Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Кошарка = Партизан

(povodom knjige Slobodana Vladušića Košarka to je Partizan: mit o Košarkaškom klubu Partizan i košarkaške reprezentacije Srbije)

 

Mit je, pojednostavljeno, priča o natprirodnim postignućima bogova ili junaka koja su utemeljila pojedine kulture.

Prenošenje mita, najčešće sa kolena na koleno, bio je i ostao ritualni događaj, čija je svrha obnavljanje kolektivnog pamćenja i osećaja pripadnosti određenoj zajednici.

Mit je, moglo bi se reći, fosilno gorivo kulture.

Mit podrazumeva priču, legendu, predanje, sagu.

Košarka je, ponovo simplifikovano, kolektivni sport u kojem dve ekipa, sa po pet igrača na terenu, pokušavaju, prateći ustanovljena pravila, da uz pomoć ruku, postignu što više poena ubacivanjem lopte kroz obruč koša protivničke ekipe.  

Košarku je izmislio Kanađanin Džejms Nejsmit, lekar i profesor fizičke kulture na američkom koledžu Springfild, tokom zime 1891. godine. U Srbiju ju je doneo Amerikanac Vilijem Viland, u proleće 1923, i već tada, Politika je u tekstu Basket-bal u Beogradu, pisala:

(...) Uvereni smo da će ova lepa igra steći mnogo pristalica među ljubiteljima lakih i gracioznih sportova, za koje nisu potrebne naročite atletske sposobnosti. Ova igra, u kojoj nema surovosti, veoma je zgodna za nežnu decu i ženskinje. (...)“ (Politika, broj 5381, godina XIC, 18. aprila 1923, str. 6).

Od kada smo basket-bal preveli kao košarku i zaigrali ga po terenima, dvorištima, i uopšte svuda gde se dao okačiti bar jedan obruč zavaren ili zakucan za tablu, kao narod lako smo postali i ostali među vodećim svetskim silama u ovom sportu. Od kad basket-bal više ne igraju samo nežna deca i ženskinje, sinonimi i ključne reči za ovaj sport, koji je na ovim prostorima uvek bio više od igre, u našem jeziku su basket, Pionir, reprezentacija i Partizan.

Košarka to je Partizan, kako kaže Vladušić, ili Кошарка = Партизан, imaju naizgled isto značenje, ali, kako pisac i esejista iz Subotice pre početka svog prvog romana na engleskom jeziku ističe, Đavo je uvek u detaljima. Detalj koji je ovde presudan je da ja ovaj tekst pišem iz pozicije nekoga ko ne navija za Partizan i ko ovu knjigu čita spreman da o njoj razmišlja kritički, a ne bespogovorno navijački i grobarski. Da se razumemo odmah, ne navijam ni za počivši, vaskrsli ili frankenštajnovski tim privatizovanog Partizanovog večitog rivala sa Malog Kalemegdana (ili iz Stjepana Supanca 15a, svejedno). Navijač sam, u košarkaškom smislu, naše nacionalne reprezentacije, koju bodrim svim srcem i za čije blagostanje se jedino od svih srpskih klubova i selekcija zaista još uvek brinem. Upravo činjenica da sam ovu knjigu o Partizanu u celosti pročitao tek nedavno, prateći istovremeno i put Saletovih momaka na Evropskom prvenstu u Istanbulu, naterala me je da svoja razmišljanja o knjizi koju sam čitao sa olovkom u ruci, ali u trenucima opuštanja, zabeležim i ovde, i da tekstu dam baš ovakav naslov.

 

Knjiga Slobodana Vladušića od svog Predgovora poziva čitaoce ili na dijalog, ili na razmišljanje. Uvodni citat Psi slave nad leševima lavova misleći da su pobedili, ali lavovi ostaju lavovi, a psi ostaju psi[1], zaista negira banalnu rečenicu banalnih pobednika Ko gubi, ima pravo da se ljuti. Ovo je knjiga o pobedama košarkaša Partizana, o pobedama toliko veličanstvenim da im ni ne treba nikakva gravitaciona sila poraza koja bi držala Partizan i sve oko njega čvrsto sa obe noge na Zemlji. Ipak, ovo je i knjiga objavljena 2016. godine, kada se nad Partizanom nadvio crni oblak propasti, koji evo ni godinu i po dana kasnije ne planira da se napokon makne i pusti giganta da slobodno udahne svojim  već dobro načetim plućima, a upravo to tera i mene da pišem ove redove.

