Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Краљевић Ђорђе од двора до луднице

Datum: 24/04/2017

Краљевић Ђорђе од двора до луднице

Прокламација краља Петра I Карађорђевића о абдикацији принца Ђорђа

Интриге и мистерије одувек су пратиле чланове српских краљевских породица али чини ми се никога као краљевића Ђорђа, старијег сина краља Петра I Карађорђевића. Не постоји личност којом се толико заокупила читава српска јавност и ко толико дуго "траје" као краљевић Ђорђе. И данас су отворена питања да ли је принц Ђорђе био лудак или интелектуалац, заводник или хомосексуалац, херој или бараба, монархиста или републиканац... такве грубе дилеме готово да су неспојиве у реченицама али очигледно не и када је у питању личност принца Ђорђа. У последњих неколико година често сам наилазио на разноразна документа и сведочанства о горе поменутим дилемама везаним за принца Ђорђа и никада није било средине увек је био или једно... Управо та необична и интересантна животна судбина краљевића Ђорђа неколико пута ме је силно инспирисала и наводила да напишем своје виђење и сазнања о тим вечитим дилемама али даље од увода никада нисам стизао... Никада није било упитно има ли довољно информација да се напише квалитетна прича (што углавном може да створи проблем у писању) овде је материјала било на претек.

Где је онда проблем?

У случају принца Ђорђа, као и целе породице Карађорђевић, постоје две истине, оне пре и оне после Другог светског рата. Због тога, због те „две истине“ свако ко би се дрзнуо да нешто напише о принцу Ђорђу ставио би себе у улогу судије, некога ко би морао да „пресече“,  да одлучи која је истина права а шта је лаж..Да то није лако и колики је то посао можда најбоље описује чињеница да једну од тих двеју истина и то ону другу – комунистичку, парадоксално највише подржавају и подупиру мемоари принца Ђорђа. Мемоари под насловом „Истина о мом животу“ требали су да донесу коначну истину и ставе тачку на многе догађаје из живота краљевића Ђорђа и саме историје али у овом случају они то нису урадили већ напротив отворили су многе додатне дилеме и нове сумње. Сама чињеница да је књига писана и објављена шесдесетих година у комунистичкој Југославији, када се лепа реч о Карађорђевићима „плаћала“ затварањем говори да нешто у вези са том књигом озбиљно смрди. Нема сумње ни то да је краљевић Ђорђе као једини Карађорђевић који је живео у комунистичој Југославији послужио Титу као својеврсан алиби. 

Много тога је до данас остало нејасно када је принц Ђорђе у питању.

На првом месту налази се свакако његова абдикација (одрицање престолонаслеђа) која ће проузроковати много других догађаја и проблема који ће се касније јављати а сама абдикација постати предмет најразличитијих расправа до дана данашњег...

У већ споменутим мемоарима принц Ђорђе као званични разлог абдикације наводи несрећан случај у коме је страдао његов собар Стеван Колаковић. Он тај догађај овако описује:

„Падала је киша. Хладна мартовска киша која је мрзла крв у жилама. Обукао сам се брзо уз помоћ Колаковића. Наредио да ми оседла коња и мрзовољно кренуо из топлог стана у мутно, готово зимско јутро. Колаковић ме је пратио до излаза и помогао ми да узјашем. Када сам већ био у седлу, сетио сам се писма.

Поново мораш да идеш код госпођице, - рекао сам, - Писмо је у мојој соби на столу. Узми га и однеси одмах.

Разумем! – Одговорио је Колаковић и склонио се мало у страну, а ја сам одјахао по киши пут Бањице. 

Целог дана био сам на маневрима и доцкан увече, покисао и озебао, стигао сам кући. Нисам имао времена да у току дана мислим на писмо. Али, одмах по доласку, чим са угледао Колаковића, сетио сам се писма.

Има ли каквог одговора на писмо? – Питао сам, док се Колаковић трудио да ми скине покисли шињел. Како је он ћутао, застао сам у скидању шињела.

Нисам однео писмо, Височанство, - Промуцао је Колаковић. – Писмо нисам нашао у Вашој соби.

Губи ми се са очију, издајицо! Дрекнуо сам на Колаковића и подигао руку да га ударим. Али, на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом ,који још нисам био свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Колаковића. Учинило ми се да је посрнуо али је моја свест била неспособна да то региструје. Пожурио је вратима, а мени се привидело да тешко иде и да посрће...

Колаковића одмах одводе у болницу и он тамо даје изјаву у којој не спомиње принца Ђорђа већ наводи следеће:

„Ноћу између 27. и 28. Фебруара пао сам на степеницама и ударио сам се по трбуху. Обе моје старе киле су у том моменту биле напољу. Одмах сам осетио јак бол у трбуху и донесен сам у болницу.“

Два дана касније ( 2. марта) и управник града Душан Алимпић узеће изјаву од Стевана Колаковића. У њој се наводи следеће:

 „Прексиноћ око 11 часова увече, журећи се низ степенице у стану престолонаследниковом, несрећно сам се оклизнуо и стропоштао до дна степена, ударивши се при томе у доњем трбуху. Несрећа ова потекла је тим поводом што сам журио да однесем једно писмо Његовог Височанства, а степенице у овом времену, већ нису биле осветљене. Како сам већ од ранијег времена био просут са обе стране, те сам се побојао да ми болови, које сам одмах осетио, не буду већи, то сам молио другове да ме одмах испрате у болницу, што је и учињено. Овако је у истини било.“

Изјаву коју је Колаковић својеручно потписао оверили су управник града Д.Алимпић и још четири лекара: Н.Крстић, С.Алкалај. В.Ј.Суботић и Т. Леко.

Овом изјавом Стеван Колаковић је потврдио прву изјаву коју је дао након доласка у болницу и с обзиром да није било других сведока до њега и принца Ђорђа, правно је било све уређено да у случају најгорег принц Ђорђе буде заштићен.

До најгорег је дошло два дана касније, 4. марта, када је собар Стеван Колаковић подлегао повредама.

 За полицију без сведока и са званичном изјавом страдалог није било ништа спорно. Министарство унутрашњих дела издало је званично саопштење:

„Према досадашњим службено утврђеним фактима излази да је Стеван Колаковић био жртва несрећног случаја. По томе и акција власти, која би била упућена на истраживање кривице и проналажења учиниоца, засад недостаје законски основ. Појава нових и досад непознатих чињеница, ако би их био, имала би се узети у надлежну оцену.“

 

Међутим испоставиће се да је Стеван Колаковић пред своју смрт написао још једно писмо које је послао својој супрузи Анки Колаковић. 


Наставиће се... 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.