Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Usud samoispunjavajućeg proročanstva Aleksandra Vučića


Greška, dragi Brute, nije u našim zvezdama,

Nego u nama samima, što smo podanici.

Šekspir, Julije Cezar



Podnaslov ovog teksta mogao bi da glasi – Zašto Aleksandar Vučić često deluje uverljivo, iako znamo da ne govori istinu? Vučićeva prilagođavanja, revizije i naknadne reinterpretacije raznih izjava i obećanja koja daje neretko su u očiglednom raskoraku sa stvarnošću, pa ipak on već dugo uspeva da ih u značajnom delu javnosti plasira kao odgovorna istupanja odgovornog političara i ispunjena obećanja.

Reč manipulacija, koju Prometejev rečnik Šipke i Klajna definiše kao 1) planski uticaj na pojedince i javnost nepoštenim postupcima radi postizanja političkih ciljeva ili 2) smišljeno menjanje, prilagođavanje ili izvrtanje podataka i informacija u cilju sticanja koristi, smicalica, podvala – čini se da precizno objašnjava pozitivni fidbek jednog dela javnosti prema Vučićevim istupanjima. Mehanizam te manipulacije ponekad je zaodenut u jedan interesantan socijalni mehanizam koji je otkrio sociolog Robert K. Merton.

Robert Merton bio je čuveni američki sociolog koji se proslavio svojom znamenitom tezom (Mertonova teza) o stimulativnom uticaju puritanskog etosa na razvoj engleske nauke u drugoj polovini 17. veka. U svojoj doktorskoj disertaciji, a kasnije i u knjizi istog naslova - Science, Technology and Society in 17th-Century England - o ulozi religije u podsticanju sedamnaestovekovne engleske nauke Merton koristi fusnotu da bi objasnio kako je njegovo istraživanje povoljnih veza između puritanizma i rane moderne nauke bilo inspirisano još jednom fusnotom iz autoritativne "Protestantske etike i duha kapitalizma" omiljenog Vučićevog sociologa Maksa Vebera.

Iako je Aleksandar Vučić zaštitničkim, pokroviteljskim odnosom prema dvojici akademskih plagijatora iz redova svog režima koji su uhvaćeni u akademskoj krađi – ministru Nebojši Stefanoviću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom – izneverio sve puritanske ideale marljivosti i posvećenosti o čijem je blagotvornom uticaju na pionire moderne nauke studiozno pisao Robert Merton, ovde ćemo se ipak pozabaviti jednim drugim društvenim fenomenom o kome je Merton prvi put pisao 1948. godine.

U članku za časopis "Antioch Review " (The Antioch Review, Vol. 8, No. 2 (Summer, 1948), pp. 193-210) Merton je razvio sociološki indikativan pojam samoispunjavajućeg ili samoobistinjujućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy). U teorijskoj razradi pojma Merton polazi od teoreme američkog sociologa Vilijama Tomasa koja kaže – Ako ljudi definišu situaciju kao realnu, ona je realna u svojim posledicama. Merton u nastavku Tomasovu teoremu ilustruje parabolom o bankrotu fiktivne Poslednje nacionalne banke.

Poslednja nacionalna banka bila je 1932. godine stabilna institucija. Veći deo njenih sredstava bio je likvidan, što je bio razlog da njen vlasnik, gospodin Kartrajt Milingvil, bude ponosan na svoju instituciju. Sve do Crne srede. Tog dana, čim je ušao u banku, primetio je neuobičajenu živost. Bio je vrlo iznenađen videvši velike grupe ljudi kako čekaju pred šalterima i brzo je naslutio epilog takvog razvoja događaja.

On je znao da će, uprkos solventnosti banke, glasine o nesolventnosti, čim u njih poveruje dovoljan broj ulagača, dovesti do nesolventnosti banke. Po završetku Crne srede, kada su dugi redovi zabrinutih ulagača, od kojih je svaki grozničavo nastojao da spasi svoj ulog, prerasli u još duže redove još zabrinutijih ulagača, pokazalo se da je Milingvil bio u pravu.

Mertonova parabola je primer samoispunjavajućeg proročanstva. Parabola pokazuje kako javna definicija situacije postaje integralnim delom same situacije i time utiče na njen razvitak.  Takvo predviđanje izvire iz pogrešne definicije situacije koja izaziva novo ponašanje i tako čini da izvorno lažna koncepcija postaje istinita. Snaga samoispunjavajućeg proročanstva je u tome što ono ovekovečuje vlast pogreške. Naime, iako je u početku situacija bila drukčija, 'prorok' će navesti stvarni tok događaja kao dokaz da je imao pravo od samog početka.