Košarkaški klub Partizan zaista jeste osnovna škola pobeda koja je mogla da se nastavi na znatno većem nivou – nivou reprezentacije, od koga su imali koristi i oni koji ne navijaju za njega, i upravo to i čini ovaj klub velikim. Partizan je lično stvorio ili učestvovao u stvaranju gotovo svega što u našoj košarci nešto znači. Bilo da su igrači ili treneri produkt Partizanove škole, ili su nastali u drugim srpskim klubovima sameravajući se upravo sa Partizanom, upravo oni su potvrda da je našoj košarci Partizan neophodan. Čitajući ovu knjigu Slobodana Vladušića, stiče se utisak da se sve njegove misli o košarkaškom klubu Partizan sa lakoćom mogu implementirati i na našu reprezentaciju. Time se dolazi do jasnog zaključka, koji sam stavio ovde i u svoj ćirilični naslov, a koji govori da, srpska košarka, to je Partizan, sa znakom jednakosti.

U vreme velike Jugoslavije, ja sam bio jako mali da bih gledao našu košarkašku reprezentaciju. U vreme malo manje Jugoslavije, naša košarkaška reprezentacija bila je jako velika i ja sam uživao gledajući je, neprimećujući pri tome neke jasno uočljive detalje. U vreme samostalne reprezentacije Srbije, uvideo sam jasnu vezu između Vladušićevih postulata o Partizanu i našeg državnog tima, i shvatio koliko nama kao narodu zaista znači ovaj košarkaški klub.       

Utakmice našeg državnog tima svojom dramatikom mogu da pobede Holivud. Naša reprezentacija jeste Fabrika čuda  i u njoj, na drugačiji način, i navijači funkcionišu kao saigraši. Utakmice Saletovih Orlova svakako jesu vreme slobode za celu naciju, a pobede dela ljubavi. U našem nacionalnom timu, odavno je uspostavljen Sistem – porodica u kojem caruju Strast i znanje. Trenerska golgota svaki je put ono što naš selektor proživljava, ali Istorija i ime jesu ono što omogućava Bujici mašte da nosi sve pred sobom. Sašine trojke jesu za krune, uz naše košarkaše Svi su ostvarili snove, i moraš zaista da znaš šta jesi, da bi svi ti trofeji i imena imali pravi smisao i mesto u sećanju i svakodnevnom životu celog naroda u svim srpskim zemljama. (Kurzivom su – ako neko nije prepoznao – dati naslovi poglavlja Vladušićeve knjige, op. a.)

Slobodan Vladušić kaže da postoje dve grupe ljudi koji prate košarku: jedni se poistovećuju sa osećanjem moći koje klub poseduje, a drugi sa idejom kojom klub nevidljivo zrači. Prvi su kupci moći i oni su tu dok klub ima rezultate. Kada ih više nema, oni nestaju i biraju druge klubove ili druge sportove. Drugi tip čine ljudi koji zapravo ne navijaju za klub, već jesu taj klub. Zamenite samo reč klub sa rečju reprezentacija, i definisali ste srpsku košarkašku javnost.

