Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kako od smerne devojke napraviti kraljicu selfija uz pomoć mobilnog telefona

Datum: 26/07/2017

Foto Profimedia

Tokom devedesetih godina u Užicu, kao verovatno i u svim manjim gradovima širom nam zemlje, detinjstvo i mlađa adolescencija provodila se prilično analogno. Kasetofon, televizor sa četiri kanala i fiksni telefon sa brojčanikom bili su inventar koji nam je svima bio zajednički, dok su fotoaparat i video rekorder bili ne toliko redak kućni prizor, ali nikako i nešto što se podrazumevalo. Najređe je bilo videti satelitsku antenu ili neku vrstu kompjutera koji su već tada počeli da se pojavljuju kod onih čiji su roditelji imali malo dublji džep ili bliske rođake u inostranstvu.

Kada su u grad počeli da pristižu i da radnje otvaraju prvi Kinezi, dečje ručice su lako i prirodno naučile da tipkajući slažu i razgrađuju blokove u vanvremenskoj igri “Tetris”. U svojoj klinačkoj snalažljivosti roditeljima se prodavala i mnogo dobra fora kako se klikćući po minijaturnim dugmićima  digitalnog ljubimca “Tamagočija” zapravo uči odgovornom ponašanju prema životinjama i kućnim obavezama.

Dalje rođake koji su jedini od svih naših poznanika imali neku verziju kompjutera obilazili smo i češće nego što je to pristojnost nalagala, sve dok i sami nismo došli u posed Gejm boja, a nešto kasnije i Sege zbog koje će i naš stan postati poprište mnogih virtuelnih turnira - košarkaških, fudbalskih, hokejaških i meni omiljenih – borilačkih, kroz igru Mortal Kombat u kojoj se na smrt premlaćivao protivnik uz pomoć fer sredstava, ali i uz pomoć tajnih kodova do kojih smo dolazili basnoslovnim pokušajima, nasumično pritiskajući tastere džojstika i čekajući da se desi nešto neverovatno – da Sindel počne da bljuje vatru ili da Kung Lao svojim šeširom obezglavi protivnika.

Nije da u toj svojoj bezazlenoj učmalosti nismo bili svesni naše tehnološke “zaostalosti za svetom” kako to vole ovde da kažu. Bilo je jasno kao dan da su ti retki primerci dece koja su kod kuće imala miš, tastaturu i monitor, uglavnom dobila to kao poklon od svoje rodbine u rasejanju. Sa divljenjem smo gledali srednjoškolce u Nestašnim godinama kako u dalekoj Australiji svoje domaće zadatke pišu u elektronskom obliku i nismo mogli da zamislimo kakve probleme može da ima čovek koji kod sebe ima takvu zanimaciju kao što je kompjuter, a Drezik i ekipa su to uzimali kao nešto najnormalnije na svetu.

Tako smo sačekali i 1999. i početak i kraj bombardovanja. Osim što su Ponikve, vojni aerodrom nadomak grada, redovno bile na meti napada, gađan je relej, a u samom centru grada nastradala je glavna pošta. Osim očigledne štete, posledica tog napada bila je da Užice bude telefonski odsečeno od ostatka sveta, pa smo babi i dedi u Beogradu, ne bi li dramatizacija dostigla svoj vrhunac, pisali pisma u kojima smo ih ozbiljnim tonom obaveštavali kako smo dobro i kako nam ništa ne fali.

Kraj bombardovanja doneo je promene, jer, osim što su trafike i prodavnice počele da iznajmljuju telefone i naplaćuju razgovore, na ulicama malog grada na obali Đetinje pojavili su se mobilni telefoni. Kako to obično biva prvi sugrađani sa mobilnim aparatima nosili su te cigletine sa ogromnim antenama tako da ih svi vide, prolazeći glavnom ulicom i govoreći dovoljno glasno da ih čuju svi u prečniku od sto metara. Da li iz prikrivene zavisti ili što smo stvarno bili nezainteresovani za ovu vrstu materijalne imovine, tek takve smo lako prokužili kao folere. Ako me sećanje dobro služi tada je normalnom svetu zaista bilo sramota ići ulicom i naglas pričati, posebno o nekakvim tricama i kučinama koje ne stoje pod oznakom “hitno”, a vrhunac nepristojnosti bilo je staviti mobilni na sto.

U narednim godinama sve se dešavalo veoma ubrzano, iako je to tada delovalo prilično sporo. U mali grad stigao je prvo tv Pink, pa tv BK, halo govornice, pričaonice, pa cd plejeri, telefonske sekretarice, mini linije, kablovska televizija, digitalni fotoaparati, kompjuteri, internet, mp3, i konačno, masovna upotreba njegovog visočanstva mobilnog telefona.

