Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Сумрак сага

 

(одговор другу Николи Марковићу на текст „Јутро које мења све“)

Прочитавши критику нове РТС-ове серије „Јутро ће променити све“ на овом порталу, нашао сам се позваним да дам и своје виђење ствари. Тачније, неки свој приказ.

Чини се да неки обрасци никад не умиру – млади и урбани људи у тридесетим годинама (хм, подесћа на онај виц о сеоској удавачи и београдској млади) којима је зли Слоба узео младост, а они рифовима показују средњи прст режиму и мир свету, чини се да је почео још са „Отвореним вратима“ Милоша Радовића и Биљане Србљановић, која је опет у жижи јавности због представе „Врат од стакла“, наставио се култним остварењима Раше Андрића „Муње“ и „Кад порастем бићу кенгур“, те пројектима Горчина Стојановића „Лисице“ и „Оно као љубав“. Никако не бих да звучим као неки апартчик кога је уређивачка политика владајуће странке послала да опљује „ону другу страну“, али исто тако не могу се отети утиску да је ово још само једно дело које идући у једном смеру доприноси поларизацији друштва, те оној злоћудној подели на две Србије. Исто тако не бих да, како недавно рече један заједнички пријатељ аутора претходног текста и мене, чекам на зицер серије, попут овог новог РТС-овог остварења. Као и да, из нимало „провинцијске“ перспективе, дочарам своје виђење пројекта.

Немојмо заборавити да су и неки од „урбаних“ глумаца и легенде Београда осамдесетих имали сјајне роле у „руралним“ серијама попут „Села гори...“ (Буле Гонцић, нажалост покојни Милорад Мандић – Манда и Драган Николић, Никола Којо, Драгољуб-Мићко Ђуричић), „Мог рођака са села“ (Драган Јовановић, Дубравка Мијатовић) , као и у најновијим „Коренима“ (Жарко Лаушевић).

Помало предвидиво делује сценарио, кадрови у којима Љуба (у надобудном тумачењу Андрије Кузмановића) на Штранду говори свом најбољем ортаку Филипу (сјајни Никола Ракочевић) како је са петнаест година рушио Милошевића. Опет не бих волео да ова опаска не буде преведена у духу свеопштег раста историјског ревизионизма, како оног у вези са Другим светским ратом, тако и овим новијим, популистичким, где се Слободан Милошевић представља као „последњи прави државник“. Сви смо, пријатељу, рушили Слобу, неко на великом одмору, како то у серији духовито примети Филип, неко ударајући у шерпе и лонце, неко на екскурзији на Копаонику, попут потписника ових редова. Искрено, не знам и не сећам се никог ко је тих дана био за Слобу. Проблем је што смо сви, у већој или мањој мери, изманипулисани. Али, можда о томе неком другом приликом.

Редитељ је изнео пре свега своје личне погледе и реминисценције (лик Филипа је градио по себи, што је напоменуо на недавном гостовању на „Двестадвојци“). Тема јесте блиска великом делу младих људи, и, премда сам и сâм, што у шали, што збиља, склон прозивању младих због њихове друштвене неангажовансти и пасиве, свакако да је много ближа од јефтине естрадизације и прилично упитног глумачког квалитета, као што је случај са серијом „Истине и лажи“ (ТВ Прва) оно што је јако битно, и кроз мимику се виде ставови појединих ликова. Штавише, имао сам утисак да, гледајући све оне младе људе у серији (љубоморно примећујем и млађе од мене), као да сам их већ више пута видео у, опет нажалост, блаженопочившем нишком „Предузећу“, које је за врло кратко време постало култно место мени много драгих људи.  Утисак је и такав, као да је редитељ правио серију за себе и своју блиску екипу, па се неком учини страном и тематика и плејлиста. Зашто? Невероватно је колико је маха узело истицање музичке подлоге аутора одређеног дела које кореспондира са музичком уметношћу (сетимо се Муракамија, Несбеа и потоњих аутора савремене светске књижевности). Ако нам се и деси да помислимо да су горепоменута двојица неостварени хипици, исто тако делује уверљиво и искрено оно што је аутор серије својим музичким укусом хтео да наметне овде – да, ја слушам рокенрол и пост-нови вал, сад ћете видети шта ја слушам и колико сам изнад свих! Једна од стандардних мантри наметања култур-фашизма. С тим у вези, прилично је наивно и стереотипно приказана Провинција у коју се Љуба враћа (како је сјајно приметио аутор претходног текста – човек који не припада нигде, те тако верно подсећа на „Дошљаке“ и „Чедомира Илића“ Милутина Ускоковића): Љубина сестра живи са мајком, мужем и децом у једној кући; мала склоност ка подсмевању људи који се баве фолклором, док је Љуба са екипом у школском дворишту (колико год и мени као клинцу био стран и наметан), а посебан детаљ који боде очи, као љубитељу најважније споредне ствари на свету (ма које споредне!) јесте та кад Љуба са ортаком из детињства седи у кладионици, попуњава тикете са паровима италијанске Серије А, док се у позадини чује коментатор РТС-а Немања Матић који преноси утакмицу минулог Светског Првенства у Русији (серија је снимана летос).

Неки глумци су стварно порасли, Ракочевић стандардно одличан, Јовани Стојиљковић је ово досад најбоља улога, по мени. Не бих трошио речи о томе јер је аутор пре мене описао то како треба. Једно од личних запажања је да Исидори Симијоновић недостаје харизме и правог осмеха.  У мору типских ликова које виђамо сваког дана, посебно ми је симпатичан и драг лик Мине, Сашине полусестре, коју сјајно дочарава Тијана Цукић. Не треба заборавити ни перспективног, а већ опробаног Миодрага Драгичевића у улози Даријиног дечка.

На крају, овом серијом РТС само потврђује своју шаренолику, да не кажем шизофрену природу. Сцене мастурбације Филипа „о којој бруји цела Србија“, а то „брујање“ се види само на порталима а.к.а „Шокантно! ФОТО+ВИДЕО“ делују прилично усиљено, као да по сваку цену мора да се прикаже нешто што постоји, као да се директно надовезују на претходне урадке Исидоре Симијоновић у „Клипу“ или Јоване Стојиљковић у „Панами“. Свакако добра ствар за љубитеље градских (београдских) прича, а можда још једна од већ виђених ствари. До краја године видећемо да ли ће Јутро променити нешто.

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.