Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

NBA

NBA

Porzingis, Andetokumbo, Vejd...: Da li je američki san u NBA zaista moguć?

Gledana i imitirana širom sveta, liga je veličala američki san meritokratije. „Iako dolazite ko zna odakle, ovde će vas procenjivati prema vašim delima, a ne prema uverenjima ili izgledu“
PIŠE ŽILIJEN BRIGO, LMD
Datum: 15/11/2017

Porzingis, Andetokumbo, Vejd...: Da li je američki san u NBA zaista moguć?

Foto Profimedia

Sedeći na krevetu uredne sobe, obojeni dečak pilji u zastavu svog omiljenog tima Njujork Niksi. Nosi dres Kristapsa Porzingisa, letonskog igrača koji je draftovan 2015. za 6,5 miliona dolara godišnje i koji pozajmljuje glas reklami za Nacionalnu košarkašku asocijaciju (National Basketball Association, NBA): „To je oduvek bio moj san, od kada sam bio klinac. Uzeo sam loptu u ruke i više nikad joj nisam okrenuo leđa. Na kraju krajeva, ako naporno radiš, sve postaje moguće, čak i za igrača koji potiče iz malog letonskog grada."

Amerika obožava podsticajne društvene priče. A košarka ih favorizuje. Janis Andetokumbo, nigerijski ulični prodavac bez dokumenata u Grčkoj, koji je naučio da igra 2007, deset godina kasnije postaje jedan od najboljih igrača lige. Jedan od najnižih sportista - Ajzeja Tomas - sa samo 1,75 metara postao je kandidat za titulu najboljeg igrača 2017. Dete maloletne majke smešteno u hraniteljsku porodicu - Lebron Džejms - vraća se u državu rođenja i daje gradu Klivlendu prvu sportsku titulu u pedeset godina (uzimajući u obzir sve sportove)...

Dobro došli u profesionalnu košarkašku ligu gde ukupna vrednost timova ili „franšiza" (36,3 milijarde evra) premašuje bruto domaći proizvod (BDP) Malija, Senegala i Burkine Faso zajedno. Zahvaljujući strategiji koju je osmislio Dejvid Štern (prvi čovek asocijacije od 1984. do 2014), usredsređenoj na pravljenje zvezda od igrača i na iznošenje na videlo njihovih društvenih putanja, novac je počeo da teče: godišnji prihod NBA franšiza prešao je od 150 miliona evra početkom osamdesetih na 5,5 milijardi u 2016. Novi ugovori televizijskog emitovanja, glavni izvor te lavine zelenih novčanica, dosegli su zapanjujući iznos od 24 milijarde dolara za devet sezona.

Gledana i imitirana širom sveta, liga je veličala američki san meritokratije. „Iako dolazite ko zna odakle, ovde će vas procenjivati prema vašim delima, a ne prema uverenjima ili izgledu", bombardovala je porukama reklama dobavljača opreme Nike, brenda koji za 110 milijardi dolara tržišne kapitalizacije mnogo duguje narandžastoj lopti. Ali da li je detetu iz siromašne četvrti zaista moguće da dođe do NBA?

 

U novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 16. novembra čitajte veliko istraživanje o Srbima u NBA ligi - ceo put od prvih koraka Pita Maravića uz stihove jedne srpske pesme, pa do Jokića, Bogdanovića i Teodosića - a sledeće nedelje svaki čitalac Nedeljnika na poklon dobija zvanični Panini album NBA.

Više o tome OVDE

DIGITALNO IZDANJE NEDELJNIKA DOSTUPNO NA NOVINARNICA.NET

 

Stanovništvo koje je tokom stoleća najmanje poraslo

 

S druge strane zatamnjenog stakla sale za trening Čikago Bulsa, tog martovskog dana 2017, Džimi Batler, Dvejn Vejd i Bobi Portis pumpaju mišiće. Teretanom odjekuju besne rime repera Ti Grizlija. Dok novopridošlica Kameron Pejn vežba u polju za trojke (više od sedam metara), pitamo da li možemo da razgovaramo sa Vejdom, zvezdom Bulsa, igračem koji je rođen u siromašnoj četvrti južnog Čikaga i koji se vratio kući kao heroj. „Nemoguće", odgovara nam Kristen Dil zadužen za odnose sa javnošću. Onda pitamo za Batlera, koji takođe dolazi iz deprivilegovanog položaja. „On je već odgovarao novinarima u decembru na međunarodnom panelu. Poslaćemo vam Wordov dokument!" Ni Francuz Žofre Lovernj nije dostupan.