Serijski program televizije Pink u početku smo pratili bez pauze, podjednako uživajući u klasicima kakve su bile jedne Mućke ili Dosije X i televizijski bofl kao Bliznakinje iz gimnazije i Moćni rendžeri. Uzori kakvi su meni bili Molder i Skali koristili su mobilni telefon kad god bi ih hitnost slučaja poslala na dve različite strane SAD, što im se nije retko dešavalo, a u mojoj se glavi projektovala slika mobilnog telefona kao korisne i važne naprave koja sprečava krvoproliće i spasava živote.

Moj prvi samsung, naprotiv, bio je telefon na kojem je retko kada bilo više od 50 dinara kredita, na kojem je vrhunac zabave bilo beskrajno “cimanje” sa drugaricama i hranjenje zmijice pikselima. Ni govora od one bitnosti kakva je postojala dok u gradu nisu radili fiksni telefoni, niti kada se svet suočavao sa mogućnošću istrebljenja od strane vanzemaljaca. Elem, već tada bilo je jasno da je tek pazareni telefon već zastareo dok se još nalazim u prodavnici u kjojoj sam ga kupila. Dvanaest ili trinaest godina kasnije imam već n-ti telefon po redu koji se čini pametnijim od mene i svih ljudi koje poznajem. Danas je on džoker sprava -  menja telefon, kompjuter, video plejer, diktafon, fotoaparat, sege, sonije i  intenetski priključak, čet programe, medije, planere i budilnike. Jednom rečju – sve. Štaviše, menja i naše prijatelje, oni su u njemu, više nego što su pored nas.

On sam nam je možda najbolji prijatelj. Nikada ne spava, budi nas da ne zakasnimo na posao, pamti važne datume, pamti naše misli i ideje, broji menstruacije, zabavlja nas dok čekamo prevoz i možda najvažnije, njemu je jedino dozvoljavamo da sa nama ide u wc.

Budući da on sad obavlja jednu tako važnu ulogu u našim životima, nekako smo postali podređeni njemu i njegovim funkcijama. Jer, zašto ne koristiti neku funkciju ako je telefon već ima? Postoji jedan trenutak, koji je naravno nemoguće tačno definisati i odrediti, u kojem je sve postalo u redu. U redu je postalo i da se mala klinka iz Užica koja je pisala pisma tokom bombardovanja ili koja se podsmevala onim šabanima koji su stavljali ciglu na sto, sada bez trunke ustraučavanja ili stida napućenih usana slika u odrazu nekog ogledala, i da već koji minut kasnije uz upotrebu odgovarajućih filtera, prikuplja lajkove i komentare na nekoj od mreža. Postalo je najnormalnije da u prodavnici, banci, autobusu, na ulici, slušamo razgovore koji su daleko od hitnog, intimne razgovore, ogovaranja, trivijalije o dnevnim obavezama i rutinama. Postalo je normalno da ne cenimo svoju privatnost, da je stavljamo na raspolaganje bilo kome ko je dovoljno blizu. I to samo zato što postoji ta funkcija.

Tehnologija je, reći će neki, kao oružje. Ne ubija oružje, nego čovek. Po toj analogiji, ne kvari tehnologija, nego roditelji, i čovek. Tehnologija je, sama po sebi, nepristrasna. Međutim, pravilo je da onog trenutka kada se u prodavnici pojavi telefon sa dve kamere ili selfi stik mi dobijemo tehnološko  opravdanje za svoj narcizam i svoju potrebu, ne da budemo lepi, nego da budemo lepši nego što jesmo i da to podelimo sa svima koje (ne) znamo. Ako telefon ima aplikacije ili filtere koje ispravljaju naše “nedostatke”, zašto ih onda ne upotrebiti? Ako imamo društvenu mrežu koja se zasniva samo na deljenju i lajkovanju fotografija, zašto bismo onda pričali?

 

Kao što su neke generacije imale jo jo ili vijaču, a moja tetris i lastiš, današnji klinci imaju spinere i pokemone. U osnovi, to je samo igra i ne treba mešati sa trajnim posledicama koje su po percepciju nas samih i društva u kojem živimo doneli mobilni telefoni i bestidnost društvenih mreža, jer, u osnovi, postajemo društvo koje više ne prekorava narcise i egocentrike, već ih stavlja na pijedestal društvenih vrednosti, po sistemu “Svako čudo za tri dana”. I konačno više ne zaostajemo za svetom. 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.