Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Dostojanstvo, gde se to kupuje?

Datum: 08/12/2018

Oduvek imam načelno romantizovano viđenje bunta i gneva obespravljenih usmerenog ka moćnicima. Za mene to predstavlja onu mrvicu dostojanstva koja preostaje kada je sve drugo relativizovano ili pogaženo. Ništa me više ne rastuži nego kada se podrazumeva da veliki socijalni ili politički protesti za razliku od Francuske i gomile drugih zemalja u Srbiji nisu mogući. 

Frazama analitičara o "otupelosti na sve", "anesteziranim masama" i "pasivnim građanima" koje se često čuju, treba pridodati i sramotno nizak nivo političke kulture i sramotno nizak nivo zdravog patriotizma. U pretpolitičkom društvu i demokratskom limbu u kom živimo osnovna premisa demokratije - smenjivost vlasti, ovde je zamenjena mitom o nesmenjivosti vlasti. 

Kada danas pitam ljude, najčešće one koji ne podržavaju aktuelnu vlast, koliko misle da će naprednjaci i Vučić još biti na vlasti, najčešći odgovor koji dobijem je "bar 10 godina", a ako se pritom i dalje bude kršio Ustav kažu da će se "naći već način". Ustav se može promeniti, građani i funkcije takođe, država se može smanjivati i prekrajati, samo će vlast ostati. 

Možda idealizujem, ali ne mogu baš da zamislim Francuza da to izgovara i onda mirno srkne espreso. 

Štaviše, nekog pariskog demonstranta verovatno boli patka za Makrona, kao što ga je bolela patka za Olanda pre njega i Sarkozija pre njega - to su, što bi rekao Cane, "samo kamičci na putu saznanja". To su samo prolazni, smenjivi likovi, kojima je uz podosta ograničenja i kontrolnih mehanizama prepušteno da se staraju o Francuskoj na određeno vreme i uz poštovanje Ustava i zakona - to je minimum. Kad oni odu, doći će drugi, a kad i oni odu, doći će treći. Francuska će ostati. 

Našu zainteresovanost za najviši pravni akt zemlje pokazali smo na referendumu na kojem je bila manja izlaznost nego u Švajcarskoj na referendumu kojim je zadržano plaćanje TV pretplate od 320€ godišnje. Krivo rođen, taj Ustav je jedini koji imamo i taj Ustav se krši svaki dan od onih koji su izabrani da ga brane i štite. Uzurpacija države i institucija, na moju veliku žalost, očigledno nije dovoljno dobar razlog da se išta bitno desi. 

Na moju još veću žalost, one generacije koje bi danas trebalo da kuljaju od političke svesti najčešće nemaju predstavu o tome šta je javni interes, niti zašto je Ustav važan, a koliko ozbiljno shvatamo demokratiju videlo se na izbornom rezultatu gospodina Belog. 

Celokupna stvarnost ovde počiva na obesmišljavanju demokratije, zakona, procedura, institucija, medija, obrazovanja i doktorata i na kraju - na obesmišljavanju Srbije,  zemlje koju njeni građani često posprdno doživljavaju. Osim glasanja za Belog, nemali broj puta čula sam kako se sa podsmehom govori o odmoru provedenom negde u Srbiji, kako se podsmevamo diplomama dobijenim na domaćim univerzitetima, dok veličamo neke dobijene u nepoznatim nemačkim ili američkim gradićima, da treba da "završimo Megatrend i palimo", sprdamo se sa mitinzima podrške aktuelnoj vlasti, ali i sa mitinzima opozcijie. U takvoj atmosferi najnormalnije je sprdati se još i sa svojim Ustavom i sa izborima. Ako ne postoji svest da ova zemlja nije ni Vučićeva, ali ni naša prćija i da nešto treba i da ostavimo posle nas, onda naravno da ćemo se vaditi na "Ko da to nešto može da promeni?" frazu. Ako sami sebe ne doživljavamo ozbiljno kako će iko drugi. 

I volim Srbiju, ali se iskreno divim nekim zemljama. 

Na primer, Rumuniji čiji su građani izašli na ulice zbog sporne reforme pravosuđa 

i stotinama hiljada ljudi ispred parlamenta u Bukureštu na protestima protiv korupcije.

Švajcarskoj u kojoj su građani glasali da se ne ukida TV pretplata

i da se ne ograničavaju plate top menadžerima u državnim firmama.

Sloveniji u kojoj je izglasana neradna nedelja za prodavce.

Grčkoj koja svoju istoriju brani na ulici.

Francuskoj u kojoj su karikature Šarli Ebdoa dokaz slobode govora.

Finskoj na neprekidnom ulaganju u obrazovanje 

i predsedniku koji kad nema mesta sedne na stepenice na Sajmu knjiga.

Slovačkoj u kojoj se masovno protestovalo zbog ubistva novinara.

Norveškoj u kojoj postoje zatvori bez rešetaka.

Sao Paolu i Grenoblu na javnim prostorima bez reklama.

Kini u kojoj vozovi idu 400km/h, jer bih onda do Užica stizala za pola sata.

I kad već moram da kažem, čak i zemlji u kojoj je živela moja baba koja je celu svoju učiteljsku platu dala za saniranje posledica zemljotresa u Skoplju.

Neprijatno je znati da živim u zemlji u kojoj nema te ideje, pogaženog prava i ugaženog dostojanstva koja će na ulice izvesti više ljudi od kakve pevaljke ili sportiste, u kojoj je dobro ako je Novak tog dana podigao pehar u Vimbldonu ili je Zvezda dobila tim koji ima čak i svog trenera za izvođenje auta. 

Ima i onih ciničnih puritanaca koji su u večitoj potrazi za "novim, mladim licem" čije ime još nije ukaljano, kao da je mladost garancija nepotkupljivosti. Ovde se nikad nije raskrstilo sa tim da je svaka vlast po definiciji naš neprijatelj i da je sasvim legitimno izlaziti na izbore i protestovati, a da se pri tom odlučujemo za manje zlo. 

Volela bih da grešim, ali slutim da je konzumerizam koji se za razliku od demokratije ovde ekspresno brzo zapatio trenutno predstavlja jedino čega se ponosni građanin Srbije ne bi odrekao.  Imam utisak da ljudi ovde kao dokaz da demokratija postoji nalaze to što prodavnice rade 24/7 i što sve može da se poruči sa interneta. Ukinimo prodavnice i odmah bi se izašlo na ulice. 


A dostojanstvo, gde se to kupuje? 



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.