Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ипче Ахмедовски- тужна судбина српског Џејмса Дина

Постоји читава једна плејада тих певача. За које нећете чути када одете у ,,кафану“ у центру града, која је заправо клуб смештен у подруму са све карираним мушемама и избацивачима на улазним вратима и чије песме неће свирати неки локални бенд довитљивог имена и веома сумњивог музичког квалитета. Не зато што неће, већ зато што не зна. Или се труди да не зна или нема кад од силних пауза које прави у току наступа. Ту чак ни Ђорђе Вајферт не помаже. Не вреди! Те песме можете чути само у кафанама на ободима града у којима се дувански дим сече ножем, а плехана пиксла још налази свој кутак на карираним столњацима, са касетофона наслоњеног на зид до прозора који не дихтује добро. Те песме још можете чути дуж српског highway to hell пута- Ибарске магистрале,  на Јутјубу и у аутомобилу док крстарите српским друмовима. И оним аустријским. Добро, и немачким, у зависности у ком обиму вас погоди носталгија. Али на врху има места само за једног. Само један може бити предводник.

Село Лажани, покрај Прилепа. У северозападном делу Пелагоније, највећој висоравни БЈР Македоније, родио се Ипче у породици Ахмедовски која је већ изнедрила једно велико име наше музичке сцене- Јашара. Јашар је већ од 1982. постао велико име народне музике када је избацио албум ,,Једној жени за сећање дуго“ тако да је Ипче имао и подршку и узора у брату у свом кратком али изузетно плодоносном музичком путу. Још као младић долази у Београд где са композитором Радетом Вучковићем 1986. снима свој први албум ,,Била си девојчица година мојих“ који је наишао на одобравање од стране публике. Међутим, три године касније, Ипче започиње сарадњу са човеком који му је био музички ментор и музички отац- композитором Новицом Урошевићем који ће бити идејни творац преостала три албума. Године 1990. снима свој други албум ,,Чинио сам чуда“ који је, заиста, направио чудо на ондашњој музичкој сцени. Био је то прави хит албум са песмама ,,Да ти гужвам постељу“, ,,Чинио сам чуда“ и ,,Сад смо један један“ које су запоселе све топ-листе и одатле више никада нису силазиле. Бар са оних вечних. Тај албум је досегао бројку од 200 000 носача звука и био је право освежење у свету музике, а Мали Рамбо, како га је од милоште назвао Новица Урошевић због ,,разбијачког" певања, је представљао истинско откровење и прави музички бисер са истанчаним гласом и сјајним осећајем за тоналитет. Ако се питате зашто баш Мали Рамбо, онда вам саветујем и да погледате његову слику. Верна реплика Сталонеа у најбољим данима! Пратећи вокали, што је јако занимљиво, на овом албуму су били Јашар, Новица и још две даме које су припадале том истом ешалону певача којем је припадао и сам Ипче иако је својим вокалним способностима давно превазишао све њих- Гоца Божиновска и Злата Петровић.

Преостала два албума ,,Луда девојка“ из 1992. и ,,Циганске душе“ из 1993. године су исто били тако тиражни да су чак доживели и инострано издање али ни један ни други нису успели да засене онај из 1990., иако нико не спори да и ова два имају прегршт хитова (аутор подвлачи ,,Очи црне, очи плаве“). Да судбина често уме да умеша своје прсте показује и последњи албум који је садржао и пророчку песму ,,Кад нестанем једног дана“.

На почетку текста сам напоменуо кафане на ободу града, а заправо сам мислио на чувену кафану ,,Адут“ код Жике у Болечу, где је Јашар са својим братом често долазио и често наступао. Али колико га памти ,,Адут“ толико га памти и хала Пионир и Мали Калемегдан. У то време су се често одржавала посела- највећи вашари народне музике нешто слично садашњим фестивалима. Они старији знају о чему причам, а ви млађи имате Гугл. Чувено ,,Посело 202“ на препуном Малом Калемегдану и година 1992. остаће упамћена по јединственом спектаклу који је публици приредио Ипче Ахмедовски или ако вам је драже Мали Рамбо. Веома лоши снимци, мноштво фотографија и новинских ступаца могу да посведоче да је то вече један краљ народне музике какав је Шабан Шаулић, отишао кући посрамљен након Ипчетовог наступа. Када је Шабан након њега изашао на бину френетична публика (већином женска) је дозивајући Ипчета надгласала Шабана који се касније правдао речима како је промукао па није дао свој максимум. А заправо, у том тренутку Мали Рамбо није имао конкуренцију јер ју је одувао својим моћним вокалом. Толико је очарао публику да га је она (опет помињем већином женска) оборила са бине и славодобитнички проносила кроз масу. А знало се- ко победи на поселу тај има право да се шепури поносно са врха. Тај врх је Ипче досегнуо.

