Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Decenija koja iščezava, ili kako smo postali kukavice

Preksinoć, sedim u kafani sa ortakom, i tako, reč po reč, dotaknemo se pokojnog drugara, koji je oduzeo sebi život baš za moj rođendan. Ali, pošto smo navikli da sve provlačimo kroz crni humor, tako i njega procedimo kroz koju pošalicu. Nakon toga, upita me on šta ću da radim kada budem napunio 23. Nije da ga je interesovalo, samo smo razgovarali. A ja mu odgovorih, pa se ugrize za jezik, da ću da se obesim. Opet se kiselkasto nasmejasmo, i produžismo razgovor u nekom vedrijem smeru. To isto veče, dođem kući, upalim prokleti Fejsbuk, i vidim neko objavio otpozdravni status na njemu. Postaje još jedan bespovratni putnik. Odmah tu, otvorim Nedeljnik, i pročitam novu kolumnu Maje Piščević, i shvatim da je to - to. Da je nakon nas - potop.

Jednog dana, sećaćemo se - ako još budemo živi - ovih prokletih dana u Srbiji, što ostaju iza nas. Da li će to biti za deset? Petnaest? Dvadeset? Verujem da ćemo ih se sećati i za pedeset. Ali čega? Da smo uradili šta kao generacija? Ova "naša" decenija "desetih" nam prolazi kroz najgori mogući period. U nekoj skorijoj ili daljoj budućnosti, neće postojati racionalno objašnjenje toj pasivnosti, neće se ni pesme praviti, niti će se memoari pisati o vremenu koje je žudelo za promenama. Revoltom. Buntom. Kao da je bilo stvoreno za iznova otrežnjenje. U kojem si mogao da budeš deo nečega, pa makar, opet, za pogrešne stvari. Nečega čega ćemo se sećati sa setom i radošću. Da smo verovali u nešto.

Želim da jednog dana, ako ikada ponovo budem hteo da se podsetim mladosti, kada pomislim na ovo razdoblje, da nabacim sebi kez na facu. I da fantaziram u sebi kako smo mogli da učinimo nešto, al', eto, falilo nam je još mačice snage. Da - dok budemo trabunjali sa sedamdeset i kusur, i dok nas deca budu polako zaboravljala - mi trućamo jednu te istu kako smo išli protiv, i kako nam ništa od toga nije bilo teško. Želim da tešim sebe da smo trebali, barem, još jednu noć da kampujemo ispred skupštine. Da žalimo za trenucima kada je solidarnost spajala ljude naspram beštija. Želim da stvarno osetim da smo im smetali. Da su hteli da nas sklone zbog toga. Da smo, ipak, pokušali, i uradili sve što je u našoj moći. I da budućim generacijama ostavimo u amanet borbu koja večno traje. Koja će uvek varničiti. Između nas i njih.

Biti deo tako nečega, tog sjajnog univerzuma prave mladosti. To je ono što te čini ispunjenim i kada imaš osamdeset godina. Što ti vraća samopouzdanje u najcrnjim danima. Kada vidiš i da tvoji unuci, k'o ti nekada, nastavljaju borbu za, već nekakvu tamo, pravdu.

Tu se krije pravi odgovor, na borbu između dobra i zla. Nas i njih. Naša energija će uvek, koliko god je oni suzbijali, biti jača od njihovog pendreka. Lisica. Ucena. Kazni i zločina. Nije ni poenta u pobedi ili porazu, već u jačini udarca koji se zadaje. U talasu koji će ih zapljusnuti. Šoku koji će ih uzdrmati. Osmehu od kojeg će ih infarkt strefiti.

Pa tako, da tog jednog dana, pre nego što zauvek zaklopimo oči, se setimo talasa koji je svom jačinom udario u njihovu stenu, otkinuo im deo, a zatim zauvek nestao. Sve do trenutka kada se, pod udarcima novih talasa, stena konačno izliže, raspadne i nestane. Ali, naša decenija polako iščezava, a ono što mlađima, prema svemu sudeći, ostavljamo je poraz. Mi smo naše kamenovali zbog naivnosti, a oni će nas zbog kukavičluka. Jer, kao što rekoh, nije poenta u porazu ili pobedi, već u jačini. A mi to izgleda više nemamo. Pa, zato i odlazimo...

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.