Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

U koloni do ledine neizvesne sigurnosti- Reportaža Busije

“Ovde živi sećanje na one koji nisu došli u koloni.”, natpis na spomeniku u obliku otvorene knjige na ulasku u Busije, preslikava se u stihove “Stojte galije carske, na groblju braće moje.”, Milutina Bojića. Mirno mesto, skladno uređeno za život, više po mogućnostima nego po potrebama, predstavlja dom mnogima koji su proterani sa ognjišta njihovih dedova. Mnogo se pred održavanje pomena i dana sećanja na izbegle i prognane u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije govorilo o Busijama. Ovo mesto je svima bilo zanimljivo, najviše zbog toga što je ono većinsko izbegličko naselje, odnosno čisto prognaničko. Mada, pored istrajnosti i volje da sebi naprave pristojan život u okolini ovog naselja, Busije izgledaju kao nekakav bastion posebnog “izbegličkog” identiteta, ili kako već. Ušorane kuće po ulicama, neograđena dvorišta i nedovršene kuće, firme, lokali i štovarišta sa nazivima mesta iz kojih su došli njihovi vlasnici (Banija, Kordun, Vukovar) prepoznatljiva su karakterisika ovog mesta. Oteti zemlju od njive sa jedne i močvare sa druge strane bio je prvi problem meštanima, kada su došli, ali on je ispao najlakši od drugih koji su vremenom dolazili.

“Došli smo na ledine, ovo nije bila ni ledina, po njoj možes da se voziš ako je suvo, tu su bile njive. Morali smo da čekamo da nam neko traktorom doveze građevinski materijal.” priseća se predstavnik građana Jovo Vučenović.

Busije su pretenžo izbegličko prognaničkog naselje. Formiranje je započeto   1997. godine od ljudi proteranih iz Hrvatske i BiH. Danas tu živi i manji procenat ljudi interno raseljenih sa Kosova i Metohije.

“Ovo zemljište je bilo namenjeno za deponiju,” naglasio je Vučenović, dodajući: “to je razlog zbog kojeg mi ne možemo da uknjižimo naše zemljište. Opština Zemun je u ono vreme raspisala tender za prodaju  zemljišta namenjenog za izgradnju izbegličkih domova. Tu je bilo oko 5000 ili 6000 parcela od kojih je 1300 na Busijama. Upravljač zemljišta je bilo Poljoprivredno dobro “Napredak” Stara Pazova, a vlasnik Republika Srbija, tako da je opština Zemun nama prodala tuđe vlasništvo. Sada prema tumačenju eksperata za ovu problematiku mi treba da tužimo opštinu, ona da tuži Poljoprivredno dobro tj. državu, a prenos iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište plaća krajnji kupac, odnosno mi. To je apsurdno, pogotovo što je procena eksperata za plaćanje prenosa 1000 evra po aru.”.

Na Busijama živi više od pet hiljada stanovnika, a godišnje se rodi četrdesetoro dece, prema evidenciji patronožne sestre, što je skoro jedan i po razred. Odavde nema razloga da se ode. Uslovi za život nisu najsjajniji, niti su savršeni, ali su u najmanju ruku pristojni. Grad je blizu, posla ima čak i u selu. Postoje prostori za laku razonodu, u koje dolaze mladi iz okolinih mesta. Postoje dva kulturno umetnička društva, fudbalski i karate klub. Problem je što ova udruženja moraju da plaćaju prostor za trening. Linija 702 gradskog prevoza saobraća na relaciji Busije – Batajnica, ali do centra grada iz Busija ne treba mnogo više nego iz Kumodraža ili bolji primer, Vidikovca. “Mislim da nas je muka naterala, a i naši običaji, tradicija koju smo doneli da stvorimo ovo ovde, jer su ovde kuće rađene uglavnom na mobu.” rekao je Vučenović.

