muzika nije "drn, drn, drn". Muzika je filozofija. Kroz muziku se mnogo toga govori. Što bi Betoven rekao: "Kad bi znali kakve note pišem, davno bi me obesili."

 

Hoćete da kažete da je Srbija zemlja folklora?

Malo-pomalo postajemo zemlja folklora, odnosno balkanski cirkus. Kada jednog dana uđemo u Evropsku uniju, bićemo četvrti ili peti prsten te Evrope. Srbi će biti ljudi zaduženi za zabavu Evrope, ako to već nismo i danas? Muzika izvire iz naroda, ali bi trebalo da ima ljude stvaraoce koji će kroz svoj lični jezik i ličnost ostvariti misao, ideju jedne zemlje, podneblja i čitavog naroda!

Preko puta Akademije imate Muzikološki institut SANU gde posle 70 ili 80 godina još uvek nemate ni monografije Stefana Hristića, Petra Konjovića, Vasilija Mokranjca. To su sve veliki srpski kompozitori i ne postoji samo Stevan Mokranjac. A oni tek sad pišu o Stevanu Mokranjcu, posle 100 godina? Čekajte, ako tako nastavimo, nikada nećemo da stignemo do današnjih kompozitora. Hvala Bogu da sam živeo u Francuskoj, te u svetu znaju za mene. Doktor muzikologije iz Francuske, gospođa Silvi Nisefor me nije lično poznavala, već me je upoznala preko moje muzike i napisala monografiju Ivan Jevtić - kompozitor na putevima slobode. Da se to nije desilo u Francuskoj, ne znam da li bi se ikada ovde ostvarilo.

U šali mi je jedna gospođa muzikolog pre izvesnog vremena rekla: "Ivane, vi znate da je u Srbiji običaj da kada kompozitor umre, da mu se tek onda piše monografija." Odgovorio sam joj: "Onda mi samo recite dan kada treba da umrem, da vam se najavim na vreme." Shvatate svu tu ironiju.

 

Kao da ste ljuti na svoju zemlju? Ili na taj odnos prema ljudima koji su nešto postigli u svetu?

Od kada sam stasao, osećam negativnu selekciju koja me tuče po leđima. Ministarstva, ambasade, kulturni atašei u zemljama u kojima sam živeo vrlo se malo zanimaju za stvaraoca, vrlo je malo pomoći! Ali vratimo se u prošlost i uzmimo primer Miloša Obrenovića koji je bio nepismen, ali veoma pametan čovek. On je mislio nacionalno... Kada je 1834. godine ovde došao neki nemački baron da vidi kako izgleda Srbija, knez Miloš mu je dao najobrazovanijeg čoveka tog vremena, Dimitrija Davidovića, da ga vodi po Srbiji. Dakle, knez Miloš nije krio najprosvećenijeg Srbina tog doba od Evrope, nego ga je pokazao toj istoj Evropi. Srbija ima mnogo toga da pokaže, no ljudi od vrednosti nikako da izađu na videlo.

Uzmimo Kulturni centar u Parizu. To je naš jedini centar u svetu u kome se predstavlja kultura, slikarstvo, muzika... I šta se dešava? Pa dešava se da su direktorsko mesto uvek uzurpirali neki ljudi iz partije, politike. U poslednje tri decenije nikada nije bio neko ko zna šta se dešava u kulturi, ko poznaje umetnost. Ne, takav nikada nije mogao da dođe na to mesto. Svojevremeno je bio pesnik Božidar Šujica direktor tog centra, blizak Miri Marković, a nije znao ni reč francuskog. I sedeo je tamo četiri godine. Posle gospodina Šujice nisam ni odlazio u taj centar, jer nemam šta da tražim sa ljudima koji znaju malo ili ne znaju ništa o kulturi i umetnosti. Poslednji koji je ozbiljno vodio taj centar bio je g. Petar Živadinović, danas poznati izdavač kuće ''Paideia'', ali je 1989. verovatno politički povučen.

 

Dotiče li vas politika u još nekom segmentu?

Ne bih iznosio istinu o našem političkom životu, osim da ljudi od kvaliteta i integriteta moraju da imaju bolja mesta u ovom društvu. Dok se to ne desi - kao nacija ćemo tapkati u mraku. Ne dajemo ljudima od znanja, kao što su uostalom akademici, da nešto urade za ovu zemlju, nego ih stalno stavljamo u stranu.

