Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

O ženama i odsustvu

Datum: 21/04/2016

O ženama i odsustvu

Predstava "Žaba"

U čitavoj jugoslovenskoj literaturi, od Kiša do Crnjanskog, od Andrićeve “Gospođice“ do Simovićeve Cmilje i na kraju Kovačevićeve Katarine iz drame “Sveti Georgije ubiva aždahu“, verovatno jednog najstamenijih karaktera u dramskoj literaturi ovih prostora, žene su centralni nosioci radnje čak i kada su odsutne. Iako, vrlo često viktimizovane ili samoviktimizovane, žene jugoslovenske i postjugoslovenske literature igrale su ključnu ulogu. Ako govorimo o feminizmu, nekad se stiče utisak da je književnost bila i ostala teren muškaraca. Prvim pogledom jeste, ali muškaraca koji su pisali o ženama. Od kraja osamdesetih do danas, veliki broj žena pisaca se pojavio, utemeljujući nove standarde i stavljajući žanrovske okvire koji ženu naročito u pozorištu stavljaju u centralno mesto zbivanja, kako kao lika, tako i kao umetnice. Tena Štivčić, Maja Pelević, Minja Bogavac, Olja Savičević Ivančević, Milena Depolo, Tamara Baračkov, Dunja Petrović, Simona Semenčič samo su neke od njih.

U pozorištu, nažalost, postoji ogromna polemika dugi niz godina o nedostatku uloga za ženski deo ansambla. Tipiziranje junakinja, u kom postoje samo majke i kurve, dobilo je jednu dozu mangupskog prepričavanja bez jasne argumentacije. Ono što je u tim slučajevima važno - predstavama gde čitavu ili većinu autorske ekipe čine muškarci, je razmotriti gde su tu žene i koliko se nazire ženski princip.

Dve su predstave obeležile sezonu 2015/2016. Jedna, premijerno izvedena u tekućoj sezoni, druga vraćena na beogradska gostovanja nakon nekoliko godina. “ Voz “ Kormaka Mekartija i “Žaba“ Dubravka Mihanovića predstave su čiji su kompletni autori muškarci. Svi likovi, u “Vozu“ dva, a u “Žabi“ četiri - muškarci su. Pa, ipak, nakon više od jednog gledanja te predstave mnogo govore o ženama, iako su one u oba slučaja odsutni likovi.

“Voz“ je filozofska drama o dva junaka koji se slučajno sreću na železničkoj stanici. Jedan drugom spasi život, dovodi ga u svoj životni prostor i oni razgovaraju o životu. Njihov razgovor baziran je na otkrivanju strahova, na nemogućnosti da u savremenom svetu opstanete kao čovek. Profesor, devastirani intelektualac kome je savremeni svet oteo dostojanstvo i hazaderski njegov spasitelj, onaj koji nema ništa a ima sebe. Njihove se uloge i moć tokom dva sata trajanja menjaju, njihova je duša secirana na dlanu. Oni imaju samo želju da prežive. Da ostanu ljudi. Samoubistvo i ubistvo, oba motiva, stavljena su ne u lični motiv i psihološki čin, već u filozofski komentar čovečanstva koje brzinom svetlosti pada u ambis. Taj ambis, u “ Vozu “ nije rupa kroz koju se klizi slobodnim padom. To je provalija puna noževa, koji ranjavaju čak i kada se pada.

“Voz“ je drama u kojoj nema žena, nema ni dece. Pa ipak, Crni i Beli, jedni su drugom majka, ćerka i iznad svega dom - kuća. Ako je u patrijarhalnom svetu dom i potraga za njim rezervisana za ženski princip, akteri ove predstave ga potpuno preuzimaju. Tako je najintimniji čin te predstave obrok koji dele. Jesti možemo samo pred najbližima. Ili smo mogli pre nego što se čovečanstvo pretvorilo u restoran brze hrane. Crni i Beli su siročići planete čiji su građani napravili i dozvolili Aušvic. Njihove su majke odavno mrtve, i jedino što im ostaje je da jedan o drugom brinu. Njihove ćerke nikad su rođene. Zato što je potomstvo u propasti nepotrebno. Zato što nijedan život u “ Vozu “ ne može biti rođen, pre nego što Crni i Beli ne spasu jedan drugog. Njihovo spasenje na kraju predstave, ne ostavlja nadu za preživljavanjem. Oni su preživeli onog trena kad su se pronašli. Njihovo spasenje je nada da se novi život rodi.

U slučaju predstave “Žaba“, posleratnom komadu koji se kreće u okvirima psihološkog realizma, žene su odsutne ali su jako važna dramaturška tačka. U berbernici, prostoru koji je svojom svrhom zadužen za muškarce, tu su njegov vlasnik, brat, taksista i prodavac knjiga. Braći je majka preminula, o njoj saznajemo iz direktnog razgovora. Ta je majka, unesrećena poslednjim balkanskim sukobom, živela je sa tri muškarca, i to u tekstu Dubravka Mihanovića uopšte nije slučajno. Majka je duhom presvisla onog trenutka kada je jedan od sinova obukao uniformu. Ta majka, parafraza je svake balkanske majke devedesetih, one koja čeka ili krije muževe i sinove od ratnog stradanja. Parodoksalno, te su majke najveći stradalnici svakog ratnog i genocidnog sukoba. Zato što gube život, gledajući gubitke. Njihovo biće nestaje pred njihovim očima. Oba brata nesrećno su oženjeni. Zeko je svoju ženu i sina tukao, i sopstvenim priznanjem on nosi mnogo veći krst nego onaj koji mu je palanka dala onog trenutka kada je žena otišla za Berlin. Njegov brat ima ženu i ćerku, od kojih beži u kockarnicu i kafanu, kao i dobar deo nesrećnih muškaraca ovih prostora. Motiv bežanja od kuće, jedan je od najčešćih prikaza slabosti balkanskog čoveka. Pre nego što je pokušao da objasni ženi da je izgubio posao, on je počeo da beži.

Ovde, odsustvom žene, Dubravko Mihanović otvara jednu veliku temu, a to je tema razgovora između dvoje supružnika koji iako se vole, više ne mogu da razgovaraju zbog međusobnih slabosti. On za razliku od svog brata, ima žensko dete, koje će sasvim sigurno odrasti sa psihičkim ožiljkom odsutnog oca kao i dobar deo devojčica zapadnog Balkana. Taksista, prijatelj i onaj čovek žive, pulsirajuće duše, čija emocionalno oštećenost je vešto skrivena u stalnoj logoreji i zezanciji, ima ženu, dve ćerke ali i dvadeset dve godine staru ljubavnicu u koju je možda zaljubljen.

Njegov je lik u odnosu sa ženama najkompleksniji, upravo zato što ih sve voli. Izgovaranjem te replike, koja je najtragičnija žarišna tačka njegovog lika, on priznaje ono što retko koji muškarac prizna bez zadrške - poligamiju. Njegov je kukavičluk jedino što je neopredeljen. Jedino za šta se sigurno opredelio je ljubav.

U oba slučaja, kako “Voza“, tako i “Žabe“ spasenje dolazi stvaranjem osećaja doma u prostoru koji dom nije. Ono bazično, ptičje, svijanje gnezda dešava se u prostorima koji nemaju niti jednu predispoziciju da postanu to. Time, obe predstave, daju jasnu poruku da je to jedini način za spas čovečanstva.



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.