Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Владимир Коларић: Достојевски у пет: о Достојевском и вери код Ијана Ренкина

Datum: 31/03/2017

Владимир Коларић: Достојевски у пет: о Достојевском и вери код Ијана Ренкина

За Ијана Ренкина (Ian Rankin) кажу да је најпродаванији писац детективских романа у Великој Британији, што није мали успех с обзирам на обим и висок квалитет британске продукције у овом жанру. Ренкин пише детективске романе у времену када се од детекције не очекује да буде само церебрална активност, а од детектива да буду интелектуално и перцептивно супериорни појединци без прошлости, породице и сувишка страсти. Већ у свом  првом роману о свом касније сталном јунаку, полицијском инспектору Џону Ребусу, „Чворови и крстићи“ из 1987. године („Knots and Crosses“; српски превод 2007), овај писац представља детективску активност као у основи тимску, поштујући реалистичност полицијских процедура и друштвеног миљеа, а детектива као личност сложене психологије и још сложеније прошлости, која има непосредан утицај не само на начин на који се главни јунак суочава са случајевима на којима ради, него и на заплет сам.

Ребус је такође човек који током овог романа, што ће имати одјек и у каснијим књигама, све до оних најновијих, експлицитно изјашњава као верујући, хришћанин,  који озбиљно преиспитује своју веру. И то, треба нагласити, не вредност вере и предмета вере као таквих, већ баш своју сопствену веру, сопствену способност да верује и живи у складу са тим. Несталност сопствене молитве је за њега озбиљан проблем, а окрепљујуће дејство молитве несумњиво. Сурову стварност „урбане џунгле“ (Единбурга) у којој живи сагледава из перспективе Старог Завета, а сопствена животна искушења и поразе књигом о Јову. Он, као многи (све малобројнији) номинално верујући јунаци савремене књижевности, не одбацује сасвим „институционалну религију“, али смета му преовлађујући формализам и морализаторство, где свештеник искључиво говори о односу према комшијама, а нимало о односу према Богу.

Наравно, све ово је прецизно и суптилно уткано у наратив, уз поштовање жанровских конвенција и карактеризацију у служби сижеа, па се не траба бојати театрализације и макар и несвесне пародизације духовног живота, каква - кроз представу пренаглашеног поларитета између греха и искупљења - готово да је постала норма у представљању ликова „верника“ у савременој књижевној, филмској и телевизијској продукцији.

Ипак, референца са највећим „религијским“ потенцијалом у овом роману несумњиво потиче од позивања на „Злочин и казну“ Достојевског, који Ребус у више наврата помиње као свој омиљени роман. Није само развод и одвојеност од ћерке оно што представља „терет из прошлости“ инспектора Ребуса, већ га серија са његовим животом наизглед неповезаних и бесмислених убистава девојчица подсећа на једну дубоко потиснуту тајну из периода када је био припадник специјалних јединица британске војске. У паралелизму са сложеним односима са рођеним братом, Ребус у војсци ступа у амбивалентан пријатељски и на сличним траумама из детињства заснован однос са војником Гордоном Ривом. Са перспективом уласка у елитни војни програм, њих двојица бивају подвргнути великом искушењу, којем Рив подлеже, изгубивши ментално здравље, док Ребус, суочен са репресивношћу апарата чији је био део, али и оптерећен савешћу због потенцијалне издаје најбољег пријатеља, напушта војну службу.

Једна од прича коју за време заједничког боравка у тамници Ребус приповеда Риву је и она из „Злочина и казне“, и управо она представља кључ за разумевање различитог односа ова два лика према искушењу ком су подвргнути. Рив после неколико пута саслушане приче најпре поставља наизглед неочекивано питање о неизбежности краја романа, односно Раскољниковљевог покајања. Ребус му одговара да се њему такав крај чинио неизбежним, макар у поетском смислу, пошто је „тако написано“, а „крај књиге се види, а једва да си и кренуо са читањем“. Рив се, рекли бисмо, саглашава са овом „поетском нужношћу“, али његово следеће питање се односи на Бога: „Шта ти мислиш о Богу, Џоне? Заиста вих волео да знам“. Ребус му одговара, аутор не открива тачно шта, осим да у основи открива хришћанско, на Библији засновано, схватање Бога, прећуткујући извесне недоумице и „неслагања с (неким) библијским причицама“. Рив одговара да не може да поверује ни у шта од тога, да би волео али не може, и одмах се надовезује на причу из „Злочина и казне“: „Мислим да је Раскољников требало да се опусти и ужива у слободи. Требало је да набави сачмару и све их разнесе“. Ребус му не даје одговор, јер иако му се коментар није чинио праведним, није могао да се сети контрааргумената, и у себи закључује: „Рив је деловао као човек заробљен у предворју пакла, веровао је у неверје. али му није нужно недостајало вере“.

И одмах после тога следи Ривов фактички слом, где утамничен и психо-физички ослабљен сексуално насрће на Ребуса. Овакво маркирање Ривовог егзистенцијалног пораза у роману нема моралистичке и „хомофобијске“ конотације, већ представља Ривов слом као одрицање од себе и од живота у име идолатријске зависности од другог људског бића, са могућим психо-социјалним објашњењем у непревладаној потреби за прихваћеношћу и друштвеним признањем у раном детињству.

Како су утамниченост и мучење били само тест организован од саме војске, Ребус, који га успешно пролази, од организатора бива дочекан  искушитељским речима „сад си на нашој страни“ и понудом да им помогне да коначно „сломе“ већ пораженог Рива. Иако Рабус после овога напушта војску, и ступајући у полицију ипак остаје у оквирима безбедносног система, његов чин - „победа“ и напуштање тамнице - од Рива ће бити доживљен као издаја, због које ће се после неколико година осећати примораним на освету, уништавајући сваку срећу у Ребусовом животу, и најзад Ребуса самог. Треба ли рећи, на послетку, пиштољем сакривеним у лажној књизи са корицама „Злочина и казне“.

У детињству је репресивни ауторитет оца приморао Ребуса на бекство и нарушавање односа са братом; он ипак добија шансу, док брат, који се подредио ауторитету оца, постаје криминалац (и то онај који, као продавац дроге, репродукује зависност). Репресивни ауторитет државе поново тера Ребуса на бекство и на избор, али и овде он, који истрајава и задржава активан однос према животу, не препуштајући се пасивности „судбине“ и демонским предлозима, остаје да заиста живи, док онај који се сломио постаје убица. Разрешење злочина али и Ребусовог егзистенцијалног чвора, штавише, и наступа онда када детектив постаје спреман да се суочи и са најскривенијим и до тада потискиваним понорима свог живота и своје личности.

„Злочин и казна“ је за Ренкина у „Чворовима и крстићима“ заправо роман о искушењу и искушавању, који смисаоно и значењски бива активиран управо у тренутку највећег искушења, које доводи у питање границе људског. Као што се Раскољников подвргава и подлеже искушењу, али и сам искушавајући границе оног што је дозвољено и могуће једном појединачном човеку али и човеку уопште, то раде, вољно или невољно, и јунаци овог романа, или за њих то ради и на такво искушавање их приморава репресивни ауторитет, друштвени или државни свеједно, са очигледним прерогативима „кнеза овога века“. А онај ко буде веровао да је победа могућа, и који не изгуби свој људски лик, тај ће победити.

(Текст је првобитно објављен у "Православљу број 1198, 15. 2. 2017)


Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.