Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Збогом, мили моји или Чему ме је научио Владета

Foto: Youtube Screenshoot

,,Шта је човек – искра за небо створена’’, одгонетао је добри професор на својим предавањима тајну људског постојања служећи се речима највећег српског песника. Данас, када је небом  бљеснула најлепша искра, један од оних којима је пут осветлила мисао Владете Јеротића жели да му овим текстом изрази захвалност.    

Чини се да после патријарха Павла српски народ није имао човека који је боље разумео и доживео његову поруку да речи треба да нам буду благе, а докази јаки, него што је то случај са Владетом Јеротићем. Ванредном мирноћом и вештином говорништва и разговора са људима различитих мишљења и уверења потврђивао је идеју Достојевског по којој се све може изрећи ако се говори на племенит начин. Сва тројица поменутих дали су на свој начин допринос учвршћењу тако значајне, а вечито колебљиве и крхке вере у људски дијалог.

Без острашћености, фанатизма, политизирања и предрасуда предочавао је идеје Истока и Запада. Неуморно и несебично је преносио своја деценијама сабирана искуства и знања из области науке, медицине, филозофије, домаће и светске литературе, мудрости отаца хришћанске цркве, али и других религија и учења.  

Свакоме ко је икада присуствовао предавању Владете Јеротића или његовом гостовању у емисији ,,Агапе’’, а ко поседује мало дара за психологију, било је јасно да су ти догађаји поред несумњиве информативне, образовне и просветитељске улоге, неретко имали и карактер својеврсне колективне психотерапије, после које су се људи задовољнији и уз више наде враћали свакодневици.

Од изузетног значаја је и однос Јеротића и младих. Одговор на питање зашто су млади људи видели узор и ауторитет у човеку  који је деценијама старији од њих покушаћу да дам управо као неко из тих редова. У друштву изобличеног и унакаженог система вредности, у коме  је мало шта остало здраво и неукаљано, у земљи нерашчишћених историјских рачуна и политичких превирања, дубоких унутрашњих подела, неразумевања и сукоба, у времену кризе, немаштине, апатије и безнађа, питање личне позиције и развоја, које је млад човек себи постављао, било је потпуно скрајнуто и готово нечујно чак и њему самом. Тумарајући између крајности конформизма  и  деструктивне побуне, делу наше генерације који је осећао потребу за нечим другачијим од онога што се најчешће нуди, требао је истински, ненаметнути ауторитет, који ће са људским и хришћанским разумевањем умети прићи тој генерацији и дати јој путоказе. Неко ко неће супротстављати науку и религију, природно и духовно, ново и традиционално, већ се управо трудити да их спаја налазећи у њима најбоље. Том и таквом друштву требао је и треба отклон од владајућег политикантско-естрадног манира. Што је најважније, код Јеротића овај отклон није био у гнушању и презривом осећању више вредности какво гаји велики део наше интелектуалне елите, већ са понудом нечег другог, бољег, смисленијег, нечега за шта можда наивно и утопијски верујемо да може истиснути оно што је негативно. Живот и мисао Владете Јеротића били су најплоднији расадник идеје по којој треба упознавати и спречавати зло, али и у још већој мери чинити и подстицати добро и говорити о њему.      

,,Не дозволи да те промене’’ и ,,буди то што јеси’’. Ове поруке неретко се шаљу и развијају као принципи статичне самозадовољности и отпора свакој сугестији са стране, а супротставља им се једнако  неисправно уобличавање људи према строго утврђеним и наметнутим рецептима и калупима. Јеротић је подстицао људе да се запитају ,,а шта то ја јесам?’’ и зар човек не трага за собом читавог живота трудећи се да постане бољи, при томе подвлачећи да свако има свој пут, своју слободу и одговорност. Упућивао нас је да следимо поруку из пророчишта у Делфима ,,Упознај себе’’, али и да је употпунимо и надоградимо тако да она гласи ,,Упознај и подстакни оно најбоље у себи’’, мислећи на наш морал, врлине, таленте и потенцијале.

