Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Rat kao komunikacija: Kako razumeti promenu Trampove politike prema Siriji

Datum: 18/04/2017

Kriterijumi za „šokantno“ i „neočekivano“ postavljeni su vrlo visoko kada je u pitanju ponašanje Donalda Trampa. Pa ipak, kada su se 7. aprila ujutru pojavile vesti o američkom napadu na sirijsku vazduhoplovnu bazu Šajrat u pokrajini Homs, svetska javnost je najvećim delom bila zaprepašćena. Razlog je, naravno, Trampova oštra retorika iz doba Obamine administracije i potonje predsedničke kampanje, kojom je odlučno odbacivao svaku pomisao da bi Amerika mogla biti uključena u direktne oružane akcije protiv snaga sirijskog predsednika, i time potencijalno uvučena u još jedan bliskoistočni rat.

Tomahavk rakete, njih 59, ispaljene su iz Sredozemnog mora na bazu Šajrat kao odmazda zbog hemijskog napada na grad Han Šejhun u pokrajini Idlib, smrtonosnim nervnim gasom sarinom, koji su sirijske snage navodno izvele tri dana ranije. Pouzdanih podataka o tome ko zapravo stoji iza napada, zapravo, nema. Sama američka odmazda, osim što je nedvosmisleno bila u suprotnosti kako sa međunarodnim, tako i domaćim, američkim pravnim normama, u vojno-strateškom smislu nije donela gotovo nikakav rezultat: sirijsko vazduhoplovstvo je samo nekoliko sati nakon američkog udara, nastavilo napade na pobunjeničke snage uzletanjem iz baze Šajrat. Pored toga, ubrzo nakon udara usledilo je saopštenje da nije u planu eskalacija vazdušnih napada, niti angažovanje kopnenih trupa.

Ako je u Beloj kući procenjeno da je akcija od dovoljnog značaja da bi je trebalo sprovesti bez obzira na očiglednu protivpravnost, a taj značaj se pri tome ne ogleda u ostvarivanju vojnih ciljeva, onda je razumno pretpostaviti da je američki predsednik na ovaj način hteo da pošalje neku vrstu poruke. U istoj nedelji, Trampove brojne izjave najavile su promenu kursa i po drugim važnim pitanjima, poput odnosa sa NATO-om i navodnog kineskog manipulisanja sopstvenom valutom. Ko su, u tom kontekstu, potencijalni primaoci Trampove poruke i šta bi zapravo bio njen sadržaj?

 

Varijanta 1: Poruka unutrašnjim američkim akterima

Ako je postojao način da se Donald Tramp preko noći pomiri sa vašingtonskim spoljnopolitičkim establišmentom i okonča sukob koji mu je tokom kapanje, u velikoj meri, doneo poziciju na kojoj je danas, upotreba tomahavka protiv Sirije je bila najbolje rešenje. Ova akcija, koju je komentator i profesor Stiven Volt na tviteru nazvao dobrim načinom da se deluje čvrsto ne rešavajući ništa, obezbedila je Trampu neslućenu podršku dojučerašnjih kritičara iz obeju partija, poput republikanskih senatora Džona Mekejna i Lindzija Grejema ili Nensi Pelosi i Čaka Šumera iz Demokratske partije. Donald Tramp je poznat po tome da uživa u aplauzima, ali pravo pitanje jeste da li je u ovom slučaju reč o njegovom definitivnom potpadanju pod uticaj spoljnopolitičkog establišmenta (na šta ukazuju i najnovije turbulencije u predsedničkom Savetu za nacionalnu bezbednost), ili o jednokratnom pokušaju da se ublaži domaća kritika i time proširi sopstveni manevarski prostor.   

 

Varijanta 2: Poruka međunarodnoj javnosti

Tramp je oštro kritikovao administraciju Baraka Obame zbog činjenice da je namera da se pokrene akcija za oslobađanje iračkog grada Mosula krajem 2016. godine bila obelodanjena nedeljama unapred. U tom smislu, tajnost napada na Šajrat (uz činjenicu da su neki od važnih partnera, pa i Rusija, direktnim kanalima komunikacije obavešteni tek nekoliko časova pre udara) svedoči ne samo o promeni politike, nego i o promeni načina na koji se ona sprovodi. Istovremeno, budući da je predsedničku kampanju vodio pod geslom povlačenja Amerike iz međunarodnih poslova i okretanja domaćim problemima, ovo se može posmatrati kao upečatljiv a relativno jeftin način da se stavi do znanja da SAD ipak ostaju globalni akter.

