Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Србија и Шведска: где је ту срећа?

Савремени шведски писац Јонас Карлсон у роману "Рачун" покреће суштинско питање које опседа западну цивилизацију: да ли срећа има цену? Смештајући главног јунака, средње доби, неожењеног (са једном великом љубави у животу), скромног, са оскудним приходима и четворочасовним радним временом, у епицентар државе благостања (која је синоним за срећан живот), аутор на веома симплификован начин доводи до апсурда данашњи начин обрачуна среће. Он очито изргава руглу све веће задирање државе у права и слободу појединца, самим тим, и његов начин обрачуна среће. Ипак, иза тога крије се озбиљнија прича.

 

Иронично, прича овако изгледа: количина доживљене среће савременог човека представља основицу за обрачун пореза на срећу, а пореска стопа (која је прогресивна) расте са порастом количине доживљене среће. На први поглед, у потпуности у складу са (економском) логиком пореске политике савремених европских држава. 

 

Но, у основи дате пореске основице стоји човек и његов доживљај среће, те се поставља питање: ко ће обрачунати његову срећу – он сам или неки ауторитет споља? Ортодоксни либерали цинично би рекли: а ко други него савремена беневолентна, свезнајућа и бирократизована држава, која је свој максималан израз добила у држави благостања шведскога типа. Уз то, додали би и да таква држава нужно води у тоталитарну државу. Социјалисти или социјалдемократе (није шија него врат), уз позивање на тобожњи принцип правичности, подржали би државу благостања.

 

Ово питање нарочито постаје актуелно у контексту нашег потенцијалног уласка у заједницу европских народа над којом, попут сове, даноноћно бди бриселска бирократија. Отприлике половина нашег народа подржава улазак Србије у ЕУ, која је синоним срећног живота. Владајуће политичке елите, све редом од 2000. до данас, здушно подгревају овај евроентузијазам, играјући на карту "уласка у заједницу срећних људи".

 

Можда су Србија и Шведска добри примери, као потпуни антиподи у главама наших људи. Сређена шведска држава, систем доведен до савршенства, владавина права и, наравно, "шведски стандард", и наша држава – недовољно сређена, корумпирана, прљава и лишена иоле озбиљног система.

 

С тим у вези је и питање: да ли се сређивањем државе повећава ниво среће просечног грађанина? Можда се до одговора на ово питање може доћи укрштањем живота једног Швеђанина у Србији и једног Србина у држави благостања. Овај други ће рећи: "ко једном лизне шведску кашику, тај се више не враћа". Овај први ће вероватно бити одушевљен слободом, друштвеним животом, спонтаношћу и раздраганошћу нашег човека, упркос свим недаћама. Укрштањем откривамо да се нико не осећа баш најбоље "у свом селу".

 

Но, ипак има разлике између двеју земаља. У Шведској, лична одговорност помера се ка држави, а у Србији, о томе се сања, уз жал за прошлим временима када је тако било и код нас. У ствари, овде је одувек друштво прописивало стандарде, а појединци их беспоговорно прихватали.

 

Ево доказа на примеру пушача. Након обављене куповине по веома пристојним ценама и обилатог ручка у тржном центру Икеа, наш човек обожава да припали једну. Али где ће? Зна се – одлази у специјално направљену минијатурну просторију за пушаче и без икаквог отпора, или не дај боже противљења (зна се каква је демократска полиција), понизно седа на хоклицу и са задовољством пали цигарету. С друге стране, у нашем ресторану, након пристојног питања да ли је дозвољено пушење, Швеђанин ће, увидевши да нико не хаје за забране, и сам припалити једну. Овде је обичај (какав год да је) увек био испред закона!

 

На први поглед суштинска разлика своди се на исто – очекивање да колективитет брине о теби. Мора се признати: лагодна позиција. Одсуство личне одговорности, па кад ствари крену наопако, ти оптужиш државу (друштво). А успут, понашаш се помало, или мало више, лицемерно (али да нико не види), и гледаш да "узмеш" све што се узети може од оног ко брине о теби, било да је у питању стан или позиција у друштву.

 

Но, вратимо се питању ко је одговоран за нашу срећу. Мишљења сам да је појединац тај који крчи пут ка срећи на начин како је дефинише. Срећу, као субјективну категорију, не може спољни ауторитет да дефинише, а још мање да је обрачуна и равномерно распореди било каквим инструментима. У противном, могуће је и да се врло скромном човеку (као главном лику у роману) испоручи "највиши рачун" као једном од најсрећнијих људи у држави. Значи, све је могуће када држава брине о теби, чак и да дебело платиш за сопствену срећу. Поучна лекција за нас!  

 

 

Ако је прихватимо, ниво очекивања од срећног живота у ЕУ треба да се сведе на разумну меру. За срећу је потребно много мање од сређене државе (што не значи да је не треба сређивати) и много више од поштовања обичаја, а њена тржишна цена је, веровали или не, једнака нули. Као бесплатна, неупоредива и нетрансферабилна, срећа је ту, на дохват руке свима нама, само је треба пригрлити, јер је свако ковач своје среће (faber est suae quisque fortunae)! 

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Zoe
20.03.2017 - 11:00
Pogresna premisa
Nase stalno insistiranje da mi imamo neku slobodu koju drugi u razvijenijim drzavama nemaju, da imamo sjajan drustveni zivot, tzv provod - nije bas tacan. Da bi covek bio slobodan treba da ima moguvnost izbora, a to mu omogucava pre svega financijska sigurnost i, naravno, democtatski sistem u drustvu, pravna jednakost itd. Materijalno bogatstvo nije uvek presudno da se covek oseca stecno, ali stalni strah za egzistenciju nije dobra osmova xa stecu.