Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Зашто је Толкин битан?

Datum: 19/03/2017

Годину 1961, наш ће народ памтити као годину, у којој се Нобелов комитет поклонио пред перјаницом књижевног стваралаштва Југославије, Ивом Андрићем. Ова награда, која је неупитно заслужена, у својој сенци, оставља, заувек, чини се, у круговима књижевних критичара, и елитиста несклоних „новом“, један отклон, према човеку, који је створио највећи мит савременог доба: Џону Роналду Рејелу Толкину, који је својим причама о Арди, завео милионе читалаца широм планете, и остави за собом неизбрисив траг, у светском књижевном наслеђу, и више.

 

Прича о католичком професору Оксфорда, писцу и песнику, једном од највећих филолога двадесетог века, увереном хришћанину, и сигналном официру британске војске са битке на Соми, прича је, заправо, о аутентичној побуни, против онога што је данас наша стварност. Међутим, та побуна, није ни могла, бити препозната, у, једној, по речима Дипеша Чакарбарте, конзервативној провинцији света, каква је била, и остала, Европa, утонула у, како каже наш писац Раде Драинац, "идеолошки вртлог и мисаони жонглерај".

 

Након што смо одгледали филмове, и прочитали књиге, још нико не поставља питање, зашто је Толкин битан. Маргинални су озбиљни изучаваоци његовог дела, а у нашој, балканској средини, чија је историја, 1961, себе супротставила, и "победила", фантазмагоричну историју Средње Земље, таква питања готово и да не долазе на дневни ред, осим као пошалица, када нас неки од медија упореди са Хобитима (што је један вид комплимента из нехата).

 

Толкин, наиме, остаје непомућени пример правог енглеског џентлмена, потпуно супротан перцепцији наше средине, која је свој став према Енглезима, креирала у складу са оним што називамо „висока политика“, која је, енглеском руком вођена, не мало крвавог трага, и овде, а и одакле одакле Толкин долази (рођени Јужноафриканац), оставила.

 

Ларпурлартизам не постоји. Ниједна се уметност не ствара ради уметности, као такве, јер ни уметност ни сама не постоји као таква, ради себе саме. Толкин припада оној генерацији писаца, која је прошла ровове Првог светског рата, највеће кланице у дотадашњој историји света. Притом, био је официр у бици на Соми, у којој су први пут искоришћени тенкови у историји ратовања, као и бици, у којој је највише британских војника, у једном дану изгинуло, у историји британског ратовања. Не можемо, а да не помислимо, да је ово крштење ватром и челиком, утицало на Толкина, као што не можемо да занемаримо чињеницу, да су највећи писци српске писане речи, управо проистекли из тог тектонског поремећаја историје, Првог светског рата, укључујући и писца који ће годинама после тога, „поразити“, Толкина, Иву Андрића.

 

Иако су многи имали намере, и правили натегнуте аналогије, у намери да „одгонетну“ Хобита, Господара прстенова, Силмарилиона, и друге романе Толкинове, махом су падали на том покушају. Толкин је, уосталом, рекао и једину, прву и последњу истину, о својим делима. Изричит је био да суштинских паралела са конкретном стварношћу, његово дело нема. Међутим, не постоји она метафора, која није дериват стварности. Која нема утемељења у животу и реалној повести, и која није инструмент идеје.


Код Толкина, једног од највећих филолога двадесетог века, који је, уосталом, све митове, стварао као живи амбијент за говорење квеније и синдарина, које је као језике креирао, срећемо ону чистоту мотива, које не можемо видети још од антике, или ренесансе. Голо људско, савршено у једноставности, доживљава своју реинкарнацију код Толкина. Освежење које је било преко потребно читавом свету, после Првог и Другог светског рата, далеко од постмодерне и нихилистичких схватања, даје управо, својим митовима, Толкин. Онтолошка борба добра и зла, сучељена у својим митолошким архетиповима, добија нови смисао у Толкиновим романима. Она наличи, ономе, што нисмо видели од мрачног средњег века, који је, испоставиће се у двадесетом веку, истина, био много светлији, од овог савременог доба, а то је вера у чистоту врхунских идеала, и провбитног дуализма, живота и смрти, црне и беле, ноћи и дана. Иако религијски надахнута, јер је Толкин био чисти хришћанин, који је држао до својих идеала, његова „митопоетика“ (назив који је сам скројио за књижевни правац који ће са Луисом, писцом Нарније, разрадити), није супститут за хришћанство, већ његова еманација.

 

Митопоетика, у сваком смислу, код Толкина, прати хришћански модел чистоте. Ако помислимо, на пример, да је Прстен моћи, симбол римског цара, а ако је Гандалф, који умире, да би се родио, чистији и снажнији својим духом него пре, и тиме заменио стару „побожност“ (Сарумана, који је своје ислужио и искварио се), нека, дозволићу себи бласфемичност, фигура митског Христа: нису ли управо мали људи, Хобити, они који су, налик прогоњеним хришћанима у позном Римском царству, изнели на својим плећима, победу оних идеала које је заговарао Гандалф у књизи, а Христ, у историји, над голом силом? Сам Толкин, каже, да је за њега, чак секундарни лик у односу на „малог“ протагонисту епопеје, Фрода Багинса, Семвајз Гемџи, заправо, највећи херој приче. Тај „прстен моћи“, управо јесте, ништа друго, до моћ, сама по себи. Њен архетип (оличен у Прстену моћи) који и најчистије душе доводи у искушење, до оних простодушних, добричина, какви су Хобити, који „дом и храну“, цене, више него било шта на свету, управо је том једноставном добротом поражен. Није ли такав један симбол, моћнији, од било ког, у савременој књижевности, до данас, створеног? Није ли порив који осећамо према моћи, основни покретач hibrisa, који срећемо код Александра Великог, или Наполеона, управо и онај који срећемо код Галадријеле, која је на тренутак зажелела Прстен, замишљајући себе као краљицу Средње Земље? Није ли, са друге стране, истој тој Моћи, одолео Том Бомбадил, мистични лик књиге, који живи у потпуности у складу са начелима природе, као њен део? Није ли то величанствена порука по себи? Напокон, нема идеалнијег хришћанског, и напокон, људског става, од тог, да ништа није створено зло, и да прототип зла, не постоји, већ да настаје кварењем добра - па ни сами мрачни господари, Моргот и Саурон, нису зли, у свом зачетку, који Толкин, гласом Елронда, заговара.

