Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Арчибалд Рајс - шта смо заборавили?

Datum: 08/08/2017

Име Арчибалда Рајса изговара се свечано, обавезно праћено синтагмама попут пријатељ српског народа, Европљанин који нас је волео, јунак истине и пера… Међутим, чини се да поседујемо знање о Рајсовој улози у Првом светском рату, док његов приватни (ранији и каснији) живот познајемо доста површно.

Рајс је имао завидну научну каријеру. Пошто је докторирао хемију на Универзитету у Лозани, одмах је почео да ради као асистент, а кроз две године доцент и наконцу ванредни професор криминалистике. Оснивач Института за техничку полицију при Универзитету у Лозани; проучавао је судску медицину, што га је квалификовало да се појављује на судовима у својству вештака. Његови научни радови публиковани су неколико стотина пута.

Намеран да напише четворотомни приручник из криминалистике, стигао је да сачини и објави само први предвиђени део „Крађе и убиства“, изузетно запажен у стручној јавности.

У професорском раду, школовао је будуће полицајце из већине европских држава.

Каријеру у Швајцарској, прекинуо је по добијању позива Министарског савета Краљевине Србије, на самом почетку Првог светског рата. Арчибалд долази у Србију, са задатком да се бави истраживањем аустроугарских злочина почињених над српским цивилним становништвом.

Ангажовање на фронту и прилози које је слао француским, швајцарским и холандским листовима, ставили су Рајса у незавидан и непријатан положај у Немачкој, Аустроугарској и родној Швајцарској, до те мере да је сматран: „осуђеним на смрт“.

Увидевши страхоте којима је изложен српски живаљ, постао је добровољац Српске војске и са њом провео највећи део рата. Сарађивао је са академиком проф. др  Слободаном Јовановићем, који је тада обављао дужност шефа Пресбироа Врховне команде Српске војске. Начелник Обавештајног одсека српске Врховне команде пуковник Данило Калафатовић рекао је за Рајса: „Значио је за нас више него читави пукови непослате нам савезничке помоћи.“

Ратна сећања, Рајс је забележио у књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“.

Након рата, наставио је да живи у Србији. Осим што је своју имовину распродао, ради помагања војних инвалида, сирочади и осталих које је рат унесрећио, неуморно је радио на очувању сећања на све српске жртве у Великом рату.

Скромно имање на Топчидеру, добио је од државе 1921. године. На њему је подигао трошну кућу у моравском стилу, по пројекту Лазара Лацковића, наденувши јој име „Вила Добро поље“ у сећање на место где је Српска војска извојевала важну победу на Солунском фронту. Исте године, постао је почасни председник Српског Аероклуба.

Изразито поштован од српских војника, његових сабораца, Рајс је биран за председника многих ветеранских, добровољачких и четничких удружења. Такође, налазио се на местима члана одбора за изградњу Ратничког дома у Београду (данас: Дом војске) и подизање спомен костурнице у Мачванском Прњавору.

Цењен од четничких војвода Илије Трифуновића Бирчанина и Косте Пећанца (једног од предводника Топличког устанка), уживао је поштовање и самог краља Александра I Карађорђевића, који га је често позивао на ручак у двор.

Министарство унутрашњих дела Краљевине СХС основало је Полицијску школу, дана 8. фебруара 1921. године. За њеног директора именован је Арчибалд Рајс. Уједно, била је то прва установа која се бавила образовањем полицијског кадра на тлу наше земље, претеча данашње Криминалистичко полицијске академије у Земуну.

Одлуком генерала Душана Трифуновића, Рајс је проглашен почасним капетаном I класе Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1926. године.

Личну природњачку збирку поклонио је Музеју српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду).

Својеврсни национални тестамент Арчибалда Рајса под називом „Чујте Срби – чувајте се себе“, написан је 1. јуна 1928. године, изворно на француском језику. Рукопис је пронашао историчар академик др Владимир Стојанчевић, који га је препоручио за штампање 1997. године. У издању Епархије шабачко-ваљевске, ово дело први пут је објављено тек 2004. године и током предстојеће деценије доживело 45 издања.

Дубоко несрећан стањем у новој држави, пред крај живота одлучио је напустити Србију и поћи у Швајцарску, о чему је извештавала тадашња Политика: „Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“.

Арчибалд Рајс је преминуо 8. августа 1929. године, од срчаног удара после жестоке расправе са Миланом Капетановићем, министром народне привреде Краљевине Србије у првој влади Милована Миловановића (1911-1912).

Рајсово тело било је изложено наредног дана у Официрском дому (зграда у којој је данас смештен Студентски културни центар-СКЦ), те сахрањено на Топчидерском гробљу. Трошкове сахране је на себе преузео краљ Александар, подмиривши их личним средствима. Приликом погреба, песник Војислав Илић Млађи је рецитовао своју песму „Заветна жеља др Рајса“.

Непосредно пре сахране, а према Рајсовој жељи, његово срце је извађено и положено у урну, доцније пренету на Кајмакчалан, у спомен капелу-костурницу погинулих ратника са Солунског фронта. Оно је нестало током дивљања бугарских окупатора у Другом светском рату, који су урну оштетили.

Додељена су му бројна међународна признања и одликовања, међу којима се издваја француска Легија части. Од домаћих одликовања, понео је златну Медаљу за храброст (Медаља Милош Обилић), Орден Белог орла IV степена са мачевима, Албанску споменицу, армијске похвалнице Врховне команде Српске војске…

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.