 

Možda se intelektualci poput vas sami kriju od javnosti?

Ne kriju se. Sve se zna. Živim i u Beogradu i u Parizu. Govorim pet jezika: francuski, portugalski, nemački, engleski, ruski. Znam sve u Parizu, imam tri poznata izdavača, ali ja ne mogu da dođem na direktorsko mesto, jer to određuje politika - ko će, gde će i kako će!

 

A koji su to putevi slobode za vas, o čemu svedoči ta monografija o vama?

To znači apsolutno otvoren prostor, da ja kao umetnik mogu da radim šta hoću, da me niko ne kontroliše, da me niko ne opstruira, ali isto tako da mi niko i ne pomaže... Živeo sam deset godina na mansardi u Parizu i tamo sam u šest kvadrata napisao svoja najznačajnija dela. Ali ja sam se na toj mansardi osećao kao car. Ono što je najvažnije za stvaraoca jeste sloboda i proviđenje, samo proviđenje...

Kada sam ulazio u SANU, niko mi nije pomagao ili "gurao". Čekao sam 12 godina na prijem u redove Akademije, i to za člana ''van radnog sastava''. A onda je došlo čekanje za dopisnog, pa za redovnog člana... I kad se sve sabere, trebalo mi je 18 (!) godina da postanem redovni član SANU. A onda sam u pristupnoj besedi - koju sam počeo pričom o životu Dragoslava Mihailovića, jer je on bio golootočanin, kao moj otac - rekao sve što mi leži na srcu, a na srcu mi je ležao Tito, koga nisam mogao da podnesem, kao ni Jugoslaviju, bratstvo-jedinstvo, i to sam ''raspalio iz svih oruđa''...

Sve te zemlje iz SFRJ su otišle svojim putevima, a jedino je Srbija ostala večno da tapka u jugonostalgiji. No, o svemu tome može da govori samo čovek koji nema putera na glavi.

 

Jeste li bar optimista da će se promeniti ta praksa? I kada će Srbiji biti bolje?

Onog trenutka kada Srbin Srbinu stegne ruku i kaže: "Bravo, brate, uradio si pravu stvar", tada se zemlja menja iz osnova i tek tada možemo da idemo napred, u EU. Pa ja od moje familije (sa očeve i majčine strane) nikada nisam imao podršku. Uvek ljubomora. Srbi su čudo. Pogledajte srpsku istoriju. Ne znam šta bi bilo od nas da nije bilo velikih Srba koji se pojavljuju s vremena na vreme. Tesla ili Milanković, ili Crnjanski drže krov ove zemlje. A temelj nam drže uglavnom osrednji, ili gori od njih, i ako se ovako nastavi, ubrzo nestajemo!

 

A kako promeniti taj odnos države prema kulturi?

Kulturna politika nije dobra. Malom detetu je jasno da je politika glavni uzrok propadanja kulture u zemlji. Ako politika ne stavlja kulturu na prvo mesto, nego je zapravo uopšte ne pominje, normalno da se sve urušava, uključujući i muziku. Ako imate te silne rijaliti šoue, samo dok daljinskim prelazite te kanale i vidite ona lica na tren, pa to je strašno. Kako je moguće da vlast dozvoljava da ti rijalitiji idu svaki dan? Pa šta radi onaj REM? Da li to sve nekome koristi?

Ako mlad čovek gleda samo dva-tri sata dnevno te rijalitije, njegov nivo svesti o kulturi će veoma da padne. Ne smem ni da pomislim šta će sutra biti od ove zemlje kada je budu vodili klinci koji danas odrastaju uz rijaliti šou. Plašim se za Srbiju.

 

Šta da radimo do tada?

Apelujem na ovu zemlju da pomogne te mlade muzičke talente. Nisu valjda samo sportisti važni za ovu zemlju. Svaka čast na njihovim uspesima, ali postoji li svest kod ove vlasti da u ovoj zemlji postoje kultura i umetnost? Ima jedna devojčica Nađa Dornik, koja je najbolji pijanista a u isto vreme i najbolji harfista! Ko je za Nađu čuo u ovoj zemlji? Sada ide u Pariz, i savetovao sam joj da možda tamo i ostane. I ne samo ona: koliko još imamo talentovane dece koju u ovoj državi malo ko vidi?

