Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kako preživeti krizu srednjih godina?

Datum: 09/03/2018

Ne pitajte me šta radim! Pokušavam da uvučem svoje debelo dupe u dva broja manje farmerke. Moji listovi, koji izgledaju poput dve basket lopte, mi ne dozvoljavaju da nosim slim fit…Ali! Ima da se uvučem u njih po svaku cenu! Zašto, pitate se? Iz istog razloga zbog koga upravo doručkujem musli, ovsene pahuljice i cirkam neku čudnu smešu od cvekle, limuna, jabuke i brokolija. Boja tog smutija neodoljivo podseća na Oskarovu čvrstu kaku, s tom razlikom što ova kaka nije čvrsta. Nema veze. Verovatno ste zaboravili tu reklamu sa onim simpatičnim psom Oskarom, nekadašnjom glavnom zvezdom hrane za pse!

Kao što malopre rekoh, postoje razne stvari koje sam počeo da radim od kako sam prešao tu famoznu četrdesetu. Nekakva čudna praznina koja se od tada pojavila i koju pokušavam da popunim konstantnom kupovinom garderobe koju nose tinejdžeri i uopšte ceo taj luk “dečka koji obećava”, deluje više nego otužno. Nedavno sam Sneži pomenuo moju želju da kupim Vespu jer se, tobož, bliži proleće, a sve to onako lukavo upakovao u priču kako ću na taj način uštedeti silan novac za gorivo i mnogo brže stizati do posla kroz sve veće gradske gužve. Naravno da za Vespu nije htela ni da čuje. Zar pored sasvim odlične Korse iz 2005-e kojoj samo treba da se zameni menjač, termodavač, sva četiri amortizera, turbina, auspuh, našteluju ventili i još par sitnica kao što je celo kvačilo i diskovi. Kakva glupa ideja sa moje strane! Sve te stvari, koje mi muškarci radimo kada pređemo četrdesetu, su naš način da pobedimo smrt. Reanimiramo mladost! Probudimo dečaka u sebi koji je odavno postao nezadovoljni starac sa gomilom neostvarenih želja, nikad dovoljno prežaljenim pustolovinama i manjkom hrabrosti da ih ikada ostvarimo. Moj problem je bio u tome što je Sneža bila puna razumevanja koje je išlo do te mere da me tera i kuraži da ispunim svoje nedosanjane dečačke snove. Dobro, ne računam Vespu! Ali, to bi značilo da u stvari sve zavisi samo od mene!? To bi značilo da je samo potrebno da stavim ranac na leđa i krenem peške do Amsterdama! To bi značilo da je moguće da krenem na put do Zabranjenog grada biciklom! Ali to ne ide tako! Meni je potreban neko ko će me odgovarati od toga. Neko ko će stvoriti iluziju da je sve to neizvodljivo. Želim da se vadim na to kako me drugi sputavaju u mojim namerama i pokušavaju da osujete moje planove. Ako toga ne bude bilo, šta će onda biti moj izgovor?

Uzeo sam gutljaj nekog novog smutija od šargarepe, spelte, borovnice i limuna i osetio kako mi telom struji neka nova energija. Zastao sam ispred ogledala. U poslednje vreme tu sam provodio više vremena nego na poslu. Po ceo dan bih onako go do pojasa stajao ispred ogledala, uvlačio i ispumpavao vazduh iz stomaka, posmatrajući svoje mlitavo telo koje je nekad ličilo na remek delo Ogista Rodena. Zub vremena me je načeo. Čuj, načeo!? Počeo je da me menja do te mere da sam se ponekad pitao – Da li sam ovaj čovek u ogledalu zaista ja?

Trebalo bi nešto da učinim po tom pitanju. Jedino što me je sprečavalo da to ostvarim, počnem da vežbam, trčim, bili su moji napadi panike. Sada ne tako redovni, ali još uvek prisutni. Taj osećaj da ću umreti je bio jači od mene. Što je najgore, bio sam u pravu. Umreću! Ali ne sada i ne od toga. Gomila ljudi pati od nekog oblika anksioznosti. Neki su i mlađi od mene. To me je tešilo. Ali sa druge strane, mene je to mučilo već pet godina.

Nastaviće se...

                                                                                                                                                                                 

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.