Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Državni posao, No. 1000


Posle pomalo razočaravajućeg finala „Senki nad Balkanom“, što zbog neispunjenih očekivanja gledalaca pred sam kraj sezone, što zbog nekih objektivno slabih rešenja u poslednjoj epizodi, predstoji nam veliki jubilej druge sad već kultne serije, koja svoje fanove konstantno održava već pet godina. „Državni posao“ bi u novogodišnjoj noći trebalo da emituje svoju jubilarnu hiljaditu epizodu.

Ovaj po svojim početnim ambicijama više nego skromni projekat pokazao se vremenom kao savršena formula satiričnog skeča koji kreativni impuls glumačko-scenarističkog trojca Dimitrije Banjac, Nikola Škorić, Dejan Ćirjaković na teme iz društvene svakodnevice čini samoodrživim i čini se nepresušnim. Koliko god format „Državnog posla“ bio kratak i jednostavan, za savremene TV standarde budžetski beznačajan, a po sadržaju duhovit i često banalno komičan uzroci njegovog rekordnog trajanja za domete domaće serijske produkcije su višeslojni i sociološki indikativni.

Iako je sistem humora u svakoj epizodi strukturno vrlo jednostavno zasnovan tako što su trojica protagonista uvek u opoziciji dva prema jedan - stariji protiv mladih (Čvarkov i Torbica protiv Boškića), dođoši protiv starosedelaca (Torbica i Boškić protiv Čvarkova), evropejci protiv Balkanaca (Čvarkov i Boškić protiv Torbice) – krovna karakteristika za sva tri lika je besprimerna lenjost i apatija na radnom mestu u arhivskom i žalbenom odeljenju fiktivnog državnog preduzeća.

Izbor lenjosti kao karakternog svojstva centralnih likova i ur-izvora svih njihovih dogodovština je sam po sebi, na prvi pogled, autorski nezhvalan, jer lenjost po definiciji predstavlja odsustvo aktivnosti i dinamičnosti u radnji, pa se hiljadu epizoda i petogodišnji staž na malim ekranima čine kao još veći fenomen. Ipak lenjost je kao ljudsko svojstvo bila dovoljno socijalno provokativna da je hrišćanska teologija uvrsti u sedam smrtnih grehova, ali i literarno podsticajna jer je Ivan Gončarov, za koga je Čehov govorio da je bio deset kopalja ispred njega po talentu, na psihologiji lenjosti stvorio jedan od najupečatljivijih i najzaokruženijih likova čitave ruske književnosti, Ilju Iljiča Oblomova.

Kad smo već kod Oblomova, bilo bi svakako interesantno analizirati uzroke lenjosti trojice arhivatora kroz diferenciran psihoanalitički pristup kakav je, recimo, Nikola Milošević  primenio u „Antropološkim esejima“ u tumačenju fenomena oblomovštine, pa ustanoviti koliko je profesionalna inertnost trojice arhivatora posledica nasleđa samoupravnog socijalizma u državnom preduzeću, a koliko Čvarkovljevog edipovskog odnosa sa babom, Boškićevog porodičnog pedigrea ili Torbičinog dođoškog porekla i porodično-stambenog statusa.

Ipak „Državni posao“ svoje prauzore nema u najvećem lenjivcu ili, po drugačijem tumačenju, neurotičaru ruske književnosti Oblomovu, već u drami Gordana Mihića „Siroti mali hrčki“ i verovatno najboljoj domaćoj seriji ikada „Vruć vetar“. U originalnoj verziji „Sirotih malih hrčkija“ iz 1973. dvojica sitnih i zaludnih državnih činovnika koje igraju Predrag Laković i Slobodan Perović beskonačnim ponavljanjem jednih te istih nebuloznih priča na radnom mestu isprovociraju međusobni incident koji najzad dovodi do pada vlade, jer se njihovo birokratsko ništavilo, u nekoj vrsti disciplinskog postupka pred višim instancama, zarazno prenosi sve do predsednika vlade.

Duhu „Državnog posla“ ipak je bliskiji filmski rimejk „Sirotih malih hrčkija“ iz 2003. godine u režiji Slobodana Šijana u kome dvojicu letargičnig državnih službenika glume Petar Božović i Boro Stjepanović. Oni se u suterenu nekog ministarstva u vladi ubijaju od dosade na odavno prevaziđenom poslu ručnog perforiranja kartica, a vreme prekraćuju spavanjem, takmičenjem u smišljanju glupih rečenica ili „turnirom vodokotlića“ u kome mere posle čijeg će se povlačenja vode vodokotlić pre napuniti.

