Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Od "Informbiroa" do patke - fenomen derbija

Datum: 17/04/2017

Za njih navija više miliona ljudi. Na 59. susretu je bilo preko 90.100 gledalaca. Postignuto je 405 golova u 153 utakmice. Stotinu derbija je prošlo između Dujkovićeva i Lukačeva dva odbranjena penala na jednom meču.
Ljubiša Tumbaković je vodio ekipu Partizana u čak
27 derbija. Marko Valok je postigao 13 golova i isto toliko je bilo „preletača“. Ostvarena su 4 het-trika. Postoje samo dve ekipe i samo jedna utakmica – DERBI.


Bližio se kraj 1947.godine, kada je u kancelariju direktora Centralne Informativne Agencije, stigao izveštaj Džona Kebota iz Beograda. Kebot je šifrovanom porukom najavio zahlađenje odnosa između Beograda i Moskve. Državni podsekretar Džon Ačeson, preko depeše je napisao „đubre“, a onda iznenađeno zapalio cigaretu. „U Beogradu se nešto veliko rađa“, rekao je gotovo šapatom. I jeste, ali najavljen izalazak Jugoslavije iz Informbiroa  svakako je u drugom planu.

Petog januara, te iste godine, na terenu Centralnog Doma Jugoslovenske  Armije rodio se istinski fenomen. Odigrana je prva utakmica između fudbalera Partizana i Crvene zvezde. Sneg je padao danima, a temperatura se na dan odigravanja utakmice spustila na minus devetnaest. Ipak, na tribinama je bilo četiri hiljade ljudi. Iz svlačionica su, ispred sudije dr.Branka Lalića, izašli zajapureni mladići, nesvesni da predstavljaju prvo slovo u tradiciji koja će trajati. To prvo slovo, poput prvih paragrafa dvorskih knjiga, bilo je raskošno, ukrašeno uzbuđenjem, aplauzima i uzdasima.
Crvena zvezda je golom Jezerkića povela već u 12. minutu, a isti igrač je golove postizao i u 25. onosno 54. minutu . Tada su momci u crveno-belom, prvi put pomislili da je sve gotovo. Međutim, Đajić je nespretnom intervencijom, postigao prvi autogol u istoriji derbija. Već pet minuta kasnije, trinaest minuta pred kraj meča, isti igrač je pogodio pravu mrežu. Tada su crveno-beli drugi put poverovali da su završili posao. Na semaforu je bilo 1:4. Međutim, ova utakmica nije samo prvi derbi na kome je postignut autogol, već i jedini na kome je jedna ekipa postigla dva. Za to se pobrinuo Kašanin u 83. minutu, na čijim krilima je dva minuta kasnije Stjepan Bobek smanjio na 3:4. Preostalih 5 minuta, igralo se u šesnaestercu Crvene zvezde. Ređale su se šanse crno-belih, ali je Lovrić sa dve fantastične intervencije sačuvao svoj gol, kada je na semaforu već pripremljeno izjednačenje. Para uzavrelih emocija dizala se iznad umornih fudbalera obe ekipe, koji su se grlili na centru, jer niko od njih nije poražen. Četiri hiljade ljudi, aplaudiralo je do budućnosti.

Fudbal nije bio jedini fenomen u koji se zaljubila posleratna Jugoslavija. Sedma umestnost je, okupljala i stare i mlade ispred gradskih i seoskih bioskopa. Sredinom 1953. godine, po romanu Dobrice Ćosića, snimljen je kultni film „Daleko je Sunce“. Dragomir Felba u ulozi starca Gvozdena, ne želi da napusti zavejanu Jablanicu i pored nezadrživog pritiska nemačkih snaga. U interesu discipline, osuđen je i streljan. Početkom decembra iste 1953.godine, fudbaleri Partizana, disciplinovano i surovo, partizanski, savladali su Crvenu zvezdu, kao gosti na stadionu JNA, sa čak 7:1. Pred 55 hiljada ljudi Partizan je poveo golom Bobeka, a Tomašević je vrlo brzo doneo izjednačenje. Crveno-beli su imali potpunu terensku inicijativu a onda se nakon jedne kontre, sa druge strane terena ukazao trio - Zebec, Herceg i Mihajlović - koji je u narednih 55 minuta postigao čak 6 golova i potpuno demolirao večitog rivala. Prva rečenica u tekstu sutrašnje politike glasila je: „Kome su zvona zvonila?“, jasno aludirajući na veliku pobedu jedne i najteži poraz druge strane, ispostaviće se i u narednih 7 decenija.