Naš veliki pijanista Vladimir Milošević, poreklom iz Leskovca, dolazio je 1999. u Beograd i pod bombama, da bi svirao koncert s Filharmonijom. Od tada pa do dana današnjeg, on više nikada nije mogao da svira sa Filharmonijom. A dovode ljude koji su neretko ispod njegovog nivoa. I ne samo on nego i drugi naši interpreti. I to je katastrofalna situacija. Ja od 2002, dakle 15 godina nisam ušao u Beogradsku filharmoniju sa nekim mojim delom! Izvodim se po svetu, ali ne mogu u Beogradskoj filharmoniji?!

Sveti primer je jedino maestro Bojan Suđić i Simfonijski orkestar RTS. To su divni i ljudi i muzičari! Maestro Suđić redovno izvodi naše, srpske kompozitore i poziva kao soliste naše interprete. Redak primer, gde je za svaku pohvalu ovakav odnos prema nacionalnoj kulturi.

 

Možda vas Tasovac pozove posle ovog intervjua?

Aha, aha.

 

Delite li stavove onih koji smatraju da ozbiljna muzika nije izgubila bitku sve dok je Kolarac pun?

Bitka nije izgubljena, nema predaje. Najveći problem je što mladi više ne dolaze na ozbiljne koncerte. Uglavnom dolaze sredovečni i stariji ljudi. Ono što me još brine jeste da sam od profesora u muzičkim školama čuo da deca koja tu uče Baha, Mocarta, Betovena, kada odu kući, slušaju Cecu.

Stalno se priča o toj Beogradskoj filharmoniji, o dolascima Zubina Mehte, ali svi bi trebalo da znaju da je Mehta star i da više ne diriguje kao što je dirigovao, ali to gospodin Tasovac vešto koristi u medijske svrhe. Da bi se muzika odvijala - stvaralaštvo i izvođaštvo mora stalno da se podmlađuje. Bio sam na proslavi povodom 80 godina od stvaranja Muzičke akademije, koja svih tih 80 godina nema zgradu. Gde su ti silni dekani koji su stalno govorili da njihovi studenti vežbaju po klozetima? Da li je neko do sada prstom mrdnuo da se sagradi jedno adekvatno zdanje gde bi, na polzu nacije, stasavale nove generacije muzičara, toliko potrebnih ovoj zemlji?!

Dokle to može da traje? Kako ćete popuniti redove u Filharmoniji, po kamernim orkestrima, školama? I kad to pogledate s jedne strane, a sa druge folklor, možemo vrlo lako da nestanemo sa lica zemlje kao ljudi od muzičkog obrazovanja i kulture. Uostalom, kome muzika i treba?! Da li je važno ovo što priča Jevtić?! Pa nije važno, naravno, kada naciju ceo život obrazuješ u smislu da kultura i umetnost nisu važni.

 

Koji je za vas bio najveći kompozitor?

Najveći je bio Betoven i od njega sam mnogo naučio. To je čovek koji se ceo život borio. Sa 30 je ogluveo, a živeo je 57 godina. Praktično je 27 godina stvarao gluv. Bio je genije. Jedan moj prijatelj je lepo rekao: "Mocart je izvor, a Betoven je čovek." Mocartu su note samo curile sa neba, on je samo pisao i pisao. U Mocartu ne vidite borbu sa životom, sa okolinom, sa samim sobom, a kod Betovena se sve to vidi. I još nešto - vide se lirski, romantični detalji umetnosti, nešto što prelazi granicu čula. I interpreti koji sviraju Betovena zaista zaslužuju veliku pažnju! Zahvalan sam i Beli Bartoku, ili Dmitriju Šostakoviču, koga obožavam, koji su na mene ostavili dubok pečat i vodili me u mom stvaralaštvu. Ne mogu da ne pomenem velikog Ravela, Debisija, Mesijana. Oni su me zaodenuli francuskim šarmom!

 

Šta vi najčešće slušate?

Brazilsku muziku. Miltona Nasimenta, Mariju Betanju... To je apsolutna sloboda, velika prostranstva, velike reke i divni, topli i osećajni ljudi.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.