Druga preteča „Državnog posla“ je serija „Vruć vetar“ u čijoj devetoj i desetoj epizodi glavni spin-off lik Slobodan Mihajlović Bob, koga maestralno igra Bora Todorović, radi kao činovnik u neimenovanom društvenom preduzeću. On je neažuran, nezadovoljan i aljkav službenik koji redovno ranije izlazi sa posla, više vodi računa o internim tračevima u preduzeću nego o samom poslu i uvek pred svojim uštogljenim neposrednim rukovodiocem, koga glumi Milivoje Mića Tomić, ima dobar izgovor za zakasnele predmete i svoj nerad. U jednom takvom dijalogu sa nadređenim Bob izgovara čuvenu rečenicu - Šta vi mislite da sam ja kompjuter? Saspete na mene hrpu podataka, lupite po temenu i izleti akt? – koju Đorđe Čvarkov u razgovoru sa strankom, koja ko zna koliko godina čeka na rešenje predmeta, doslovno ponavlja u šestoj epizodi prve sezone „Državnog posla“.

Ipak, od osnovne ideje koju je Mihić iscrpeo u jednoj polučasovnoj drami, a „Vruć vetar“ koristio za sporedni ili pomoćni tok radnje u seriji, zahvaljujući kako talentu autora, tako i plodnom društvenom kontekstu narastao je višesezonski serijal sa odanom bazom fanova, u koje spada i pisac ovih redova, kojima je gledanje novih epizoda bilo na RTV ili na zvaničnom Youtube kanalu postalo neka vrsta dnevnog rituala. Važna kreativna poluga ili kreativno sredstvo koje je omogućilo da se statičnim kancelarijskim dijalozima trojice arhivatora udahne vitalnost i da njihove minhauzenovske hiperbole i rableovska karikiranja umaknu koncepcijskoj klopci samoiscrpljivanja i dosade je majstorsko saživljavanje gledalaca sa neprisutnim likovima u seriji poput babe, Žike, Magde, Dobrosavljeva, Boškićevog brata, itd. Za njih je Teofil Pančić odlično primetio da se ne vide, ali su bolje napisani i odigrani od mnogih koji se  vide.

Mislim da je na pitanje u čemu je tajna dobre i već godinama stabilne recepcije „Državnog posla“ među gledaocima moguće dati dva odgovora. Jedan je opšti, a drugi je pojedinačni, in concreto. Opšti bi se svodio na ono što je Herman Hese nazvao „umetnost dokolice“.

Pri gledanju „Državnog posla“, da parafraziram Heseove reči o njegovom doživljaju priča „Hiljadu i jedne noći“, osećamo čežnjivu zavist: Ovi ljudi imaju vremena! Ogromnu količinu vremena! Oni mogu ceo dan i celu noć da izmišljaju primere nadljudskih moći bivšeg omiljenog direktora Marjanovića i da smišljaju nova poređenja za podlost sadašnjeg direktora Doborsavljeva. U pogledu vremena su milioneri, kao da zahvataju iz neiscrpnog bunara, i gubitak jednog sata, jednog dana i jedne nedelje ne znači im, za razliku od njihovih isceđenih gledalaca, mnogo. I dok gledamo i slušamo te beskrajne, iskarikirane, često do groteske čudnovate priče trojice naših junaka iz suterena, i sami postajemo mnogo strpljiviji i ne želimo kraj, jer dopali smo bar na trenutak, negde oko 19 časova svakog radnog dana, velike čarolije – boginja dokolice nas je dotakla svojim čarobnim štapićem.

Drugi konkretni razlog omiljenosti „Državnog posla“ više je u vezi sa društveno-političkim okolnostima u našoj zemlji koje su stasavale paralelno sa „Državnim poslom“. Sasvim slučajno „Državni posao“ je premijerno počeo da se emituje na RTV iste godine, 2012, kada je Aleksandar Vučić sa naprednjacima i svim onim što ide uz njih prvo defakto, a onda i dejure postao najuticajniji političar u zemlji. Vučićeva napadna prekorevajuća retorika radnih navika građana Srbije i njegovo usiljeno ugledanje na protestantski privredni etos o kome je pisao Maks Veber svoj najveći šamar za ovih pet godina doživeli su od arhivsko-žalbenog odeljenja izmišljenog državnog preduzeća iz Novog Sada, koje je steklo nepodeljene simpatije velike armije lojalnih fanova.

Koja akademska institucija ili komisija je studioznije preispitala obrazovnu delatnost privatnih univerziteta i izvrgla ruglu hiperinflaciju nezasluženih diploma i plagiranih doktorskih titula u poslednjih pet godina od Boškićevog Megadensa i mentora Mome? Ko je pravio inteligentnije parodije na razne rijalitije i druge medijske anomalije, ko je vodio bolju izbornu kampanju od UJEBp-a i ko je sa odlikom položio više ispita za kraće vreme, čak i od bivšeg predsednika Nikolića, nego glavni arhivator Đorđe Čvarkov i njegovi zamenici? Iako mu to nije bila izvorna intencija, „Državni posao“ se za proteklih pet godina profilisao kao jedina autentična i dosledna opozicija sistemu vrednosti koji je svog pokrovitelja našao u naprednjačkom režimu.

Ne znam za vas, ali ja sam u novogodišnjoj noći na žurci povodom odlaska u zasluženu penziju glavnog arhivatora Papadubija i proslave prvih hiljadu epizoda najgenijalnijeg serijala na svim domaćim televizijama.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.