Od onih koji ne gledaju košarku od kad nismo više sila (ma šta god to da znači i koliko god to ne bila istina), do onih koji se u takmičenje uključuju onda kad svaki prosečan Srbin počne da se interesuje i za vaterpolo (otprilike oko polufinala), pa sve do onih koji ne propuštaju ni pripremni period i znaju o košarkašima našeg državnog tima više detalja nego o najbližoj rodbini, mi smo šarolik spektar vajnih poznavalaca igre pod obručima. Mečevi koje posmatramo uživo ili bar negde u javnosti, obično oni u borbi za medalje ili protiv zapadnih suseda, obiluju frazama srazmernim svakom gledanju i savetovanju Novaka Đokovića dok se bori na nekom Gren Slem turniru. Ja lično tenis ne volim, poznajem samo osnovnu terminologiju i ne pridajem mnogo pažnje uspesima ili neuspesima naših tenisera i teniserki. Da ne bude zabune, imam neverovatno poštovanje za sve što su postigli, ali jednostavno nisam jedan od onih koji viču udri ga bekendom ili tačno znaju zbog čega Novak ne može da osvoji masters u Sinsinatiju. Moj mlađi brat pasionirani je ljubitelj tenisa i verovatno najbolji poznavalac te igre koji od nje nema nikavu ličnu materijalnu korist, i mene je sramota da pred njime išta kometarišem. Međutim, kad počne košarka, svaki prosečan Srbenda gubi taj moj stid, i ne libi se da uči čak i Dudu ili Željka kad, šta, kako i zašto da se uradi. Srbi o košarci znaju sve, vrlo retko ne znajući čak ni da nabroje pozicije na terenu ili da prepoznaju par osnovnih postavki odbrane. Kao kada Brazilci ne gledaju na fudbalski teren, nego na trbinama igraju sambu, tako i mi filozofiramo bez pokrića, jer znamo da uvek ima neko ko misli za nas i ko će nam omogućiti da uvek možemo da, bilo da krajni rezultat bude pozivitvan ili negativan, uskliknemo srpsku verziju Arhimedovog čuvenog usklika Eureka, koja u našoj ineterpretaciji glasi Jesam rek’o!

Košarka nije zabava i nije sport, nego je pogled na život. Upravo ovu rečenicu u Partizanu nauče svi, od najmlađih kategorija, i to nama i omugućava da na reprezentativnom nivou nastupamo bahato i drsko u publici, dok na terenu naša srpska, Partizanova škola košarke pokazuje da bar na jednom polju, za drskost i aroganciju imamo zaista ozbiljno pokriće.

I dok na klupskom planu košarka danas jeste izgubila svoju istoriju, a sa njom, i svoj smisao koji ju je razlikovao od puke zabave, na planu reprezentacije, istorijska podloga još je tu i nakon svakog intoniranja himni, reprezentativci kreću u borbu za nacionalni grb na dresu. Evropski košarkaški klubovi postali su sportska preduzeća, ali naša reprezentacija, a zbog nje ni Partizan, ne sme to nikada da postane, jer bi time viteški odnos svih naših momaka na terenu sveli na odnos bilo kojeg naturalizovanog Makedonca ili Nemca afroameričkog porekla, koji igra i u toj reprezentaciji za platu i ne ume ni da pročita, a nekmoli otpeva tekst himne zemlje koju predstavlja. To ne znači, naravno, da u našim klubovima nema mesta za igrače stranoga porekla, naprotiv, ali duh i pokretački zanos našeg nacionalnog tima, naprosto, bolje će razumeti neko ko ima jasnu svest o tome u kakvu košarkašku tradiciju se uklapa. Uostalom, i sam selektor doneo je i slično obrazložio takvu odluku.

Upravo ta svest da je utakmica nešto više, koja se u Partizanu ili zbog meča sa Partizanom nauči, da to nije samo posao koji mora da se pošteno odradi, dovodi do toga da naši momci u dresu sa dvoglavim orlom na grudima daju mnogo više od svojih realnih mogućnosti i upravo ih to tera da pomere ka napred i svoje lične granice, kao i naše horizonte očekivanja. Sa Partizanom i reprezentacijom Srbije jedino je moguće da Đorđević nekom presudi trojkom u poslednjim sekundama, ili da Dule Kecman postavlja znak pitanja na zakone fizike i dokazuje u praksi izreke o ražnju i zecu u šumi i skokovima i uzvicima hop. Njegoševo Neka bude što biti ne može ovaploćuje se do u tančin u realnosti čuda u kojoj živi i koju proizvodi košarkaški klub Partizan i naš nacionalni tim.  

