Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Odlazak kući, koje nema...

     To je bilo onog vikenda, kada je ceo svet žalio žrtve terorističkog napada u Parizu. Napad se dogodio, slučajno ili ne, baš na dan, čija simbolika potiče iz Francuske, u petak, 13. novembra.

     Gradovi u svetu su tih dana prošle godine bili u bojama francuske zastave, pa je tako bilo i u našem glavnom gradu. 

     Čekao sam autobus za Zaječar te nedeljne večeri, peron beogradske autobuske stanice je bio skoro prazan, a ja po običaju stigao ranije nego što bi trebalo. Dok sam sedeo na klupi, lutajući mislima i gledajući dolazak i odlazak autobusa, pored mene je seo stariji čovek. Ništa neobično, svako je sedeo sa svojim mislima, skoro sam i zaboravio da nisam sam, kad mi se obratio pitanjem, "Čekate li i vi za Prištinu?", izvinjavajući se pritom!

   Rekoh mu da idem u sasvim suprotnom pravcu, za Zaječar, razmišljajući o tome kako se posle godina sukoba polako normalizuju odnosi i kako su ljudi počeli da putuju tamo i ovamo.

  Posle šesnaest godina idem da vidim svoju kuću u Đakovici, u njoj je sada neka albanska porodica, komšija koji je obećao da će je čuvati, ipak nije izdržao pritisak svojih sunarodnika, u jednom dahu mi reče. Sedeli smo tako na toj klupi, čekajući da odemo, svako na svoju stranu, ja kući u svoju toplu sobu, a on... isto svojoj kući koja više nije njegova.

 Reče mi sa onom dozom ironije, svojstvenom ljudima koji su sve videli i sve izgubili, da je dobar prognozer, svi su mislili da će se vratiti posle pet dana, on je rekao petnaest godina. Gorki osmeh na njegovom licu više je govorio o tih petnaest godina, nego svi novinski izveštaji i reportaže o zlim sudbinama ljudi na ovim našim prostorima. Upitah ga, čeka li ga neko tamo, biće pola noći kad doputuje, reče, svi su mu u Požarevcu, žena, dva sina, unuci. On ide samo da vidi kuću, zna da je to zauvek izgubljeno, bar da pokuša imanje da proda ako je nešto ostalo. 

 Brišući platnenom maramicom znoj sa čela, upita me ima li ovde u blizini neka prodavnica. Dok sam mu objašnjavao put do najbližeg marketa, rastasmo se uz moje "srećno", verovatno jedno od iskrenijih u životu.

 Dugo sam posle u autobusu razmišljao o ovom čoveku, i pade mi na pamet da mu ni ime nisam saznao, na kraju, zar je bitno. Da bih skrenuo misli na četvoročasovnom putovanju do kuće, uzeh telefon da vidim ima li šta novo na društvenim mrežama. I videh da su neki moji prijatelji svoju sliku prekrili francuskom zastavom u znak žalosti za žrtvama terorističkog napada.

 Evo, skoro godinu dana je prošlo od tog susreta, a s vremena na vreme mi padne na pamet, ne da li je bezbedno prošlo sve, jer su ipak druga vremena, već kako se osećao kad je ugledao svoj grad, koji nije više njegov, svoju kuću, koja nije više njegova, u svojoj zemlji, koja će večno biti njegova, i sve manje njegova. 

  

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.