Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Čitulja za parkiće

Datum: 24/05/2018

Polazim od pretpostavke da se sećate Šijanovog Babija Papuške, beskućnika sa socijalne i kulturne margine, koga je pogibija Če Gevare užasno promenila, potresla i potpuno sjebala. Kao zakleti, ortodoksni idealista, on je verovao u progres i stvaranje jednog boljeg sveta!? Poznato? Još jedan idealista u moru idealista koji misli da se svet zaista može promeniti. Tjah! Čisto gubljenje vremena! Doduše, nađoh i neke sličnosti s njim. Obojica smo dozvolili da postanemo žrtve kompletnih idiota, s tom razlikom što moj pad još uvek traje. A dobro se zna da, ako sam pao, onda sam padu bio sklon, što bi rekao moj ortak koji je trenutno u zatvoru.

 U toj priči Babi postaje Čeov “dvojnik” čija se sudbina prepliće sa događajima koji prethode toj burnoj 1968. godini, pa i samim studentskim nemirima u Beogradu i to pre nego što je Drug Tito rekao da su studenti u pravu i da ponovo možemo da gledamo televiziju.

Danas revolucija više nema, osim ako nisu poručene kao fontane, preko eBay-a ili AliExpress-a, i to upravo od strane onih koji su platili ili poručili i prošlu i revoluciju pre nje. Uostalom, koga više briga? Bitno je to da je sistem toliko ojačao, porastao i osamostalio se, da je u stanju da se sam hrani i funkcioniše potpuno nezavisno od nas.  

Revolucionari su potpuno iščezli. Kao dede partizani, kao igra klikerima, kao meso iz viršli, kao slobodno vreme, kao stid i sram, kao drveće iz glavnog grada. Možda su zauvek sklonjeni, dok smo mi bili zaokupljeni totalnim rasprodajama, zaduživanjem u bankama ili nekakvim nevešto pripovedanim bajkama koje nam svakodnevno servira klika, čije se ime izgovara šapatom.

Danas su te revolucionare zamenili neprilagođeni. Oni nisu toliko opasni kao nekadašnji revolucinari koje je vodila ideologija, ovo su sasvim obični ljudi, poput mene ili tebe, nastali kao otpor svemu što prkosi zdravom razumu. Oni mogu da se pojave bilo kad i bilo gde. Malo ih je ali postoje. Istorija ne mora da čeka po nekoliko stotina godina da bi se oni pojavili i promenili svet. Oni su već tu među nama. Zato ih se i plaše.

Grupa od tridesetak ili možda više neprilagođenih, uglavnom stanara iz obližnjih zgrada na Petlovom brdu, juče je pokušala da odbrani park Borići, kroz koji su svakodnevno šetali sa svojim unucima, pričali im prelepe priče iz mladosti, dok bi u miru koračali kroz prirodu i uživali u čistom vazduhu. Mnoge bake i deke su baš tu svojim unucima i unukama pričali o Beogradu koji više ne postoji, osim u nekakvim starim prašnjavim albumima sa zaboravljenim fotografijama, sklonjenim na dno ormana, sasvim daleko od očiju. Bilo je tu i mladih ljudi, koje je za taj isti park možda vezivao prvi poljubac ili sasvim obična jurnjava biciklom, ispunjena smehom i cikom, dok su ih zapljuskivali snažni mirisi borova. Čuvali su ga mesecima! Ali nisu uspeli da zaustave “nezaustavljivi progres”!

Ono što me je potpuno porazilo, postidelo, je odvažna devojka iz Subotice koja je došla čak u Beograd, popela se na jedno, tada još uvek neposečeno stablo i ostala na njemu čitavih deset sati dok joj je policija pretila privođenjem, pa čak i odvođenjem u psihijatrijsku ustanovu. Dok smo ti i ja sedeli kod kuće i sve to posmatrali ćutke. Jer uvek je lakše kada neko drugi bije naše bitke. Uostalom, to se nije dešavalo kod mene ili kod tebe u parku. To je tamo negde daleko, na Petlovom brdu. Ali! Doći će i tvoj i moj park na red. I tada ćemo ćutati i pognute glave se pravdati rečima – Ja sam isuviše mali da bih promenio nešto!  

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.