Типични Балканац, како је себе називао, је вољен и обожаван типично балкански. Некада се та љубав изражавала тако што Ипче наврати у неку редакцију па се организује сликање са њим или обарањем са бине или огромним транспарентима са његовим именом, а сада се то може видети и кроз графите на зидовима, тетоваже, разне мајице са његовим ликом, транспарентима на навијачкој трибини, посећивањем његовог гробног места или насловљавањем кафића по Бечу његовим именом. Око његовог имена створио се својеврсни ореол, створио се један круг обожавалаца који је путем Интернет експанзије прерастао у јединствени култ музичке религиозности. Он је њихов месија, њихов одговор на mainstream музику и уопште све накарадне појаве на нашој музичкој сцени. Делом је то и једна врста штоса, приклањања том неком контра таласу али највећи број поклоника лика и дела Ипчета Ахмедовског долази из круга људи који цене квалитет, музику и добар провод. А то је оно што је нама Балканцима, хтели ми то да прихватимо или не, у хромозомима. Ипче је ценио музику као занат и као уметност. Увек скроман, тих, ненаметљив док не изађе на бину, тако је и причао о музици, све док не дохвати микрофон. А када дохвати микрофон долази до изражаја тај његов широк дијапазон музичких способности. Један је од ретких певача било које музичке оријентације који је могао да досегне то фамозно ,,високо Це“ у тоналитету што је тек санак пусти за многе музичке извођаче будући да је то крајња могућност људских гласовних способности. Био је способан да извуче високе тонове, да нагло промени тоналитет и без икаквих проблема пређе у виши тонски ступањ. Та је могућност резервисана само за највеће у овом занату. Ако желите да чујете како то изгледа кликните овде (премотати на 1:38).

О, да био је и денди! Можда не денди Бодлеровог типа али балкански свакако. Boss одело, шарене кошуље, кравате са занимљивим дезеном, дуга коса и младалачко лице. Варале га многе и он их је варао и често мењао да би завршио у загрљају само једне којој ће бити веран до његове смрти- Злати Синђелић. Због тога што је био својеврсни секс симбол, младалачка атракција и предмет жудње многих припадница лепшег пола можемо рећи да је он био српска верзија Џејмса Дина, оног углађеног мачо мушкарца, симбола мужевности у Левис фармерицама, са шеширом на глави и Марлборо цигаром на уснама у олдтајмеру из 50-их година. И даље је остао пример за многе мушкарце који покушавају да копирају његов стил и понашање али не успевају. Као што многи покушавају да буду Ипче, а он је, заправо, само један.

Дин је рођен у малом граду у Индијани у Мариону, исто као Ипче у Прилепу. Дин је из Мариона отишао у Њујорк и тамо направио једну од најкраћих и најспектакуларнијих филмских каријера. Ипче је отишао у Београд и по истом моделу направио своју каријеру. Дин је био и остао предмет обожавања, Ипче такође. Нажалост, доживели су исту, тужну судбину. И један и други су били пасионирани заљубљеници у ,,брзу вожњу“. Сам Ипче је у бројним интервјуима изјављивао како нема других порока осим тог да има брзе аутомобиле. То му је био једини хоби.

А како је живео тако је и отишао. Он је еклатантан пример оне пароле- ,,Живи брзо и умри млад“. Те кобне ноћи између 29. и 30. јула 1994. према речима његове девојке Злате са којом је 7 година био у вези, Ипче се заједно са још два пријатеља налазио у кафићу ,,Плејбој“ у Степојевцу где су били изразито весели и бучни али не и пијани. Ипче је требало да их одвезе у Лазаревац где су живели, а потом да продужи даље за Болеч где је сутрадан требало да одржи још један наступ у сада већ чувеној кафани ,,Адут“ код газда Жике, а недуго затим је требало да наступи и на новом поселу. Међутим, негде око пола два после поноћи, мерцедес 300 Ц купе, који је Ипче изузетно волео, се услед огромне брзине, коју је без проблема могао да развије, закуцао у камион који се није прописно укључио у саобраћај. У том страховитом ударцу Ипче је остао на месту мртав.

Волео је скок адреналина, волео је велику брзину али му мерцедес није био срећан ауто. Дуго је возио BMW али је страшно желео ,,мечку“ и када ју је купио за ондашњих 80 000 марака имао је два пеха и два мања удеса- једном у Београду, једном у Прилепу. Трећи пут ипак није преживео. Слично као и Џејмс Дин који је свој живот скончао у саобраћајној несрећи у исто тако малом месту као што је био, за Ипчета кобни, Шопић- у Шоламу у Калифорнији. Један је имао 28 година, други само 25. Исувише мало!

Сахрањен је у свом родном месту Лажани, а његово гробно место као и споменик код места погибије у Шопићу је и дан-данас место ходочашћа многих љубитеља добре, старе, кафанске музике и јединственог вокала у свету музике којег је сама судбина спречила да направи метеорску каријеру и можда засени сва велика имена народне музике. А можда већ и јесте.

Ех, да може да оживи и да види то, поред нас да стане па нек умре поново.


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



Bojan Djuric
27.09.2016 - 11:52
Sjajno
Svaka cast, majstore, na tekstu, opisao si sve onako kako jeste. Ipce je neponovljiv!
Владимир
29.09.2016 - 14:38
Браво
Одличан текст. Искрен и садржајан. Ипче је такав и био. Његов глас и текстови песама живеће вечно. Браво за сваку написану реч!
Dejan
26.10.2016 - 18:47
Extra
Sta reci. Ipce CAR
12.02.2017 - 14:41
Nije kriv
Jedna mala ispravka..Vozac kamiona se propisno ukljucio..Stao pogledao levo, desno i nikog nije bilo ni blizu na magistrali..Ipce se stvorio munjevitom brzinom i zakucao se pod isti..Vozac kamiona bi odgovarao da je kriv..