Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Владимир Коларић: Два текста о Кустурици

Datum: 04/04/2017

1. По шумама и горама: „На млечном путу“ Емира Кустурице

Кустурица је добијање Златне палме за „Андерграунд“, у (политички) незгодном тренутку за Србију, објаснио носталгијом канског жирија због смрти Федерика Фелинија исте године, због чега је Кустуричин филм био виђен као лабудова песма велике епохе европског ауторског филма, који је обележавала изразита уметничка визија, заснована на преображавалачком, а не репродуктивном или симулаторном односу према предметно-историјској стварности.

После овог филма Кустурица као да је кренуо неким другим стваралачким путевима, који многе нису престали да збуњују све до данас, када је овај редитељ статус звезде европског ауторског филма већ увелико заменио за (надуметнички) статус „иконе глобалног Истока“. Његова два последња дугоматражна играна филма, „Завет“ и „На млечном путу“, а који највише збуњују, свакако садрже, готово каталошки пописане, све оне главне поетичке топосе целокупног Кустуричиног стваралаштва, али свакако и један вишак или мањак, како се узме, а који се састоји у другачијем третману и улози одавно уочених елемената Кустуричиног ауторског рукописа. Ту је и даље карневализација, фантастика, необарок, постмодернизам, магични реализам, и тако даље, али значењски и поетички, а свакако и идеолошки, реорганизовани у мери да обавезују на битно другачија читања.

Можемо, стога, „На млечном путу“ посматрати као филм о идентитету, у ком се одсликава и борба за идентитет (и право на идентитет) самог аутора; можемо га, са још више уверености, посматрати и као филм о „отмици Европе“, отмици нашег права на Европу и да будемо Европа, нашег права да уопште имамо свој свет.

И, управо у овом „нашем“ можемо тражити један од кључева за тумачење ових збуњујућих Кустуричиних поетичких избора, а које би избегло теорије завере, моралистичке проповеди или психологију. Последњи филмови овог аутора су стога ломљење остатака оног некадашњег у њима, ломљење оне визије света коју најрадије описујемо као западну, или европску. Њихова провокација, што се директно одражава на њихову поетику, естетику и структуру, у одбацивању је западњачких претензија на универзалност, па и на поетичку, естетичку и структуралну универзалност. Она нарушава прописане норме како би угрозила и саме „дубоке структуре“ на којима те норме почивају, а које су виђене као полазиште за колонијализам и империјализам, константе тако схваћене „западњачке“ цивилизаторске политике.

Кустиричини поетички, па зашто не рећи и идеолошки избори, у том кључу могу бити читани као слалом за избегавање колонијалитичких стратегија, за које нам се чини да се у већ постале не само део нашег културног него и генетског кода, и да су се претвориле у нужност, још једну датост међу многима.

Кустурица разара кодове, како би отворио простор за „наше“, за „наш“ свет, за „наше“ право да и „ми“ имамо свој космос и свој универзум, да и „ми“ будемо свет и будемо све, а не само они који су то одавно, у некој давној паљевинама царског и патријаршијског града обележеној епохи, прописали као норму и приграбили као своје наследно право.

Одговор на питање ко смо то „ми“, и шта подразумева то „наше“, може се тражити само на цивилизацијском нивоу, а за све испод тога - боље је ћутање. Да ли смо спремни за то, чак и на разговор о том „нашем“ цивилизацијском идентитету, то је већ посебно питање, као и да ли и сам Кустурица пружа било какав одговор на њега. Осим да су „наше“ те горе по којима ходимо, и све што по њима ходи је „наше“; осим тог готово пантеистичког слободарства, и „нашег“ права које иде са њим.

Кустурица је рекао и то како је он „танак глумац, али добар комуниста“. То је такође једна од важних истина о овом његовом последњем филму, поред оне, а коју би у следећем филму свакако требало уважити, да је боље имати добру драматургију него лошу: она, ако већ не нуди готове одговоре, свакако помаже бољем формулисању питања.

(Текст је првобитно објављен на „Искри“)

 

 

2. Нови живот: „На млечном путу“ Емира Кустурице

Нови филм Емира Кустурице, „На млечном путу“, садржи препознатљиве стилске и поетичке одлике опуса овог аутора, а које га постављају у контекст необарока, постмодернизма, магијског реализма, фантастике или карневализације. Такође, садржи и елементе другог периода Кустуричиног стваралаштва, оног после филма „Андерграунд“, које пре свега одликује својеврсна поетичко-идеолошка деконструкција доминантних начела европског ауторског филма, унутар ког је Кустурица изградио своју завидну уметничку и фестивалско-тржишну репутацију.

После „Завета“, у ком важну функцију играју мотиви иконе и црквеног градитељства, ово је други Кустуричин филм у ком религијске, и у овом случају православно-хришћанске, референце играју важну улогу.

Додељујући самом себи улогу Косте (грађеног у типолошком маниру „свете луде“), редитељ јасно сугерише читање усмерено ка истраживању (сопственог) националног и религијског идентитета, прецизније (сопственог) идентитетског искуства, које се у филму, са јасним биографско-историјским назнакама, мотивише ратним и идеолошко-политичким околностима.

Истраживање идентитета Кустурица и у овом филму поставља на широку културно-цивилизацијску раван, а све у потрази са сопственом личном, али и колективно идентификованом позицијом, коју би могао да одреди као „нашу“. Такву идентитетску позицију велики редитељ је у највећој мери склон да оцрта унутар оквира „глобалног“ - у основи евроазијског - Истока, у ком православно-хришћанско самоосећање, као и „доживљај света“, а следећи традиционалистички мотивисану идеју о „јединству (наслеђеним вредностима потврђених) разлика“, имају важно место.

Своје болно лично и колективно искуство, протагониста новог Кустуричиног филма крунише и осмишљава монашењем, чији главни подвиг усмерава ка превладавању, али никако путем заборава, своје граничне трауме повезане са страдањем вољене жене. Док је прва велика (идентитетска) траума, ратно убиство оца, резултирала једним световним (и свакако у маниру европског и азијског филма „поетизованим“) обликом „јуродствовања“, ова друга се, уместо планираног самоубиства, завршила ступањем у „нови живот“.

Завршна секвенца у којој је представљен тај „нови“, монашки живот главног јунака, обилује мотивима подвижничких житија, усмерених ка благодатном јединству живе твари и свих појединачних бића, и њена функција је у својеврсној христијанизацији у филму доминантног мотива отпора који сав живи свет, а не само његови људски актери, пружа противнику, виђеном пре свега у лику духовног колонизатора.

(Текст је првобитно објављен у „Православљу“ број 1201, 1. 4. 2017)


Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Bosko iz Caaaacka
06.04.2017 - 16:26
Mix
Kusturica je reditelj u cijim filmovima je preovladjujuci neoprimitivizam i paganizam.Uostalom,on je i bio clan neoprimitivisticke grupe Zabranjeno Pusenje,koju je,usled nadiranja Novog talasa,pokrenuo Goran Bregovic,kao finansijer i vladar iz senke tog pokreta,da bi spasao sto se spasti da.Otuda Kusturicina opcinjenost Bregovicem i njegovim idejama.Samo,ne razumem njegov komunizam(jos je i Bregovic govorio o tome krajem 70-ih),kada glorifikuje pravoslavni misticizam i Radovana Karadzica,ultranacionalistu sa staljinistickim populizmom.Dakle mix svega i svacega,u kojem se Kusturica pogubio.I zavrsio kako je i trebao!