Ima već nekoliko godina kako je istraživanje Međunarodne revije za sociologiju sporta zaključilo kako 66% crnih i 93% belih igrača dolazi iz privilegovanih pozicija. (1) Još jedno istraživanje iz 2013. potvrdilo je taj zaključak. „Statistički podaci", piše Set Stefen-Davidovič „ukazuju na to da socioekonomski kontekst iz kojeg budući igrači dolaze mnogo više određuje nego žeđ da socijalnim revanšom. (...) Crni igrači u NBA imaju 30% manju verovatnoću da ih je rodila samohrana ili maloletna majka nego ostali Afroamerikanci." (2)

Istraživač navodi nekognitivne sposobnosti čiji razvoj zavisi od socioekonomskog konteksta u kojem su igrači odrasli: istrajnost, autoregulacija, samopouzdanje, ali i visina, spretnost, fizička snaga ili refleksi. „Ishrana siromašne dece savremene Amerike je dosta ispod minimalnog nivoa, što neminovno utiče na njihov rast. Imaju veću stopu smrtnosti odojčadi i manju težinu na rođenju. Nedavne studije pokazuju da siromaštvo savremene Amerike utiče i na visinu stanovnika", kaže statističar.

Istraživanje koje se 2016. pojavilo u naučnoj onlajn reviji eLife potvrdilo je da Amerikanci sve više dobijaju u širini nego u visini: u periodu od sto godina prosečni Amerikanac survao se sa 3. na 37. mesto najviših stanovnika planete (1,70 metara u 1914, a 1,73 metra u 2016). Stanovnici SAD su čak, prema toj studiji, najmanje porasli tokom stoleća, usled porasta nejednakosti i degradacije ishrane. (3) Iako je sve više „malih" igrača koji briljiraju na parketima, posebno zbog sve većeg značaja bacanja trojke u savremenoj igri, vrhovni kriterijum košarke i dalje ostaje visina. „Svaki dodatni inč ekvivalent je 2,54 cm duplira mogućnost integracije u NBA."

U Indijanapolisu se igrači NBA ekipe, klub Indijana Pejsersi, nazivaju, kao i ostali stanovnici te države, Huzerima (Hoosiers). (4) Popularan film istoimenog naziva, koji je režirao Dejvid Enspag, priča o epskoj pobedi srednjoškolskog tima iz Indijane na državnom šampionatu, pobedi malog belog Davida protiv velikog crnog Golijata. Na stadionu Pejsersa se treba laktati ne bi li se postavilo pitanje najskupljem igraču franšize, sjajnom krilu Polu Džordžu. „Poštanski broj? Kakav poštanski broj? Nema potrebe za poštanskim brojem da bi se igrao basket." Namešta se uz nervozni osmeh pored zida sa reklamom da bi otkrio logo penzijskog fonda Teachers Credit Union, blizak vrednostima Pejsersa: tačnost, lojalnost, poverenje, poštovanje, saradnja. „Prepreke? Ne, za mene nije bilo prepreka." Malo dalje od grupe, Kevin Serafen, centar francuske ekipe, ne gleda na pitanje s visine, uprkos svojim 2,08 metara i odgovara: „Otac mi je bio vozač, a majka upraviteljica prodaje. Nikada nisam bio siromašan ni u bedi, ali nisam bio ni bogat. Društveno poreklo nema nikakve veze sa ovime. Samo treba igrati jako i šutirati u dupe saigrače na treningu. To je sve."

Rođen u Gvajani, Serafen je deo francuskog kontingenta, drugog po veličini - posle Kanađana - među stranim igračima u NBA (od 450 igrača, 113 su bili stranci 2016). Većina od njegovih deset sunarodnika, poput Tonija Parkera, Nikole Batuma ili Rudija Gobera, deca su vrhunskih sportista. U 2016. je procenjeno da je jedan od dva NBA igrača imao barem jednog roditelja profesionalnog sportistu (5) (a jedan od pet u američkom fudbalu). Ovaj ključni podatak nam omogućava da razumemo izvor „velike genetske lutrije", prema izrazu Džordža Edija - televizijskog glasa američke košarke u Francuskoj već trideset godina.