Samostalna izgradnja vodovodne infrastrukture i ulične rasvete u kojoj je učestvovalo 1200 ljudi išla je smatra Vučenović na korist državi. “Nismo imali probelme sa državom, ona je jedva čekala da uložimo neke pare kako bi povećala cenu građevinskog zemljišta na osnovu naših ulaganja, a ne njenih kako bi trebalo. Poreskoj upravi smo platili porez na osnovu ulaganja, drugi put plaćamo porez na prenos apsolutnog vlasništva, treći put porez na imovinu, tri puta nas oporezuju. Apsurd je to što je 2013. godine sektor javnih prihoda GO Zemun doneo rešenje o porezu na imovinu gde je prosečna cena po kvadratnom metru 110.000 dinara.” ističe predstavnik građana.

Meštani imaju pravo da se osećaju kao “poslednja rupa na svirali”. Oni sedam godina bezuspešno pokušavaju da dođu u kontakt sa GO Zemun, ali im niko ne izlazi u susret. Zvanično Busije pripadaju mesnoj zajednici Ugrinovci, koja generalno ima negativan stav prema ovom naselju.

“Dvadeset godina ne možemo da dobijemo predstavnike u mesnoj zajednici. Po zakonu članovi saveta mesne zajednice trebaju da se biraju, međutim to se ne radi, predsednik opštine je to pravo uzurpirao i u mesnu zajednicu stavlja svoje ljudi koji klimoglavom izvršavaju šta oni kažu.” razočaravajuće navodi predstavnik gradjana, kojeg smo zatekli u poslu na svom imanju: “Kada smo zvali predsednika Ugrinovaca, onako da sednemo kao ljudi i porazgovaramo, da se čisto zbližimo, dobili smo odgovor u smislu, ne pada mi na pamet da dođem u Busije. Kakav je to odgovor?”istakao je Vučenović.

Problemi za dalji razvoj infrastrukture naselja su neasfaltirane ulice. Meštani ističu da ne mogu sami asfaltiraju, pošto je to veći građevinski poduhvat, ali i veliki trošak. Sporedne ulice nasipaju po potrebi grebanim asfaltom, mada pred održavanje pomena na žrtve asfaltirano je oko 500 metara puta za dolazak državng vrha, što je dokaz da se može ukoliko se hoće. “U gradu sam dobio odgovor da se projekat rešavanja komunalne infrastrukture pokreće iz centra grada i nastavlja ka periferiji, tako da uvek negde stane pre nas.” navodi predstavnik građana.

Ono što dodatno komplikuje jeste odluka o zonama grada, u kojoj su Busije smeštene u šestu zonu zajedno sa Ugrinovcima što je prema Vučenovićevim rečima još jedan u nizu apsurda. “Kada pogledate šta imaju Ugrinovci, a mi nemamo tu nema logike da budemo u većoj od osme zone, ali to je način da se uzmu pare, što je veća zona veći je i porez, a to da ti država uzme pare, tu ne treba mnogo.”.

Busije imaju sve što je potrebno da budu zasebna mesna zajednica. GO Zemun odlučuje o broju mesnih zajednica koje u njoj delaju. Mada, tu se pokazuje još jedna nelogičnost u tome što su Busije pod MZ Ugrinovci. U ovu mesnu zajednicu pripada i naselje Grmovac, koje se nalazi sa druge strane auto-puta, tako da ukoliko neko želi da dodje u Grmovac mora da ide ili preko Dobanovaca ili sa druge strane, preko Krnješevaca.

 U porti crkve, izgrađene u vojvođanskom stilu na dan Preobraženja Gospodnjeg, bilo je više mlađih nego starijih ljudi. U žurbi na obred svete tajne krštenja protojerej-stavrofor Milorad Niškić rekao nam je da su ljudi složni, i sa radošću je komentarisao veliki priraštaj sela, mnogo mladih bračnih parova i lepotu naroda u Busijama.

Bez priče iz kolone, bez potresnih scena sa puta kojim su ovi ljudi dolazili treba završiti tekst. U mestu u kojem je prvo pitanje posle pozdrava odalke su tvoji,  ove scene ne mogu da se zaborave, ali ih svi znaju uprkos činjenici da je to kako tako prošlo, a život mora da se nastavi sa novim problemima. 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.