Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

40 GODINA PANKA Milica Tomić: Pank nam danas nedostaje

Kod nas je pank bio stvar neke više srednje klase ako se tako uopšte može nazvati sloj društva u tadašnjoj besklasnoj Jugoslaviji i da se gledajući karijere bivših pankera Srđana Dragojevića, Uroša Đurića, Srđana Todorovića, Vladimira Arsenijevića... može zaključiti da su oni krajnje logično iz jednog art žanra završili u drugom. Ali onda padaju na pamet i bivši pankeri koji su se odmetnuli u druge stvari poput drastičnog primera Milorada Ulemeka Legije. Zato se u ovoj Nedeljnikovoj posveti jubileju pank pokreta želela prikazati raznovrsnost ličnosti koji su krenuli od panka i stigli do politike, biznisa, doktorata, kućepazitelja u Londonu. Pratite na Nedeljniku feljton o pankerima
Datum: 26/08/2016

40 GODINA PANKA Milica Tomić: Pank nam danas nedostaje

Foto: Igor Pavicevic

 

Milica Tomić, umetnica, čelnik Institua za modernu umetnost Instituta u Gracu
Šta je za tebe pank?
Pank je stav napravljen od besa. Pank je drugo ime za bes, brzinu, buku, otpor, provokaciju i totalnu ne-korektnost. Pank je upravo ono što nam danas nedostaje! Pank je stav koji se proteže kroz ceo 20 vek, daleko izvan 70ih kada je zapravo rođen.
Tada krajem sedamdesetih nekoliko bendova se okupilo oko fanzina, oko nekoliko trendy radnji i koncertnih dvorana u Londonu i Njujorku. Ali ti bendovi su bili toliko ljuti i glasni u načinu kako su se protivili konvencijama tadašnje muzičke industrije, u načinu kako su prezreli i modu i društveno-politički okvire koji su im bili nametnuti. Tako da se te 1976. i 1978. godine pank čuo kao snažna ekplozija izvan granica gradova u kojima je nastao. A ono što je za mene bilo najlepše pored brzine i buke, bio je nedostatak virtuoznosti što je ostao osnovni i najdrskiji lajtmotiv panka.
Za mene je to bila reakcija na kraj hipijevskog sna moje majke i njenih prijatelja, reakcija na povratak konzervativizma, malograđanštine, naftne krize i nedostatak budućnosti koji je postao jasan kod nas u Jugi tek deset godina kasnije. "Nema budućnosti" bio je jedan od slogana koji je pank prisvojio od pokreta koji su mu predhodili - situacionizma i dadaizma. Ali, za razliku od njih, pank je nastao u vreme masovne kulture, pa se zato i proširio izvan anglosaksonskog sveta i izvan granica muzike.
Šta te je privuklo ovoj muzici i pokretu kao mladu?
Prvo što sam čula bili su Pankrti i singl "Lepi In Prazni" iz 1978, pa Pekinška patka 1978 na Boom festivalu u Novom Sadu. Po prvi put sam umesto cmizdravog sentimentalizma sa scene čula nešto istinito!
Moja generacija je ta koja je odmah čula za Clash, Stranglerse i Sex Pistolse, ali kratko je trajalo i završilo se pre kao modni ekskurs. Pank je za nas kratko trajao, tu je već krenuo novi talas, a ja nekako pravim jasnu razliku kad je u pitanju pank.
Međutim, 1979. sam otkrila da se pojavila nova generacija pankera, klinaca, nesto mlađih od mene koji su se okupljali kod Bezistana. Provela sam sa njima jednu zimu i bilo je jasno da se rađa nešto novo i da pank kod nas nije samo kopiranje zapadnih trendova, gde deca bogatih i privilegovanih dovlače garderobu i ploče iz Londona, već da ova generacija ima probleme i ume da pokušava da ih artikuliše.

 

 

Kako je tebi pank pomogao da se kasnije identifikuješ ili je to za tebe bio samo mladalački bunt?

Ha, nevolja je sa mnom inače, što se teško identifikujem, sa bilo čime ... Možda pre sa anarho-pankom.

 

U čemu si danas i oko kojih stvari si i danas ostao panker? Da li je i ono sto radiš u umetnosti pank? Kao tvoja šetnja gradom sa mitraljezom u jednoj ruci i kesom u drugoj?
Glavni panker u tom radu je Oskar Davičo, po čijem stihu se i zove cela stvar: 'Jednoga dana umesto noći bljesnuće rafal umesto mitraljeza, kad drukče svetlost ne može doći"
Ova dvomesečna šetnja posvećena je ASI-ju (Anarho-sindikalisti Beograd). Njeni članovi su uhapšeni baš u toku ove moje šetnje. Smatram da je njihovo hapšenje bio direktan pokušaj, tada 2009 godine, da se uvođenjem regulacija unutar zakona o anti-terorizmu redukuje prostor političkih i građanskih sloboda i pokušaj da se uvede zakonom mogućnost kriminalizacije građanskih sloboda, kao i kriminalizacije politike. I pre svega pravo na konzumaciju javnog prostora i naravno, po meni ključno pitanje: Da li nasilje moze biti konstruktivno?
Ova cela akcija "Jednoga dana..." koja je u Beogradu trajala dva meseca nije krenula kao deo neke izložbe, ili većeg projekta, niti je bila pod pokroviteljstvom neke institucije. Dozvolu od policije takođe nisam imala...

 

≤ Prethodno Goran Pecić: I dalje mislim svojom glavom

 

≥ Sledeće - Slobodan "Loka" Nešović: Vreme je za pank

 

Ceo feljton ovde

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.