Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

TIHOVANJE NA SVETOJ GORI

ТИХОВАЊЕ

 

Мој давно планирани пут на Свету гору и посебно посета манастиру Хиландару, о којима сам слушао безбројне приче у свом детињству од мог деде Милоша Поповића пореклом из Годовика, породице која је генерацијама давала свештенике, од којих је био и Василије, његов отац а мој прадеда, остварио се првих дана овог маја. Из породице годовичких  Поповића памтим и попа Момчила званог Јуриш, једног ванредно живописног лика о коме би требало написати, ако не причу, онда свакако роман једног дана.

 

Не бих, овом приликом о самом путовању. Многе књиге су написане, на свременим средствима информација се може наћи ам баш све што вас интересује, али ја сам хтео да кренем са информацијама које имам, од оног стиха ” Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затвореног светогорског манастира? ” из познате песме Војислава Илића коју ме деда научио још док нисам пошао у школу, па до коментара који прате серију о Немањићима, од које сам, стицајем околности видео сам епизоду у којој Свети Сава носи ковчег свога оца Симеона Мироточивог у Студеницу, у жељи да измири своју завађену браћу.

 

Тако ћу, више за себе, и за оних неколико њих који су тражили, а богме је била ту и озбиљна молба, да оставим пар цртица о ономе што ме највише дојмило.

 

                                                НЕЗНАЊЕ  

 

Од количине информација које сам примио током тих неколико дана, (заправо тачно три, колико је написано у дозволи, решењу, визи или како год хоћете, без које не можете крочити ни на брод, што је једини начин и да ваша нога ступи на тло Свете земље) схватио сам да ја о настанку, месту и угледу Српске православне цркве не знам готово ништа.

 

ВОЉНО И НЕВОЉНО

 

Кад слушате, читате, или ево, сада и гледате тв серију о Немњићима (уз недостатке или шта већ, али мислим да треба нагласити да до сада ништа у том погледу и није било урађено, па ако треба да се пљуне, ето има и на шта, а у томе смо, изгледа светски прваци) не можете се отети утиску да је историја настанка и посебно развоја манастира Хиландар кроз векове, једна невероватна, па скоро и мистична прича.

Наравно, историја је већ рекла своје и ту се нема шта додати и одузети. Посвећеност коју су Растко Немањић, познатији, не само у хришћанској већ и у светској историји и васцелом православљу као Свети Сава и његов отац Стефан Немања, у монаштву Симеон Мироточиви (чији ме лик на прполовљеној фресци у Милешеви опчинио доста давно), не само задивљује већ поставља питања на која ја сам не могу да наслутим одговоре…

А историја говори да су Хиландар, четврти по рангу од 20 званично признатих манастира на Светој гори , основали 1198. године горе поменути велики жупан Стефан Немања и његов син, Свети Сава. Посветили су га Успењу Пресвете Богородице. Те године је византијски цар Алексије трећи, познатији као ”Анђео” издао повељу Симеону и Сави ”којом се манастир Хиландар и светилишта у Милејама дарују да Србима буду на вечни поклон”.

Тако је и  изграђен на рушевинама грчког напуштеног и запуштеног манастира.У свим бедекерима и разним публикацијама наћи ћете и податке да је обнову и изградњу здушно помагао Савин старији брат велики жупан Стефан, кога је Немања одредио за свог наследника. Библиотека и посебно хилендарска ризница чувају и данас драгоцене списе, иконе и друга документа. Имали смо прилику да завиримо само у њен део. То што се тамо налази вас тако затекне и остави, не само без речи већ и без даха.    

Пожар који је букнуо изненда у сред ноћи 4. марта 2004. је уништио већи део манастира али је на срећу поштедео ризницу, главну цркву и манастирску трпезарију које су саграђене у 14. веку под надзором и средствима краља Милутина.

Највећи процват манастир је доживео за време владавине цара Душана што је и разумљиво јер је у то доба цела Света гора била под његовом влашћу.

За време куге која је харала средином 14. века, не само Европом већ и овим просторима, цар Душан је једно време провео у манастиру, а за његову супругу, царицу Јелену, посебним каналом је био одвојен пирг (кула) Светог Василија са црквицом, како би се испоштовао закон да женска нога не може крочити на Свету земљу.

 

                                   

                                     ВИНО, ПОЈ  И ТИШИНА

 


Не само међу верницима већ и осталим ходочасницима, Хиландар је познат  по свом гостољубљу као једној од значајнијих хришћанских врлина.

 

Нешто нам је наговештено, што из прича оних који су били, што долазећи овамо, и потврђујем да је све тачно. Од ракије изузетне, благе, душевне ароме (не знам како би је другачије описао) али која греје душу и крепи тело, до вина које смо пили у трпезарији за време обеда, после јутарње и вечерње службе. Утисак је свакако све што је томе претходило, и протокол приликом доласка и смештаја и служба, и манастирски ред и порядок што би рекли руски ходочасници који су били заједно са нама. Сам трпезарија која може да прими можда и више од 200 душа (нисам бројао, не видех и не чух податак) али то више рад њених размера, високих зидова осликаних житијем светог оца и сина, свих апостола, светаца, призора из библије плени у свим доживљајима и буди сва чула

На столу вас сачека парадајиз, кришка сира, парче хлеба, врч вина, али за сваког исто, што ме, нарочито за парадајиз веселило у жељи да докучим како су, тако поређани, ”сви исти до једнога” . После знака који даје најстарији, послужило се и јело, посебним знаком се да до знања када се може почети са вином, а за то време на појници, калуђер на кога је ред, чита очередную (следећу) страницу из житија свеца чији је дан на реду.

Ал вино је било превасходно. Изгледаће невероватно, али три пута потврђено да је вино које смо пили из бурета а са винограда који су засадили Добрица Ћосић и Дејан Медаковић. По томе их, у Хиландару, помињу.

Ако искључимо звукове звона и клепетала који најављују одређене активности, оно што је основни звук који ме је прожимао и испуњавао је манастирска ТИШИНА.

Њу су, прекидале поред поменутих, само појања калуђера на служби и, невероватно хорско певање птица, посебно у повечерје и са рађањем сунца. Такав цвркут сам чуо на шетњи за  Пирг краља Милутина, у великој шуми чемпреса, преко пута маслине коју је засадио цар Душан. Силни. Мало даље су виногради Светог Саве на путу за  мало пристаниште Арсану недлеко од пирга и манастира Светог Василија. Залазак сунца је био као и свугде, леп у свом руменилу разливеног преко Егејског мора, али је ипак, одавао неки посебан мир, на том делу свете земље између неба и мора боје мастила.

 

Размишљао сам, да ли би Маркс по имену Карл, могао бити На Светој гори и да ли би њему пало на памет да ради на капиталу, уместо на комунизму рецимо, уређењу условно једнаких, али материјално , власно и сујете ослобођених људи.

Рамишљао сам и о томе како су манастири играли и улогу последњих станишта бивших владара и властодржаца, што је, поред поштовања цркве и религиозне посвећености био могући разлог таквом даровању. Цркве и задужбине  су били доказ њихове снаге и моћи, а манастирски ред и мир њихова последња лука. Њихово тиховање.

 

   

 

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.