Za milione mladih Amerikanaca koji sanjaju o društvenom uzdizanju uz pomoć košarke i koji nisu rođeni u toj sportskoj aristokratiji, nije dovoljno da „naporno rade". Poseta siromašnim četvrtima Čikaga pokazuje i živost i beskorisnost tog sna Severne Amerike.

Da bi se došlo do sale Starsa, amaterske ekipe, treba proći metalni most koji preseca 83. ulicu. „Niko ne rizikuje ispod mosta", priča Terens Hud, „to je linija demarkacije između dve rivalske teritorije." Osnivač je i trener tima koji se takmiči u okviru Amateur Athletic Union (AAU), letnje ekipe kojom rukovode dobavljači opreme i gde se takmiče najbolji tinejdžeri u zemlji, često još srednjoškolci. Dočekuje nas pokazujući, sa žaljenjem, košarkaški teren ispucalog tla na ulazu u park Avalon: „Obruči su uklonjeni sa tabli da bi se izbegla kriminalna okupljanja. Zbog toga klinci više nemaju gde da igraju." Sa 762 ubistva tokom 2016, spram 600 u Los Anđelesu i Njujorku zajedno, Čikago obara sve rekorde zločina. U tom kontekstu je započinjanje sportske karijere za većinu način da se pokuša veliki beg.

 

NBA igrači se ne usuđuju da se vrate u kvart"

 

Hud, kojeg svi zovu Trener T., nosi male naočare, ima tanku bradu i trenerku. Život je posvetio košarci sa ciljem da „udalji klince od nasilja bandi i drugih negativnih uticaja". Ovog leta ekipa Starsa će učestvovati u nekom od dve stotine kampova koje organizuje Nike. Biće i u kampovima koje organizuju Adidas i Under Armour, kao i na turnirima koje organizuju brendovi koji sponzorišu profesionalne igrače. „Vodim vas na letnji kamp, jer je to mesto gde vas skauti 'stručni regruteri' mogu primetiti. Nike i Adidas organizuju turnire, oni stvaraju lige... Želite besplatne patike, majice, čarape i celokupnu opremu? To je kul, ali nećete biti jedini koji to žele!" Igrači Čikago Starsa moraće da igraju lagano i da se štede. Jer kampovi su plaćeni, ne uključujući troškove putovanja. A registracija po timu košta 700 dolara. To je velika žrtva za mnoge porodice, što je nateralo Huda da organizuje prikupljanje novca od vrata do vrata u kvartu.

Treba li se roditi sa svim potrebnim resursima koje zahteva život profesionalnog sportiste? „Teško mi je da to priznam, ali mislim da je tako", kaže Trener T. „Socijalno poreklo sve određuje. U svakom slučaju, većina dobrih igrača koji dolaze iz siromašnih kvartova nema mentalitet za uspeh. Ako želiš da izađeš iz geta, moraš biti sebičan i razmišljati kratkoročno. Ali preživljavanje u NBA je dugoročni poduhvat. Oni nemaju taj mentalitet." Krajnji Hudov cilj je da omogući igračima da budu primećeni, ne bi li im se ponudila stručna stipendija. Radi toga se moraju isticati individualno na terenu, pokazati da su takmičari... i moraju imati dobre ocene tokom školovanja. (6) „To je bilo drugačije u moje vreme, sada moraš biti dobar i u košarci i u školi. Ako nemate dobre ocene, to može blokirati dobijanje stipendije. To se dogodilo mom sinu."

Kao što je pisao Irvin Medžik Džonson, član slavnog „tima snova" (7) do 1992, „šanse da se uđe u NBA veoma su male". (8) Oko 0,01% od nekih 500.000 muških igrača u srednjim školama uspelo je 2016. da se ukrca u prestižnu ligu. Trener T. redovno sreće te sretne milionere sa narandžastim loptama zahvaljujući kampovima na kojima igra sa svojim štićenicima. „Ne dolaze svi iz geta, ali neki potiču odatle. Džabari Parker, Antoan Voker i drugi ne usuđuju se da se vrate. Ovde su stvarno u opasnosti. Ljudi od njih žele novac. Znaju da ništa nisu uradili za kvart." (9) Za njega su „igrači NBA marionete. Čim uđu u reprezentaciju, uvek je iza njih neki NBA lik koji im govori: 'Ok, obuvate ove ili ove patike' i odlučuje kada će dva-tri puta bacati u koš sa klincima. Na kraju krajeva, oni dolaze samo da se slikaju, jer kamp nosi njihovo ime. Oni su brend kojim se trguje, niko se tu ne zavarava".