Prolazile su godine, a  jugoslovenski fenomeni, svojom su isključivošću u posebnosti, počeli da guše, samo što niko to nije smeo da iskaže.
Ipak, 2.juna 1968.godine, dve mirne kulturne manifestacije prerasle su u masovne studentske proteste, tokom kojih je po prvi put u Jugoslaviji došao do izražaja bunt mladih i nezadovoljnih. Čak je i Tito, kako bi smirio strasti izjavio da ni on „nije nezamenljiv“. Jedan od retkih fenomena koji nije prerastao u teret, bio je večiti derbi. Međutim, Partizan je pobedama od 6:1, 7:1 i 5:0,  ostavio ozbiljne ožiljke na duši navijača Crvene zvezda, koja iako je imala 5 pobeda i jednu šampionsku titulu više od večitog rivala, nije ostvarila tako ubedljive pobede.
Ta revolucionarna 1968. promenila je i to. Sredinom novembra, pet godina nakon otvaranja stadion, Zvezda je dočekala večitog rivala i nije bila ni malo gostoljubiva. Na tribinama je bilo preko 25 hiljada kišobrana, zbog kiše koja je padala satima i pojačavala se kako se utakmica približavala. Igrači Partizana su fantastično sproveli zamisli trenera Bobeka, a na golu je briljirao Ivan Ćurković. I bilo je 6:1 za Crvenu zvezdu! Kažu beogradske kafane tih vremena da nikada niko nije tako nadigrao Partizan, pa ni veliki Real i Mančester. Crno-beli su fantastično zatvorili Vojina Lazarevića, ali su ostali puleni Miljana Miljanića – trostruki asistent Aćimović, i strelci Antonijević (1), Pavlović(1), Džajić (1) i Ostojić(3) – potpuno rasformirali naslednike Partizanovih beba, ekipe koja je dve godine ranije igrala finale Kupa Evropskih Šampiona. Bio je to početak dostizanja ravnoteže u ožiljcima koji su večno pekli zaljubljenike u fudbal. U narednoj deceniji, razlika u broju šampionskih titula porasla je na 4, a u broju pobeda na 10 više na kontu crveno-belih.

O toj „1968.“ snimani su filmovi i pisane pesme. Nosioci mladalačkog talasa, bili su sinovi oficira Jugoslovenske Narodne Armije. Mrzeli su rat i „limene trube“ i pevali o miru u ritmu neke nove Jugoslavije koja je bila vrcavija, ali uljuljkana. Jedan od njih, Džoni Štulić, pevao je o  „šljakerima koji spavaju po tramvajima, djeci koja se ljube na ulicama, noćima koje su frajerske i uvijek na smetnji“.
Pevao je tako i o derbiju, o tome da su uredne i skromne gradske momke, zamenile barabe sa brkovima i dugim kosama, omiljeni plejboji tadašnje javnosti. Te, 1982. Kada je Azra pevala o
’68, odigran je derbi sličan kišnom novembarskom. Bila je to hiljadita utakmica u istoriji za oba kluba i 70. večiti okršaj. Timu sa braćom Đurovski, Pižonom, Duletom Savićem i Milošem Šestićem, crno-beli rival nije mogao ništa. Već u sedmom minutu bilo je 1:1, a meč je prelomljen u poslednjih 25 minuta. Međutim, ono što su Pižon, koga je Pol Simpson svrstao u „deset najboljih graditelja igre ikada“ i Miloš Šestić radili tokom čitavog meča, stvaralo je utisak da je Zvezda povela dva dana ranije. Na kraju je bilo 1:4. Svima je delovalo da je ovaj derbi još samo jedan dokaz da je Crvena zvezda nezaustavljiva i da više neće doživeti one ožiljke koji večno peku.

Međutim, derbi je kao i uvek, u saradnji sa sudbinom, a u inat preuranjenim zaključcima, uzdigao alternativu. U vreme kada je ova zemlja bila alternativa normalnom, fudbalska je alternativa obukla beli dres sa crnim prugama i velikim“Peugeot“ natpisom na grudima, 20. septembra 1998. imala je zift crnu kosu i vučje odlučan pogled. Crvena zvezda je imala titulu evropskog šampiona, mnogo više pobeda i osvojenih titula, a u prethodnom - 110.derbiju, Dejan Stanković se doslovce igrao sa odbranom Partizana, ali ako se alternativa dominaciji zove Mateja Kežman, odlučnost i želja svakako će pomoći sudbini i duhovima večitog derbija da uspostave ravnotežu. Đorđe Tomić je postigao strašan pogotak za Partizan, Ljubojević uspeo da izjednači, a onda je sevnula kontra – Goran Trobok je leteo sa loptom ka golu crveno-belih i nakon kombinacije sa Tomićem i Stojanoskim, bubamara se dokotrljala na desni „ćošak kaznenog prostora“. Tada se navijačima Crvene zvezde, prvi put ukazao Mateja Kežman, onako kako je to uradio i naredna četiri puta u četiri derbija – drsko, otresito, u poslednjim trenucima, svom snagom!
Time je najavio neka srećnija vremena za crno-beli deo Topčiderskog brda, vremena u kojima je Partizan šest puta zaredom bio šampion i ostvario 8 pobeda u 13 derbija.


Međutim, još od kad je tršavi, kapriciozni golgeter otišao u PSV, fudbal u Srbiji je prestao da prepoznaje svoj odraz u ogledalu, kao i Srbija sama. Posle svega smo ovde, danas. Crvena Zvezda doćekuje Partizan na „treći Uskrs“.
Derbi je preživeo sve promene i pokazao da je aistorisjki pojam, socijalni odraz. Danas, kada su kvalitetni filmovi i albumi ređi od 0:0 u derbiju sedamdesetih, kada su političke promene jalove, a od svih revolucija ostane samo patka, bilo bi najbolje da derbi ne liči na društvo i da postane istorijski – Valokov i Jezerkićev, Bobekov i Mitićev, Pižonov i Mocin, Milkov i Milkov, pa i Kežmanov i Pjanovićev. Jer postoje samo dve ekipe i jedna utakmica – znate već...


Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.