 

Даље, није ли први, на врло осетљив начин, Толкин, у тренуцима када је читав свет био разочаран чистотом идеала, повратио у уметност лик надљудске живототворне снаге, какав је Илуватар Еру, који је својој деци, створивши их по свом лику, Виловњацима и Људима, дао и живот, али и вољу, тј. слободу надахнуту одговорношћу? У тренутку када „просветитељски фундаментализам“, савладава и науку, и политику, подједнако и на истоку и на западу, Толкин, позајмљујући мотиве нордијске, германске, келтске и словенске митологије, даје први одговор, свету - свету који је лишен смислености. Пловидба у Неумируће земље, која чека сваког ко "овај", тј. "онај", Толкинов, свет напусти, коначно је, велики књижевни корак, за једног писца, који нуди наду, онда када је друштвени императив, укидање наде као такве. Напокон, није ли миру склон, Округ, идилично окружење, које би свако од нас само могао да пожели, да у њему живи.

 

Многи су замерали Толкину да је против индустрије. У СССР-у, било је забрањено превођење Господара прстенова, јер су тадашње совјетске елите виделе у делу у ком описује чишћење Округа од индустрије, коју успоставља зли чаробњак Саруман, пародију на индустријализацију Русије, под комунизмом. Међутим, исто се може рећи за велики процес који се збио у енглеској историји, када су капиталисти откупљивали велике површине земље (утичући на креирање градског пролетеријата), да би могли да гаје овце, са којих ће шишати вуну, па је чак настала она чувена изрека, да су „овце појеле људе“. Поред тога што ово указује на ширину метафоре, те стога и књижевног, па и филозофског дара, ово указује и да Толкин има изражен хуманистички став, спрам историјских процеса. Изругавање и исмевање, подједнако, било каквих аномалија, које ремете пристојан живот, којим живе Хобити, али и великих процеса, који су у историји обележени стигмом „дугог трајања“, један су од угаоних камена, Толкинове савремености, али и свевремености.

 

Насупрот томе, Толкин је далеко од хипика, који се залаже за повратак животу у пећинама. Виловњаке, који „уче дрвеће да говори“, који живе у складу да природом, апсолутном и непорецивом, Толкин супротставља Патуљке, врхунске занатлије, који су створили, својом интелигенцијом, и упорношћу, величанствена дела. У њих нема, робова. Они цене слободу, изнад свега. Међутим, они су, управо због своје природе, занатлија и рудара, трговаца, склонији приласку „Мрачном господару“, било да је то Саурон, или Моргот. На њиховом примеру, он критикује неумереност, алавост, и све што je мимо златне мере. Толкин је и свестан одумирања тог света, који је потпуно живео у складу са природом, те је један од основних мотива Господара прстенова, тај, да Виловњаци напуштају Средњу земљу, и одлазе у Неумируће земље, те тиме и у сећање (тј. историју).

 

Напокон, ко је боље описао суштину људског живота, од Толкина, упућујући, и антагонизирајући феномен смртности и пролазности Људи - бесмртности, или дуговечности, свега другог у Средњој Земљи. Говорећи о лакоћи са којом се људска срца кваре, али у исто време, и великим подвизима на која су спремна, Толкин актуелизује, кроз паралелну стварност, архетипове јунака, какве не памтимо од наше историјске епике. Имена која не бивају покошена куршумима, већ урезана у вечну славу, те друге, фантастичне, историје, нада су, коју Толкин изнад свега цени.

 

Мотивима малих Хобита, који ничим, до чистотом свог срца, стварају велика дела, и смртних Људи, Толкин, нуди, оно, што је синоним за читаво његово дело, а то је - нада. Он као књижевник, наравно, никада неће бити уврштен у велика имена светске књижевности. Светска књижевност, каква јесте, то не заслужује. Његова једноставна идеја, толико је чиста, да не заслужује, чак, да буде упрљана критиком која ће га растезати као апологету овог или оног феномена, у разне, сумњиве сврхе. Он је оном хегелском идеализму, напокон, супротставио онај, исконско хришћански, много једноставнији, и у својој једноставности савршенији, хуманистички. И људски. Он није писац епске фантастике, и креатор забаве за масе. Његов стил је митопоетика. Његов надреализам има архитектуру и јасну идеју. Он, без нужног кривљења његовог дела, не може бити инспирација за овај свет „гејмера“ и људи лишених идеала, већ инспирација за homo ludensa, што је и сам, напослетку био, и што га је испод свих наслага његове неоспорне интелигенције, величине, врлина и генијалности, као писца и човека, красило.

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Pana
21.03.2017 - 17:20
Extra
Briljantan tekst