Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Храбра сердарева кћи – Василија Вукотић

Василија Вукотић

Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена…

Речи које одзвањају последњих година, када год се спомене повлачење српске војске преко Албаније или тријумфални повратак  исте те избегле војске у отаџбину 1918. године.

Нажалост већини Срба је познатија битка код Термопила него детаљи Мојковачке битке, те тако данас мали број људи зна ко је изговарио ове дубокоумне и без сумње истините речи. Била је то Василија Вукотић, ћерка сердар Јанка Вукотића а њени записи након Првог светског рата могу се сврстати у ред беседа чувених црногорских владика и песника...

"Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао".

О Василији се, као и о њеном оцу, није много говорило у прошлости, барем не у школама, државним манифестацијама, и јавним трибинама. Тамо где је причи о јунацима и херојима место. Српски усуд је да се о херојима прича са колено на колено, уз гусле и готово тајно...

Многе генерације су биле ускраћене сазнања о храбрости и жртви ове велике жене, која је поштовање сабораца и народа стекла својом мудрошћу, храброшћу и пожртвовањем.  

Василија Вукотић је рођена 1897. године на Чеву, њен отац Јанко, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Тако је Василији њено племенито порекло омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача.

Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је Балкански рат. Краљевина Црна Гора је кренула у бој за коначно ослобађање од османлијске тираније. Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке.

Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, негујући рањенике и слушајући њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. О свом ратном ангажовању рекла је касније:

„Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној опасности и суочим са језивим ратним призорима? То што сам била старија од брата! У то време из појединих црногорских кућа у рату је било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића - ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али кад већ није имао одраслог сина, имао је кћер...“

Лепа Гагуна, како је од милоште звао отац, лично је преносила његове заповести и наређења подређеним јединицама и командантима. Како је била једина жена на фронту, притом сердарова кћер, плашила се да је можда ратници неће прихватити да јој неће дозволити да борави на фронту.  

Стрепела сам од помисли да се неко може успротивити, да ће рећи: „Шта ће она усред бојнице?" Истина, ја сам на ову могућност помишљала раније, уз пут, па сам се била припремила за разговор. Хтела сам да их подсетим на оне храбре Црногорке које су се од првог дана рата с Турцима нашле најпре иза линије фронта, а потом продрле и на сам фронт...

То је овако било.

Кад је објављен рат, црногорска војска је већ била на граници. Знатан део војске, под командом престолонаследника Данила, био је у селу Фундини, надомак јаког турског утврћења Дечић. Који километар даље, у Медуну, Врбици, Дољанима и другим селима били су читави одреди жена. Краљу Николи то није било право. Наредио је да се женама никако не дозволи приступ бојишту. Ова наредба је одржавана све до јуриша на турско утврћење. Али, кад је Дечић заузет уз многе жртве, није било силе која би зауставила Црногорке да притекну у помоћ рањеној браћи, очевима и мужевима. Око пет стотина жена из Куча, Пипера и Бјелопавлића, јурнуло је за војском, одмах по заузећу тврђаве. Ту су мајке седеле уз рањеног сина, сестра уз брата, жена уз мужа... Нигде страха, нигде јаука. Тај призор је до суза гануо и краља Николу. Кад је дошао да види рањенике, наишао је на групу жена које су их преносиле. Веома потресен овим призором стари краљ је заплакао. Одмах је повукао пређашњу наредбу: дозволио је женама да могу пратити војску...“

Делећи добро и зло, заједно са њима учествовала је у Мојковачкој бици, последњој трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. У њој су црногорски ратници натчовечанском упорношћу и борбеношћу бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка северној Албанији.

Пошто су сви њени одведени у ропство, Василија се удала за доктора Ника Мартиновића, који је био лекар у Никшићу. Ту је, уз његову помоћ, сређивала своје ратне белешке. Али ни после ослобођења земље нису престале борбе између присталица династије Петровића и Карађорђевића. Било је доста побуна које су у крви угушене. Неки одметници су се годинама скривали по шумама, уцењујући и убијајући многе виђеније грађане. Један од њих, Душан Рогановић, који је у доба аустроугарске окупације био комита и борац за ослобођење, убио је, 1926. године, усред Никшића, ноћу, на подмукао начин, др Ника Мартиновића. Тако је кћер сердара Јанка Вукотића остала удовица. Како се знало ко је извршио овај злочин, обећана је награда ономе ко га жива ухвати или ликвидира. Удовица Василија понудила је 50.000 динара ономе ко лиши живота убицу њеног мужа, а 100.000 динара ономе ко га властима преда живог. Породица сердара Јанка Вукотића такође је обећала награду од 30.000 динара. Занимљиво је да је уз државну награду, знатну суму од 50.000 динара понудила и Муслиманска банка у Мостару, јер је убица др Ника Мартиновића починио и неке злочине у Херцеговини.

Душан Рогановић је у једној заседи ликвидиран 1927. године.

Неколико година касније Василија се удала за најближег сарадника свога оца, у бојевима прослављеног генерала Блажа Врбицу. Живели су неко време у Крагујевцу, где је Василија била председник Женског друштва „Књегиња Зорка." Радила је у многим друштвима и помагала хуманитарне организације. Касније су прешли у Београд.

 

После смрти генерала Врбице, Василија је живела усамљено и повучено у своме стану у Београду, у Улици Мајке Јевросиме 11. У том стану забележили смо њену потресну исповест. Умрла је 20. новембра 1977. године у осамдесет првој години живота. Сахрањена је у гробници свога оца сердара Јанка Вукотића.

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.