 

Varijanta 3: Poruka Rusiji

Jedna od retkih nedvosmislenih konstanti Trampove predsedničke kampanje bila je najava pokušaja da se relaksiraju odnosi sa Rusijom, pre svega radi zajedničke borbe protiv terorizma. Zajedno sa nekolicinom ljudi iz nove administracije, uključujući smenjenog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina i državnog sekretara Reksa Tilersona, Tramp je neretko bivao optuživan za nepristojno bliske odnose sa Vladimirom Putinom i njegovim okruženjem. Sedmoaprilski napad, izvršen u trenucima dok je u sirijskoj bazi bilo i ruskog vojnog osoblja, mogao bi da znači da poziv na “pomirenje” i zajedničku borbu protiv tzv. Islamske države više ne važi, te da se predsednik priklonio radikalnom krilu antiruskih jastrebova iz Republikanske partije, koje predvodi Džon Mekejn. Neuobičajeno oštre izjave Trampa, američke ambasadorke u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli i savetnika za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmastera o Putinovoj Rusiji, govore u prilog ovakvom raspletu. Međutim, moguće je i da ova ilustracija američke spremnosti na upotrebu oružja zapravo predstavlja puko podizanje uloga pred konačno raščišćavanje odnosa i uspostavljanje finalnog aranžmana sa Moskvom. Razvoj rusko-turskih odnosa nakon obaranja ruskog vazduhoplova Su-24 od strane turske vojske u novembru 2015. godine mogao bi biti presedan za ovakav scenario. Činjenica da poseta Reksa Tilersona Moskvi (gde su mu sagovornici bili najpre Sergej Lavrov a zatim i Vladimir Purin), samo pet dana nakon udara, nije otkazana uprkos značajnom zahlađenju u odnosima, mogla bi da bude indikator da su dve velike sile ipak još uvek sklonije postizanju nekakvog dogovora nego eskalaciji sukoba.

 

Varijanta 4: Poruka Kini

Napad na Šajrat izvršen je u periodu dok je kineski predsednik Si Đinping bio u poseti Sjedinjenim Državama. Vest o napadu predsedniku Kine je saopštio lično Donald Tramp, tokom večere u njegovoj rezidenciji, u Mar-a-Lagu na Floridi. Mada je, prema izveštajima, Đinping tom prilikom izrazio razumevanje za izvršenu operaciju, po njegovom povratku u Kinu državni kineski mediji su izneli nekoliko oštrih kritika na račun Trampove administracije zbog kršenja međunarodnog prava. Kina je trenutno daleko najozbiljniji izazivač američkoj globalnoj moći, a pored problema međunarodno-trgovinskih odnosa, strateški interesi im se ukrštaju u slučaju kineske ekspanzije u Južnom kineskom moru kao i u severnokorejskom pitanju. Donald Tramp nije krio iznenađenost nedavnim saznanjem da je uticaj Kine na režim u Severnoj Koreji daleko od neograničenog; ipak, jasno je da u Beloj Kući postoji jasna svest o značaju Kine za potencijalno rešavanje ovog pitanja. U svakom slučaju, izabranim tajmingom udara i načinom saopštavanja vesti o tome kineskoj strani, administracija SAD se u odnosima sa Kinom afirmiše kao akter koji ne preza od upotrebe oružane sile. Postoje mišljenja da je američko bombardovanje kineske ambasade u Beogradu u maju 1999. godine trebalo da posluži sličnoj svrsi; imajući u vidu današnje američko-kineske odnose i posebno kinesku vojnu moć koja je u međuvremenu značajno uvećana (desetostruko, gledano samo prema visini vojnog budžeta, a to svakako nije jedini kriterijum), napad na Šajrat je svakako obostrano daleko bezbolniji.

