Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

OBREN

Datum: 10/08/2017

                                                                           OBREN

 

         Retko, staro ime. Od jednog takvog su, kaže etimologija imena i prezimena u Srba, postali Obrenovići .

 

                          TAJ DVADESETI VEK

 

         Kako danas, pred počasnim vodom, koji će, po komandi, ispaliti po tri hica, reče njegov sin, Obren je prve plotune, rafalsku i tenkovsku paljbu čuo novembra 1941. u svojoj 18. godini, osluškujući iz svog sela podno Kadinjače, kako Radnički bataljon u unapred izgubljenoj bici zaustavlja nemački prodor ka Užicu.

 

                              REVOLUCIJA

 

         Bio je na spisku Ravnogoraca za mobilizaciju i mesecima se krio po okolnim šumama dok nije naišao prvi partizanski odred sa kojim je otišao… u rat i revoluciju.

 

                     POSLE RATNO VREME

        

         Nije se demobilisao, i prve tri godine, posle završetka rata bio je u onim jedinicama koje su čistile zemlju od zaostalih poraženih snaga. Po njegovom pričanju, a govorio je malo, te godine pamti po tome što nikad nije dva puta zanoćio na istom mestu. Najčešće, to nije bilo u krevetu.

        

 

                 NA NEMIRNIM GRANICAMA

 

Sledeće godine su bile godine na nemirnim granicama: Albanije (tad kao i sad) , Grčke (vreme Markosovih partizana) i Rumunije (vreme Informbiroa).

 

                 POŽEŠKI GARNIZON

 

         Početkom pedesetih je raspoređen na službu u požeški garnizon, gde je ostao do penzionisanja. Na domaku rodnog kraja proveo je u tišini najbolje godine svog života: ženidba, rođenje sina jedinca. Veliku radost su mu pričinjavale obale četiri reke  njemu, strastvenom ribolovcu.

 

                                  SPAČEK

 

         Da se razumemo, Obren je otac mog najboljeg druga, dvostrukog kuma, talentovanog mladog fudbalera i ljubitelja francuskog jezika i umetnosti,

potonjeg diplomca vojne akademije , i da ništa drugo uradio nije, bio bi poštovan sa moje strane. Ali kad je nabavio spačeka, i to žutog, onakvog kakvog sam danima sanjao, očarao me, i kupio za ceo život. Pamtim, kako smo jednog prvomajskog praznika sa roditeljima na Zlatiboru, moj kum i ja, maturanti požeške (tada još užičke) gimnazije, jurcali tim žutim spačekom za jednim beogradskim crvenim minijem, dosta dugo, skoro do Ribarevine. Vozila ga je smelo jedna devojka sa repićem, koja je posle zaustavljanja dobila strašnu grdnju od muškarca koji je sedeo pored nje. Otac ili muž, svejedno. Meni je bilo žao.

                          BEOGRAD

 

         Nevoljno je prihvatio da dodje u Beograd posle penzionisanja, ali ženino zdravstveno stanje i cesti boravci na VMA su bili jezičak koji je prevagnuo.

 

                            TIŠINA

 

         Posle suprugine smrti, o kojoj je do njenog odlaska 2000. Godine vodio svakodnevnu brigu, povukao se u sebe, sam sebi dovoljan, ne želeći da nikom bude na teretu. Tako je, čistog i britkog uma ali sve slabijeg tela, ranog avustovskog dana zauvek zaklopio oči.

 

         Pamtim ga, kao časnog, poštenog, odanog, ali neverovatno tihog čoveka koji je na svojim leđima izgurao, pa skoro celi vek.  Iz prvog velikog rata se njegov otac vratio ranjen i bolestan, ali dovoljno oran da svoju porodicu u kojoj je već bilo petoro dece, proširi i Obrenovim rođenjem. Umro je nalažalost, ubrzo posle njegovog rođenja i Obren je rano osetio borbu za goli život u nemaštinom i ratom opustošenom kraju, u koji se nije vratila polovina regrutovanih muških glava.

 

                             BREZA

 

         Duvao je vetar, nešto jače od vetrića, na vrelom avgustovskom danu, dok je plotun počasnog voda tri puta odjeknuo na groblju pored puta za Zavičaj i njegovu brvnaru na obali Drine koju je toliko voleo.

         Pretpostavljam, da se breza koju nije hteo da poseče iako mu je zaklanjala vidik na reku, zanjihala od jednog drugog vetra koji se pred podne svakog dana spušta nizvodno terajući brzake da budu brži.

Breza kojoj je jedino za tihih noći pričao o svojim nemirima počev od gladnog detinjstva, odrastanja uz rat, nemirne posleratne godine, život uz ženino krhko zdravlje, bol koji je donosio raspad zemlje u čijoj je izgradnji učestvovao, brigu za sina ,njegove drugove i vojnike za čije je živote bio odgovoran u nesrećnim devedesetim …

         Nisam ga video od kraja osamdesetih.

        

Znam, samo da nikada nisam sreo tišeg čoveka čistih, kao drinska voda, zelenih, očiju.

 

Beograd, 10.avgust 2017.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.