Još jedan specifičan primer proročanstva koje je samo dovelo do svog ostvarenja nalazimo u 17. veku: francuski filozof i naučnik Pjer Gasendi tvrdio je da astrološka predviđanja o sudbini pojedinaca doprinose svom ispunjenju, zahvaljujući stimulativnom ili depresivnom dejstvu na pojedince.

Pošto smo predočili logiku prema kojoj se samoispunjavajuće proročanstvo manifestuje kao vitalna društveno-psihološka sila, možemo da se vratimo na primere iz Vučićeve političke prakse u kojoj se ovaj koncept takođe pokazao kao delotvoran.

Nedugo pošto je grupa autora sastavljena od srpskih naučnika zaposlenih na engleskim univerzitetima u junu 2014. godine na sajtu Peščanika objavila tekst koji van svake razumne sumnje dokazuje da je doktorska disertacija Nebojše Stefanovića, odbranjena na Megatrend univerzitetu 2013. godine, notorni plagijat, tada predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je za analizu trojice naučnika da  "gluplje obrazloženje nikad nije čuo". Službeni epilog te afere je odluka Nezavisne komisije Univerziteta Megatrend da, uprkos svim argumentima, doktorska disertacija Nebojše Stefanovića nije plagijat i da nema osnova za njeno poništavanje.

Vučić je javnim i promptnim zauzimanjem defanzivnog stava prema akademskim postignućima svog štićenika Nebojše Stefanovića naveo stvarni tok događaja da mu da za pravo i svojim rezolutnim odbacivanjem svih argumenata trojice naučnika u prilog Stefanovićevog plagijata je posredno uticao na odluku komisije Univerziteta Megatrend.

Doduše, u ovom slučaju ni matičnim akademskim institucijama na kojima su odbranjeni lažni doktorati nije išlo sasvim  u prilog da se stvari isteraju do kraju jer bi to pokazalo i da su njihove komsije za ocenu doktorskih disertacija takođe nepoštene ili u najboljem slučaju aljkave, pa je Vučićevo prejudiciranje odluke nadležnih univerzitetskih tela bilo dodatno osigurano. Suvišno je zato podsećati da je i Etička komisija Fakulteta organizacionih nauka (FON), na kome je doktorirao Siniša Mali, odlučila da pokradeni delovi doktorata gradonačelnika Beograda nisu plagijat.

Potpuno isti mehanizam samoobistinjujućeg prejudiciranja odluka državnih institucija mogao je da se vidi i u Insajder debati u kojoj je predsedniku Vučiću pitanja postavljala novinarka Brankica Stanković. Na pitanje novinarke o navodima Agencije za borbu protiv korupcije u vezi sa sumnjivim poreklom novca od koga je ministar odbrane Aleksandar Vulin kupio stan od 107 kvadrata u Beogradu, kao i o tajnoj nabavci sistema za video nadzor u opštini Zvečan na Kosovu u vreme kada je Vulin bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, predsednik Vučić je pozvao i Agenciju i tužilaštvo da do kraja obave svoj posao, ali nije propustio da u više navrata istakne kako on lično ima puno poverenje u ministra Vulina.

Slično je i sa famoznom najnižom stopom nezaposlenosti u poslednjih 25 godina kojom se predsednik Srbije Vučić letos razmetao u medijima kao jednim od najvažnijih ispunjenih obećanja njegove prethodne vlade. I taj podatak je tačan ako se uzme u obzir da se nezaposlenost ne računa onako kako se računala pre 25 godina i, što je važnije, da je propis po kome statistika sada uredno beleži i sezonske radnike kao zaposlene donela vlada Aleksandra Vučića.

Ili, Mertonovim rečima, 'prorok' će navesti stvarni tok događaja (na koji je uzgred neposredno uticao) kao dokaz da je imao pravo od samog početka.

Ipak dugoročno posmatrano najdestruktivniji aspekt Vučićevih političkih svetonazora koji po svojoj unutrašnjoj logici lako postaju samoispunjavajuća proročanstva u punom smislu su njegovi više puta ponovljeni pogledi na tzv. srpski mentalitet. Tako, na primer, u autorskom tekstu za list Alo povodom otvaranja Ikee u Srbiji Vučić je napisao da je Ikea "uz Zakon o radu, najznačajniji 'udar' na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih".

Vučićeva politička filozofija ne polazi od psihološki ispravnog zapažanja da je uspešna akcija u životu utemeljena na osećaju samovrednosti i ako su ljudi lišeni toga, njihova vera u njihovu bezvrednost, Vučićev duboki pesimizam u pogledu sposobnosti srpskih građana da uspostave kontrolu nad svojim vlasitim društvenim životom, postaju u određenom momentu, baš kao i među klijentima Milingvilove banke, samoispunjavajuća proročanstva.

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.