Још увек нисам дошао до лепшег и целовитијег гледања на однос према другом човеку и његовом развоју од онога који је уважени академик дао у књизи ,,Човек и његов идентитет’’: ,,Волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.’’ Нигде ово мирење онога што јесте и онога што треба да буде није изведено са више љубави према човеку, са бољим увидом у његове датости и задатости и са већом надом да човек, упркос свему, може ваљано извршити онај свој најважнији, најтежи и најлепши задатак у животу – да буде човек.  

Од Јеротића се могло чути другачије гледање на људске мане и грешке, које је настојао да разуме, не оправдавајући их, већ верујући да се оне могу исправити уз искрену љубав и поштовање према ономе ко је њихов носилац. Говорио је да је корупција (,,ја теби, ти мени’’) природна ствар, али да треба да постоји труд да људски односи не почивају на том принципу. Супротно добро знаном приговору по ком су некада ревносни комунисти и атеисти сада још ревноснији верници, истицао је да човек има право на промену и да му треба дати шансу да се промени.       

Са једнаким разумевањем и поштовањем које је имао за сваког човека, говорио је и о свом народу. Поражен и компромитован екстремима Прве и Друге Србије, патриотски осећај српског народа вапио је и вапи за благотворном умереношћу и добронамерношћу, какве су красиле Јеротића. За такву погубну колективну подвојеност лековите су његове речи: ,,Када год говорите о некој лошој особини свог народа, супротставите јој неку од његових врлина, којих има небројено’’.  Заиста, нисам имао зрно сумње у његову добронамерност када је у карактерологији Срба као истакнуте препознавао амбивалентне особине покорности и бунтовништва, објашњавајући  их историјским околностима вековног ропства, угњетавања и освајања слободе, и верујући да се оне могу преобратити у нешто конструктивно. Као извориште вере у српски народ препоручивао је Вукове пословице, о којима је и веома надахнуто писао.

Разликовао је патриотско, националистичко и шовинистичко. Шовинизам је сматрао неприхватљивим, говорио је да постоје и часни националисти, али да је довољно и потребно бити патриота, односно волети своју земљу и народ без негативних емоција према другима.

Као што је раздвајао информисаност, знање и сазнање, наглашавао је и разлику између веровања, побожности и религиозности. Овакве његове језичке дистинкције и градације, којима је био склон, нису биле пуке шеме, већ део његове идеје о постепеном узрастању и усавршавању човекове личности. На тим бескрајним степеницама, које воде од човека ка Човеку, не би требало да буде гордости у односу на оне који су иза, нити зависти према онима који су изнад, јер коначно, свакоме ко одлучи да се пење, треба да буде јасно да сви људи и не иду истим степеницама, те не могу ни знати поуздано ко је у том успону докле стигао, нити је то важно.  У односу на друге, важно је искључиво да пружимо руку ономе ко је ,,иза’’, и да заузврат не очекујемо помоћ ,,одозго’’, али ако тако поступамо, засигурно ће и нама много руку бити пружено. Хвала Владети Јеротићу јер је као нико пре уградио своју мисао у ово моје правило корачања кроз живот.

 

Иако свестан болног Фројдовог сазнања о песимизму као реалном и сагласан са њим, сматрао је да морамо имати снаге за дубоки хришћански оптимизам. У једној од својих последњих књига ,,Са Богом, око Бога, мимо Бога’’, Јеротић предочава и анализира искуства религиозности, агностицизма и атеизма. Његов одговор на питање које поставља у наслову ове књиге, можда је могао бити и његов последњи поздрав и препорука свима којима је значила његова реч: Збогом, мили моји. 

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Aleksandar
06.09.2018 - 11:35
Slava mu
Hvala i vama na lepom tekstu o jednom od nasih najvecih mislilaca.Vladeta je ziv dok su njegove misli i ideje zive.Neka mu je vecna hvala i slava mu