Od svog osnivanja 1946, NBA je bila zabranjena za crne igrače. Ali 2017. oni čine 74% igrača šampionata. „Postoji podela u tom miljeu. Univerzitetska košarka je izjednačena sa 'belom' košarkom, a NBA sa crncima. Tokom stoleća je ovaj sport koji su izmislili belci postao veoma važan kulturni marker afroameričke manjine", rezimira francuski istraživač Jan Dekom, autor doktorske disertacije „Da li sam dovoljno crn za tebe?" (Sorbona, 2015). „Paradoksalno, crna zajednica se, preuzimajući dominaciju u ovom domenu, našla zatvorena u društvene arhetipe koje nameće medijski diskurs: gangster, reper i košarkaš."

 

U Indijani - sinovi pastora ili lekara

 

U Indijani kuca srce košarkaških pionira: belih, hrišćanskih i ruralnih. Ovaj osnovni sport je 1891. izmislio profesor gimnastike na Univerzitetu Springfild (Masačusets), u okviru Young Men's Christian Association (YMCA). Džejms Nejsmit je tražio fizičku aktivnost kojom bi se studenti mogli baviti tokom oštrih zima, između sezona fudbala i bejzbola. Košarka je u početku bila sport za salu u kojem su se lopte bacale u koš obešen na 3,05 metara. Misionari YMCA izvezli su igru sa američkog severoistoka u ceo svet. Sa više od 450 miliona registrovanih u 2013, to je najzastupljeniji timski sport u svetu posle fudbala.

Marion je grad od 30.000 stanovnika. Stotinjak crkava, pust gradski centar, desetak tržnih centara, fabrika Dženeral motorsa. Koševi ili košarkaški obruči su posvuda, na banderama, na zidovima stanica, na uličnim uglovima, u kućnim dvorištima. Ovde se razvijaju dve prestižne ekipe: srednjoškolski Giants, u konkurenciji već 112 godina (osam titula šampionata Indijane) i Wildcats, koledž ekipa koja je od 2013. dva puta pokupila lovorike na nacionalnom nivou. Stadion Giantsa je sa 8.000 sedišta jedan od najvećih u zemlji. „Tamo gde ima fabrika Dženeral motorsa, tamo ima i košarkaškog kluba", kaže Džim Bruner, 46-godišnji sportski novinar koji je komentator lokalnih mečeva.

Na stadionu Giantsa možete videti gazde multimilionerskih preduzeća kako sede pored radnika koji rade za 10 dolara na sat. Košarka raspršuje sve društvene barijere, razumete šta mislim?" Na parkingu radija je njegov kanarinskožuti „ford mustang" sa upadljivim natpisom Make America Great Again („Učiniti Ameriku ponovo velikom"). Za razliku od većine NBA igrača koji su vrlo neprijateljski raspoloženi prema novom predsedniku (videti dodatak), Bruner je ponosni glasač Donalda Trampa, poput Roberta Najta, bivšeg trenera Hoosiersa, koji je učestvovao na mitinzima republikanskog kandidata.

Bruner takođe nije štedeo napore da privuče stanovnike Indijane, da umnoži sastanke, da bi osudio delokalizacije koje pogađaju ovu industrijsku državu ili da bi nominovao guvernera Majka Pensa za mesto potpredsednika.

Igrači NBA su uglavnom demokrate, a upravljači i vlasnici republikanci. Reč je o fenomenu koji ima veze sa godinama. Što smo mlađi, manje smo konzervativni, to mi izgleda logično", analizira Bruner. „Ovde nema posla. Početkom devedesetih, srednja škola Marion bila je peta po veličini u Indijani. Danas je rangirana na 90. mestu po broju učenika. Od tri hiljade došli smo do hiljadu učenika."

