Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Neoliberalno vaskrsenje Dijega de Lande


Kako bi to stare hronike rekle, leta Gospodnjega 1549. godine mali krhki fratar po imenu Dijego de Landa stigao je na Jukatan s novim kontingentom franjevaca u već zahuktaloj misiji hristijanizacije Maja. Izvori kažu da je imao kukast nos, usahlu kožu i slabu bradu. Lice mu je visilo sa kostiju lobanje kao mliatava zastava, a skrušene oči su mu stalno odavale promišljen izraz pobožnog čoveka. Cilj mu je bio prodreti u srž kulture Maja i zabiti kolac u njeno demonsko srce.

 

Trinaest godina kasnije nešto se prelomilo u De Landi. Otkrio je, na svoj užas, da, uprkos dvanaest manastira i dve stotine crkava, koje su na Juktanu podigli franjevci, Maje ipak nisu postali dobri hrišćani. De Landa je odlučio da se sa paganskim nasleđem Maja, skrivnicama idola, prehrišćanskim artefaktima i posebno sa riznicama hijeroglifskih knjiga obračuna po receptu drugog kalifa Omara za koga se kaže da je ovim ledenim rečima osudio Aleksandrijsku biblioteku: "Ako se ono što piše u ovim knjigama slaže sa knjigom Božijom, onda one nisu potrebne; ako se ne slaže, onda nisu poželjne. Zato ih uništite".

 

Ogroman broj rukotvorina Maja, njihove knjige i njihovi idoli bili su spaljivani. De Landa je lično oteo stotine hijeroglifskih knjiga i bacio ih na lomaču. Ceo repertoar inkvizicije, u najsvetlijim tradicijama "vašara taštine" fanatičnog Firentinca fra Đirolama Savonarole, sistematski je bio primenjen na kulturno i pisano nasleđe Maja. Maje su decenijama tugovali nad gubitkom svojih spisa, a sve što su zapamtili preneli su u knjige Čilam Balama.

 

Četiri i po veka od De Landinog razobručenog pira i kulturnog autodafe-a nad majanskim nasleđem u 16. veku, neukrotiva vatrena stihija je kulturi Latinske Amerike pripravila još jednu apokalipsu nesagledivih razmera. Najstariji i najznačajniji brazilski muzej, Nacionalni muzej u Rio de Žaneiru iz 1818. godine, sa preko 20 miliona artefakata, progutao je kolosalni požar. To je bio najveći prirodnjački muzej u Latinskoj Americi u kome je bilo pohranjeno dva veka rada i istraživanja, dva veka sabiranja baštine, dva veka znanja i sećanja. Jedna od najvećih zbirki iz antropologije i prirodne istorije u obe Amerike gotovo potpuno je nestala u vatri u toku noći 2. septembra ove godine.

 

Iako muzej nacionalnog predznaka sa pretežno lokalizovanom i na prošlost Latinske Amerike usredotočenom baštinom, tragična sudbina muzeja predstavlja globalni gubitak, ne samo zato što je po prirodi stvari njegova kolekcija predstavljala deo svetske kulturne baštine, već zato što su u okviru nje postojali egipatsko odeljenje, grčko-rimske memorabilije, paleontološka kolekcija dinosaurusa, kao i najstariji ljudski fosil u obe Amerike - Lucija, pronađen u Brazilu. Ceo muzej je posle požara pretvoren u urnu neprocenjivog nasleđa i zauvek izgubljenog sećanja.

 

Ipak najnenadoknadiviji gubitak je nestanak Lingvističkog odeljenja muzeja. Po izveštajima iz prve ruke, izgubljene su sve kolekcje autohtonih jezika: snimci od 1958. godine, zvučni zapisi na jezicima za koje više nema živih govornika i posebno dragocen arhiv Kurta Nimuendažua, koji je sadržao zapise, fotografije, negative i originalne etno-lingvističke mape svih lokalizovanih etničkih grupa u Brazilu.

 

Kurt Unkel Nimuendažua bio je nemačko-brazilski etnolog i antropolog, čiji radovi su od neprocenjivog značaja za razumevanje religije i kosmologije brazilskih urođeničkih plemena, a posebno Gvarani naroda. Tako se vredna zaostavština "perhaps the greatest Indianista of all time" pridružila knjizi iz astronomije Aristarha Samosaćanina, drugoj knjizi Aristotelove "Poetike", Berosovoj "Vavilonici" i drugim nebrojenim naslovima sa polica Aleksandrijske biblioteke koji su verovatno zauvek izgubljeni i nestali.

 

Uvodno podsećanje na De Landine prozelitske bahanalije i sličnu sudbinu majanskih hijeroglifskih spisa iz 16. veka nije samo u simboličnoj ravni. (Neo)kolonijalizam je suštinski uzrok onoga što se u Brazilu ovih dana naziva nacionalnim samoubistvom i zločinom protiv prošlih i budućih pokolenja.  Brazil je možda najizrazitiji primer socijalnih razlika i ekonomske nejednakosti u svetu. Jedna od prvih mera koju je po dolasku na vlast 2016. godine preduzela nova neoliberalna vlada predsednika Mišela Temera bilo je zamrzavanje javne potrošnje na čak 20 godina u oblasti zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja i u drugim ključnim oblastima. To je ako ne izazvalo, ono sasvim sigurno doprinelo da jedan dragoceni deo brazilske i svetske prošlosti bude pretvoren u pepeo i dim.

 

Koliko je stanje bilo loše, a finansijska samoodrživost muzeja neizvodljiva govori i podatak da je glavna izložba dinosaurusa, koja je bila zatvorena zbog napada termita pre pet meseci, nedavno ponovo otvorena samo zahvaljujući kampanji prikupljanja sredstava. U takvim uslovima digitalizacija i mikrofilmovanje muzejske građe bilo je strateški, ali ne i budžetski prioritet. Nestanak u plamenu „brazilske Aleksandrijske biblioteke“ je kolateralna šteta onoga što se u ekonomiji naziva Matejev efekat, a to je da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni još siromašniji. Kultura i muzeji se po pravilu nalaze među ovim poslednjima.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.