NBA, bez sumnje po imenima i renomeu najkvalitetnija košarkaška liga na svetu, takmičenje je u kojem je, od spajanja sa ABA ligom, primat preuzela zabava nauštrb kvaliteta i lični nauštrb kolektivnog rezultata. To je, preciznije, cirkus u kojem se pojavljuju različite tačke: čudesne asistencije, smešni i neobični gestovi igrača, neverovatna soliranja zvezda, trash talk, alley up, slam dunk i tako dalje. Sjajan je i Vladušićev zaključak da Neverovatna potreba da se gotovo svemu što se dogodi na terenu da neko posebno ime, odgovara želji da se od svega načini događaj koji za posledicu ima fun-stanje. Upravo time može se objasniti relativno siromašna košarkaška terminologija na srpskom jeziku. To je razumljivo: kada je u igri jedino važno da li si pobedio ili izgubuio, nevažno je da li zakucavaš ili polažeš loptu.

Takođe, činjenica da neobrazovanoj publici zakucavanja donose najveće uživanje odmah u sećanje priziva sva elegantna polaganja Dejana Bodiroge, koja su vrednovana sa ista dva poena, koliko je donelo i svako silovito zakucavanje bilo kojeg Afroamerikanca na steroidima, opsednutog ličnom statistikom i spektaklom. Činjenicu da Bodiroga nije želeo da rizikuje povredu zarad atraktivnog poteza i mesta na nekoj top-listi ili kompilaciji navodno sjajnih košarkaških ostvarenja, ne čini ga ni na koji način manjim velemajstorom od svakog igrača koji se odrazio desetak ili čak i par desetina centimetara više i loptu silovito zakucao u protivnički obruč. Uostalom, ko god želi, može na Youtube-u da pogleda sve Bodirogine direktne susrete sa Amerikancima, ili bar klip u kojem u beogradskoj Areni u jednom prodoru košarci podučava Karmela Entonija, i sve će mu biti jasno, ili mu ništa ne vredi više ni objašnjavati.

Fanatična odbrana i skok u napadu, ono što je esencija Partizanove igre, prenosi se i na naš državni tim. Ono što u Partizanu ili od Partizana nauče, momci u crvenim ili belim dresovima Srbije demonstriraju nam svako leto u trenucima kada se lome njihove najvažnije utakmice: U tom bitnom vremenu, kada se odlučuje utakmica, izgleda kao da sa dresova igrača spadaju imena i brojevi, i da se svi oni ujedinjuju u jedno biće sa deset ruku i deset nogu koje može da blokira svaki šut prema košu, da prekine svaki prodor, da dohvati svaku loptu. To su trenuci delirijuma – tada koš iza vlastitih leđa počinje da, u simboličkom smislu, liči na proistor iza leđa Spartanaca kod Termopila, srpske vojske na Ceru i Suvoboru, sovjetske 62. armije u Staljingradu: prostor je to koji ne postoji, što znači da nema povlačenja i da nema druge šanse.

Upravo zbog svega ovde navedenog, zbog svih iskaza o Partizanu primenjivih potpuno i u kontekstu  reprezentacije, jasna je potpuno i Vladušićeva rečenica da Partizan nije svrha samome sebi, već svoj prirodni nasatavak vidi u reprezentaciji SrbijeSem rodoljublja (kojeg se odriču slabi, jer nemaju snage da u njemu istraju), u pitanju je i jasna računica koja potvrđuje ovakav smisao: reprezentacija je bila najjača kada je većina igrača u njoj bila iz Partizana.

Ceo ovaj tekst nastao je nakon poraza naše reprezentacije od reprezentacije Slovenije u finalu Evropskog prvenstva, isključivo zahvaljujući snazi pojedinih rečenica Vladušićeve knjige, koje sjajno i ubedljivo objašnjene ne zvuče kao sportski klišei, nego imaju potpunog smisla i čine nas obaveznim da po njima i postupamo.

Kontinuitet, naime, ne čine samo pobede, već i porazi. Kontinuitet je, zapravo, ono što poraze ugrađuje u buduće pobede. (Suprotno tome, diskontinuitet čini da velike pobede postanu prvi uzroci narednih, nažalost, isto tako velikih poraza.)