U Marionu, ekipa Indiana Wesleyan University (IWU), čije mečeve komentariše Bruner, u mnogo čemu podseća na minijaturu stručne obuke. Wildcats finansiraju velikodušne mecene, među kojima je i Volt Betinger, gazda akcionarsko-brokerskog preduzeća Charles Schwab. Na terenu se nalaze momci iz dobrostojećih porodica, sinovi sitne buržoazije, sinovi radnika, pastora i lekara, sve belci. Ipak, na klupi se mogu uočiti dva crna igrača: prvi dolazi iz Sudana, jedne od afričkih zemalja u kojoj se NBA probio, drugi je iz Nigerije.

Ne bi li stvorili „alhemiju" pogodnu za pobede, treneri IWU između sezona lige špartaju Indijanom u potrazi za novim regrutima. „Ne istražujemo previše detaljno kao profesionalci. Oni su u stanju da pronađu bivše devojke ne bi li saznali nešto o pravom temperamentu igrača", smeje se pomoćni trener Džef Klark. „Za nas je košarka sredstvo; naše momke učimo teoriji 'Ja sam treći': bog je na prvom mestu, ekipa na drugom, a igrač dolazi na treće mesto. Kažemo im: 'Ako hoćete da budete prvi, najpre nađite način da budete treći.' Ako je na terenu pet igrača koji igraju za sebe, to ni po čemu ne liči na pet igrača koji igraju za druge."

Prisustvujemo Klarkovoj misiji regrutovanja u Rensleru, malom gradu u Indijani. Upravo je objavljen finansijski krah Univerziteta Saint-Joseph, starog 125 godina. Zaglibljeni u dugove, donatori kažu da neće odustati. Poslednja utakmica u istoriji univerzitetskog tima Pumas, koji neće preživeti kolaps Univerziteta Saint-Joseph, odigrala se 24. februara 2017. Trener IWU gleda na igrača centra (najvećeg igrača ekipe). „Zove se Nik i visok je 2,01 metar. Trebaju nam visoki, postaju sve ređi. Znajući da će se raspasti, pitam se u kakvom stanju duha će igrati, a naročito kako se ponašaju na terenu i van njega."

Te večeri su i devojke i momci ekipa Saint-Josepha pobedili. Tinejdžeri uplakanih očiju doneli su sa sobom magnete za frižider na kojima piše „Forever #PumasForLife" („Zauvek Pumas do kraja života"), gledaoci veterani koji su decenijama sedeli na istim klupama poslednji put su ustali, a Klark je pozdravio Nika, broj 42, poželevši mu sve najbolje. „On se stvarno daje u igri, ali je okružen igračima koji se ne daju. Pitam se kako je igrao sa našim momcima." Jedna informacija je rastužila Džefa Klarka: „Rekao je da je visok 2,01 metar, ali stao sam pored njega i čini mi se da nije toliko visok. Moguće je da je lagao u vezi sa visinom. Tri ili četiri santimetara više sve menja u košarci!"

 

ŽILIJEN BRIGO je novinar i autor, zajedno sa Olivjeom Siranom, knjige Boulots de merde! Du cireur au trader. Enquęte sur l'utilité et la nuisance sociales des métiers, La Découverte, Pariz, 2016.

 

PREVOD: Maja Solar

 

(1) Joshua Kjerulf Dubrow i Jimi Adams, „Hoop inequalities: Race, class and family structure background and the odds of playing in the National Basketball Association", International Review for the Sociology of Sport, vol. 47, br. 1, Thousand Oaks (Californie), 2012.

(2) Seth Stephens-Davidowitz, „In the NBA, zip code matters", The New York Times, 2. novembar 2013.

(3) „A century of trends in adult human height", 26. jul 2016, www.elifesciences.org. Vidi takođe: Benoît Bréville, „Obésité, mal planétaire", Le Monde diplomatique, septembar 2012.

(4) Termin ponekad označava „gubitnika" ili „seljačinu".

(5) Van Jensen i Alex Miller, „Why basketball runs in the family", The Wall Street Journal, Njujork, 13. jun 2016.

(6) U SAD je procenat prvenaca (prvih članova porodice koji su studirali) u prvoj univerzitetskoj podeli ekipa (fabrika NBA igrača) pao sa 28% na 19% između 2010. i 2015, prema zvaničnim podacima. „Men's basketball", 10. mart 2017


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.