Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Иво Андрић о злостављању у браку

Wikipedia

„И као уклета, морала је да слуша оно што је презирала, да гледа оно чега се гадила и да трпи оно што је мрзела.“

Иво Андрић је написао приповетку „Злостављање“, која је објављена 1946. године и која описује брак Анице Марковић и Андрије Зерековића. Због веома јасног значења које наслов приче носи, читаоци одмах могу да процене желе ли или не да прочитају књижевно дело пред собом. Исти је случај са доношењем свакодневних одлука и у реалном свету – насиље видиш или не желиш да видиш, трпиш или не трпиш.

На самом почетку ове приповетке, у два пасуса, дат је груб опис целог догађаја. Људи са потпуним одсуством емпатије могли би врло лако да све сведу на једну реченицу: „Жена напустила мужа из непознатих разлога“.  Међутим, добар део читалаштва запитаће се зашто је жена напустила мужа. Какав је био муж и да ли је он згрешио?  Каква је била супруга и да ли је она погрешила? Зашто околина осуђује само жену, и то по принципу „тражи хлеба преко погаче“? Зашто се отац одрекао ћерке након њеног пропалог брака? Затим следи реченица: „Живи животом усамљених, одбачених жена“. Савршена „мамац“ реченица за наставак читања и повезивање са ликом жене, а не мужа. Наиме, зашто је „одбачена“ жена ако је она оставила мужа и зашто живи усамљеничким животом ако свет каже да је „тражила хлеба преко погаче“? Дакле, проблем је у окружењу које види само крајњи исход. Другим речима, проблем су незнање и недостатак саосећања, као и непрестано жилаве предрасуде.

Муж је онај типичан: миран, угледан, вредан, богат, послован човек. Али, био је „савршен тип ружног човека“ и, осим тога, био је у касним четрдесетим годинама. Не треба донети брз закључак да ружни мушкарци у касним четрдесетим мање вреде, већ поставити питање зашто остадоше сами предуго, када су тако ваљани, богати и угледни. Решење оваквом типу мушкарца углавном буде све оно што може остати неречено, а што стане у реченицу: „Она је била сирота девојка“. Наравно, код Андрића то су, опет, два пасуса у којима се описује поштена девојчина породица, занимање оца, набрајање браће и сестара, осврт на смрт мајке; али ту је један битан опис несрећних жена које касније трпе злостављање:

„По нужди и по навици, такве девојке постају безлична, несавремена створења, неотпорна према туђим егоизмима, виртуози несебичности, увек спремне на сваку жртву и увек мучене осећањем да нису довољно дале ни учиниле. Пошто су угушиле у себи, у самом зачетку, природну женину тежњу за личном срећом, оне се жртвују за свакога и свако може да их искоришћује, али никоме нису довољне.“[1]

Пристојна, вредна, васпитана, млада, лепа и сиромашна девојка привукла је пажњу горепоменутом мушкарцу. Али, у чему је проблем? У себичности, лицемерју и комплексима које види жена, док свет има слику једног успешног брака. Муж је хвалисав и сваке вечери показује своје право лице. Непрестано говори о својим пословним успесима, везама и плановима. Уздиже сам себе. Држи досадне монологе. Присећа се како су се девојке „лепиле“ за њега и све то описује сопственој жени коју је запоставио. Умислио је да води разговор са супругом, а заправо од ње очекује само „пасивно учешће, њено живо присуство“. Он воли њено ћутање, а она презире његове приче и ту потребу за другачијим виђењем себе, због чега глуми пред њом, одушевљен самим собом тј. својим измишљотинама. Заправо, не зна се шта је у тим проповедима истина, а шта није. Након неког времена престао је да јој долази у постељу, због чега је била задовољна, јер најсрећнија је била док муж спава, тј. ћути.  Стање ове женске осетљиве душе Андрић је приказао реченицом: „И као уклета, морала је да слуша оно што је презирала, да гледа оно чега се гадила и да трпи оно што је мрзела.“[1]

Проживљавање једне велике туге огледа се и у томе што су јој најдрагоценији тренуци били они пре него што заспи и кад се пробуди, јер није било њега да јој прича приче. Вређало ју је његово понашање, његово веровање да може да је обмањује. Трпела је све годинама, док није дошао „један од оних тренутака који плану пред нама и покажу нам јасно и несумњиво да је живот који водимо немогућ, недостојан и неиздржив. Цело наше биће задрхти тада из корена и напрегне се за тешке, можда трагичне одлуке[1]. Након таквих судбоносних одлука, жене, као и у овој причи, пакују девојачке кофере само најпотребнијим стварима и брзином светлосне године напуштају богаташку кућу и осиромашен живот. Брак је окончан разводом, суд је потврдио женину кривицу, а осуђена је и од стране малограђанске средине.

Није злостављање само физичко насиље. Злостављање је и свакодневно, безобразно и безобзирно вређање интелигенције, које није подношљивије од физичког насиља само зато што трагови нису „видљиви“. Пружите подршку разведеним женама и не осуђујте их. Иво Андрић је то учинио овом причом давне 1946. године, када су биле етикетиране као „побегуље“, и када је причу с пуним правом назвао „Злостављање“.



[1] „Злостављање“, Иво Андрић


 

Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



stana
17.07.2016 - 13:28
I mi žene imamo dušu
Istančano, zastrašujuće tačno opisan mučan odnos moćnog i nemoćnog bića do onog časa kada se život u nemoćnom pobuni i kaže: dosta je bilo, ne može više da se trpi. Majstore g. Andriću, tu Nobelovu sa zaslugom ste dobili.
Komentar
17.07.2016 - 13:28
Seminarski rad
Ovaj tekst deluje kao los deo seminarskog rada.