Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Владимир Коларић: ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА - о роману Светлане Алексијевич

Datum: 25/04/2017

Владимир Коларић: ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА - о роману Светлане Алексијевич

„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.

Документарни материјал у овом роману представљају сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је преведено његово издање с почетка 21. века.

Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не херојску и не мититворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.

Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним, какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.

Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.

И митотворством и миротворством може се манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште, за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је настајало.

Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није вазано само за једну историјску епоху.


Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.