 

Varijanta 5: Poruka Siriji, Iranu i Severnoj Koreji

Najava američkog povlačenja iz svetskih poslova u Trampovoj predsedničkoj kampanji išla je pod ruku sa najavom o radu na jačanju američke vojne moći. U tom smislu, nije bilo iznenađujuće kada je nova administracija najavila smanjenje budžeta Stejt departmenta za jednu trećinu, uz desetoprocentno povećanje rashoda za oružane snage i sistem odbrane (oko 54 milijarde dolara). Udar na bazu Šajrat, kao i potonja upotreba najveće konvencionalne bombe na svetu (MOAB - Mother of All Bombs, „majka svih bombi“) za razaranje podzemnih tunela i infrastrukture tzv. Islamske države u Avganistanu, ili slanje „armade“ (uključujući nosač aviona „Karl Vilson“ i veći broj podmornica) u blizinu teritorijalnih voda Severne Koreje, šalju poruku akterima koji su trn u oku većine američkih administracija u prethodnim decenijama – pre svega Siriji, Iranu i Severnoj Koreji da Amerika ima nadmoćno  naoružanje i da postoje realne situacije u kojima se neće ustezati da ga upotrebi. Ovo bi trebalo da podstakne sirijsko, iransko i severnokorejsko rukovodstvo da ponovo razmotre da li bi nastavak rada na razvoju i upotrebi naoružanja koje SAD smatra neprihvatljivim bio racionalan.

Specifičan kontekst udara na Šajrat obnovio je pokušaje da se uspostavi analogija između Trampovog ponašanja i nekadašnje Niksonove spoljnopolitičke taktike, poznate kao “teorija ludaka” (madman theory). Ričard Nikson je, naime, pokušavajući da podigne ulog u rešavanju vijetnamske krize, instruisao svoje najbliže saradnike da ga u kontaktima sa Severnim Vijetnamom i Sovjetskim Savezom predstavljaju kao gotovo neuračunljivog protivnika komunizma, spremnog na svaki potez u svakom trenutku, uklkučujući upotrebu nuklearnog oružja. Ovo je trebalo da kod američkih protivnika podstakne želju za dogovorom i mirnim rešenjem krize. Za uspeh ove taktike, međutim, neobično je važno imati uz sebe diplomatu Kisindžerovog formata i profila, što je bio slučaj sa Ričardom Niksonom. Pitanje je da li su današnji Trampovi saradnici poput Mekmastera ili Tilersona dorasli ovom zadatku. Intuitivni odgovor je – ne, kao što je i sam predsednik daleko od Ričarda Niksona kada je reč o spojnopolitičkim kompetencijama. Izveštaji govore da američki rivali, za sada, nisu naročito impresionirani Trampovim manevrima.

 

Varijanta 6: Sve od navedenog

Tokom decenija provedenih u svetu biznisa, a kasnije i politike, Donald Tramp je postao tipičan po svojoj atipičnosti. Skandali, bankroti i ponovna izgradnja finansijske imperije, javni nastupi često sa one strane granice dobrog ukusa, višestruke promene stranačkih boja, išli su uz možda jedinu konstantu Trampove karijere: bespoštednu težnju ka moći, bogratsvu i, naročito, svetlosti reflektora. Tramp, kao što smo rekli, voli aplauze i uradiće mnogo toga da bi ih zaradio. Prijatelji i saradnici svedoče o njegovom neuobičajenom stilu upravljanja, često lišenom oslanjanja na bilo kakve apstraktne principe. Možda, u tom smislu, nije trebalo preozbiljno shvatati sva Trampova obećanja iz predsedničke kampanje. Sa druge strane, on je vodio predsedničku trku potpuno vanstandardno i mimo svih postojećih pravila ponašanja, pa je donekle bilo razumno očekivati da će pokušati i da vlada na sličan način.

Možda, u istom smislu, ne treba proglašavati kraj obećane spoljnopolitičke agende posle manje od sto dana vladavine, samo na osnovu jednog incidenta. Američki politički sistem je takav da se moć predsednika do izvesne mere može obuzdati; ona svakako nije neograničena ali je nesramezrno velika u odnosu na druge grane vlasti i političke aktere (setimo se da je Obami u leto 2013. Bila uskraćena podrška Kongresa za napad na Siriju, takođe nakon izveštaja o upotrebi hemijskog oružja – Tramp takvu podršku 2017. godine nije ni zatražio, mada je, čini se, naknadno dobio, barem na simboličkoj ravni). Čini se da će dalja transformacija američke globalne uloge u velikoj meri zavisiti od razboritosti i svesti o istorijskoj odgovornosti Donalda Trampa. Istorija nas uči da politički ishodi nisu uvek optimalni kada zavise od ličnih karakteristika naročito moćnih pojedinaca. A opet, do sada je već sasvim jasno da istorijska pravila i analogije ne važe za ovu američku administraciju.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.