Predvođeni Saletom Đorđevićem, naši momci imaju neosporan kontinuitet uspeha. Organizatori svih narednih svetskih, evropskih, olimpijskih i drugih velikih takmičenja, mirne duše mogu da zovu pre samog šampionata naše momke da testiraju sigurnost pobedničog postolja, jer će se oni neizostavno na kraju naći na njemu. To je posledica rada i sistema koji postoji i koji će dovesti do toga da i zlato napokon oko vrata zasija i da i pobednički pehar dođe posle nekog od velikih takmičenjima sa srpskim košarkašima na aerodrom Nikola Tesla i na doček ispred Starog dvora .

Nortop Fraj u Anatomiji kritike (1957) poredi ulogu mita u književnosti sa ulogom geometrije u slikarstvu. Mit o košarkaškom klubu Partizan u sferi grobarskog mikrokosmosa predstavlja, uz Grobarski Treš Romantizam i Grupu JNA, tri najbolje stvari koje su se oko Partizana dogodile u 21. veku. Ova knjiga je bukvar za svakoga ko želi da razume košarkaški klub Partizan, ali i srpsku školu košarke.

Iz ugla nekoga ko, ponavljam, ne navija za Partizan, nakon čitanja ove knjige, shvatio sam da Partizanu ne mora nužno da se daje podrška, ali se ne sme ni ovako sputavati. Ako još jedan grom udari u Partizan, oboriće stablo sa kojeg godinama beremo najlepše plodove i od kojeg kalemimo sve ostalo što u našoj košarci valja.

Nakon nebrige koja je dovela na ivicu propasti vaterpolo klub Partizan, koji je u svetu vaterpola čak i mnogo veće i trofejnije ime nego što je to košarkaška sekcija istog kluba u svom sportu, mi i dalje imamo nacionalni tim koji uspeva da bude najbolji na svetu, ali je pitanje koliko dugo. Već stvoreni igrači na vrhunskom nivou igraju u velikim klubovima u inostranstvu, i to nas čini uljuljkanim u stavu da je sve u redu, ali, ukoliko ne stvorimo nekog novog Filipa Filipovića kod nas, na nekom od retkih bazena u Srbiji, ko će poneti kapicu sa državnom oznakom i ko će nam doneti medalju na Olimpijadi posle one u Tokiju? Jednosezonski bljesak neke jednokratne privatne Zvezde ili par godina državnog projekta u Bečeju mogu nam dati vetar u leđa, ali bez Partizana, naš vaterpolo nema krila. Bez sistema, možemo da poletimo, ali ćemo kad-tad doživeti pad, i imaćemo rezultat, ali ne i kontinuitet koji može bez problema da preživi smenu generacija.  

Nadam se da će povratak Mute Nikolića u košarkaški klub Partizan, kao i prisustvo Duleta Kecmana i nezamenjivog Dragana Todorića pomoći da Partizan bude ono što je bio, da ostane junak srpske košarke, Banović Strahinja među timovima. Želim da verujem da će, uz mentorstvo Novice Veličkovića, i mladić rođen 1997, sjajnog imena Slobodan Jovanović, na poziciji beka postati neki novi Bogdan Bogdanović, koji će nam jednog dana u budućnosti doneti mnogo radost i u dresu Srbije. Voleo bih kada bi svi kojih se tema tiče pročitali knjigu Košarka to je Partizan Slodana Vladušića, i to van konteksta usko klupskih interesa i sa budućom srećom našeg nacionalnog tima na pameti, pa da svi možemo da razumemo i stanemo u odbranu autorove sjajne misli i da zajedno sa njim možemo da kažemo i: Nešto beše Košarkaški klub Partizan, jer u tome beše, sadržano je i ono jeste, i biće.   

 



[1] Da se ne bi bespotrebno nagomilavale oznake za citate iz knjige koja je tema ovog eseja, neću ih uopšte ni navoditi. Onaj koga tema zanima, sve što je ovde kurzivom navedeno, a nije kasnije i lokalizovano u drugi tekst, može sa lakoćom da pronađe u Vladušićevom delu, op. S.O.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.